Свалбард (), раније Спицберген (), је норвешки архипелаг који лежи на споју Северног леденог океана и Атлантског океана. Налази се северно од копнене Европе, отприлике на средини пута између северне обале Норвешке и Северног пола. Острва у групи се простиру од 74° до 81° северне географске ширине и од 10° до 35° источне географске дужине. Највеће острво је Спицберген (37.673 km2), затим следе Североисточна земља (14.443 km2), Еџоја (5.073 km2) и Баренцово острво (1.288 km2). Медвеђе острво (178 km2) је најјужније острво територије, смештено око 147 km јужно од Спицбергена. Остала мања острва у групи укључују Хоп југоисточно од Еџоје, Конгсоју и Свенскоју на истоку, те Квитоју на североистоку. Највеће насеље је Лонгјербјен, смештен у Исфјордену на западној обали Спицбергена.
Китоловци који су пловили далеко на север у 17. и 18. веку користили су острва као базу; касније је архипелаг напуштен. Рударство угља започело је почетком 20. века, те је основано неколико сталних заједница попут Пирамидена и Баренцбурга. Свалбардски уговор из 1920. године признаје норвешки суверенитет, а норвешки Свалбардски закон из 1925. учинио је Свалбард пуноправним делом Краљевине Норвешке. Свалбардски уговор успоставио је Свалбард као слободну економску зону и ограничава војну употребу архипелага. Норвешка компанија Сторе норске (Store Norske) и руски Арктикугољ () остају једине рударске компаније на том подручју.
Истраживање и туризам постали су важне допунске индустрије, при чему Универзитетски центар на Свалбарду и Свалбардуско глобално складиште семена играју кључне улоге у локалној економији. Осим Лонгјербјена, остала насеља укључују руску рударску заједницу Баренцбург, норвешку истраживачку станицу Ни Алесунд, пољску истраживачку станицу Хорнсунд, насеље Нибјен, и шведско-норвешко рударско насеље Свеагрува (које је затворено 2020. године). Друга насеља леже даље на северу, али су насељена само ротирајућим групама истраживача. Нема путева који повезују насеља; уместо тога, моторне санке, авиони и бродови пружају превоз између насеља. Аеродром Свалбард служи као главни улаз.
Приближно 60% архипелага прекривено је глечерима, а острва карактеришу многе планине и фјордови. Архипелаг има арктичку климу, иако са знатно вишим температурама од других подручја на истој географској ширини због утицаја краја Голфске струје из Атлантског океана. Флора се прилагодила да искористи дуг период поноћног сунца како би надокнадила поларну ноћ. Многе морске птице користе Свалбард као гнездилиште, а дом је и поларним медведима, ирвасима, поларним лисицама и одређеним морским сисарима. Седам националних паркова и 23 резервата природе покривају две трећине архипелага, штитећи углавном нетакнуту крхку животну средину. Норвешка је у фебруару 2024. најавила нове прописе у вези са туризмом, укључујући максимум од 200 људи на броду, како би заштитила флору и фауну на Свалбарду.
Иако је део Краљевине Норвешке од 1925. године, Свалбард није део географске Норвешке; административно, архипелаг није део ниједног норвешког округа, већ чини неинкорпорисану област.Svalbard, Norway. Svalbard, Norway – historical views – earth watching. (n.d.). То значи да њиме управља директно норвешка влада преко именованог гувернера, и представља посебну јурисдикцију подложну Свалбардском уговору која је изван Шенгенске зоне, Нордијске пасошке уније и Европског економског простора. Свалбард и Јан Мајен заједно имају додељен ISO 3166-1 alpha-2 код државе „SJ”. Обема областима управља Норвешка, иако су раздвојене удаљеништем од преко и имају веома различите административне структуре.
Етимологија мини|лево|Сателитски снимак Свалбарда који је направила мисија Коперник Сентинел-2, август 2022. Име Свалбард званично је усвојила Норвешка за архипелаг према Свалбардском закону из 1925. године којим га је формално анектирала. Бивши назив Спицберген од тада је ограничен на главно острво. Године 1827. Балтазар Кејлхау је први предложио да се старонордијски топоним , пронађен у средњовековним исландским изворима, односи на Спицберген. Кејлхауову теорију оживели су Густав Сторм 1890. и Гунар Исаксен 1907. године, у време када би древна нордијска веза са земљом помогла модерном захтеву Норвешке за суверенитет. је савремени норвешки аналог речи , која заузврат потиче од ('хладан') и ('ивица', 'гребен', 'тло', 'брада').
Исландски анали бележе да је откривен 1194. године, док га смешта четири дана пловидбе северно од Ланганеса. Реч „дан” може значити или 12 или 24 сата; Исаксен је узео ово друго тумачење, тиме одбацујући Јан Мајен као . Академик за студије културе Роалд Берг каже да се вероватније односио на део Гренланда, али је преименовање из 1925. учврстило норвешки суверенитет признат Спицбергенским уговором из 1920. (сада Свалбардски уговор).
Име Спицберген потиче од холандског морепловца и истраживача Вилема Баренца, који је 1596. описао „шиљате планине” или, на холандском, spitse bergen које је видео на западној обали главног острва. Баренц није препознао да је открио архипелаг, па је име Спицберген дуго остало у употреби и за главно острво и за архипелаг у целини. Касније се главно острво понекад разликовало као Западни Спицберген. Правопис , са z уместо s, потиче из немачког језика.... the Archipelago of Spitsbergen, comprising, with Bear Island... all the islands situated between 10deg. and 35deg. longitude East of Greenwich and between 74deg. and 81 deg. latitude North, especially West Spitsbergen..." , .
Географија
мини|upright=1.5|Сателитски снимак Спицбергена из касног лета, приказује глечер Холмстром и базене отопљене воде обојене у тамноцрвено глацијалним муљем, услед ерозије меких девонских седимената богатих гвожђем
Свалбардски уговор из 1920. дефинише Свалбард као сва острва, острвца и хриди од 74° до 81° северне географске ширине и од 10° до 35° источне географске дужине. Копнена површина износи , а доминира острво Спицберген, које чини више од половине архипелага, затим следе Североисточна земља и Еџоја.
Сва насеља се налазе на Спицбергену, осим метеоролошких станица на Медвеђем острву и Хопу. Норвешка држава преузела је посед над свом земљом на коју није било права, или 95,2% архипелага, у тренутку када је Свалбардски уговор ступио на снагу; Сторе норске, норвешка компанија за ископавање угља, поседује 4%, Арктикугољ, руска компанија за ископавање угља, поседује 0,4%, док други приватни власници држе 0,4%.
Пошто је Свалбард северно од Арктичког круга, лети доживљава поноћно сунце, а зими поларну ноћ. На 74° северно, поноћно сунце траје 99 дана, а поларна ноћ 84 дана, док су одговарајуће бројке на 81° северно 141 и 128 дана.Torkilsen (1984): 96–97 У Лонгјербјену, поноћно сунце траје од 20. априла до 23. августа, а поларна ноћ од 26. октобра до 15. фебруара. Зими, комбинација пуног месеца и рефлектујућег снега може дати додатну светлост.
Због нагиба Земље и високе географске ширине, Свалбард има дуге сумраке. Лонгјербјен види први и последњи дан поларне ноћи са седам и по сати сумрака, док непрекидна светлост траје две недеље дуже од поноћног сунца. На летњу дугодневницу, сунце се спушта до угла од 12° усред ноћи, што је много више током ноћи него у поларним светлосним подручјима копнене Норвешке. Међутим, дневни максимални угао сунца на летњу дугодневницу је приближно 35°.
Глацијални лед покрива или 60% Свалбарда; 30% је гола стена док је 10% под вегетацијом.Umbreit (2005): 3 Највећи глечер је Аустфона () на Североисточној земљи, затим следе Земља Олава V и Вестфона. Током лета могуће је скијати од Соркапа на југу до севера Спицбергена, са само кратком удаљености која није покривена снегом или глечером. Квитоја је 99,3% покривена глечером.Torkildsen (1984): 102–104
Рељефни облици Свалбарда настали су кроз поновљена ледена доба, када су глечери усекли некадашњу висораван у фјордове, долине и планине.Umbreit (2005): 4–6 Највиши врх је Њутнтопен (), затим Перијертопен (), Цересфјелет (), Чедвикриген () и Галилеотопен (). Најдужи фјорд је Вијдефјорден (), затим Исфјорден (), Ван Мијенфјорден (), Вудфјорден () и Вахленбергфјорден (). Свалбард је део Високоарктичке велике магматске провинције, и доживео је најјачи земљотрес у Норвешкој 6. марта 2009. године магнитуде 6,5.
Историја
Холандско откриће
Холанђанин Вилем Баренц направио је прво откриће архипелага 1596. године, када је угледао обалу острва Спицберген док је тражио Северни морски пут.Torkildsen (1984): 30. Arlov (1996): 39–40
Прво забележено искрцавање на острва Свалбарда датира из 1604. године, када је енглески брод пристао на Bjørnøya, или Медвеђе острво, и почео да лови моржеве. Годишње експедиције су убрзо уследиле, а Спицберген је постао база за лов на гренландског кита од 1611. године.Torkildsen (1984): 32Arlov (1996): 62 Због безакоња у том подручју, компаније и власти из Енглеске, Данске, Холандије и Француске покушавале су силом да држе подаље флоте других земаља.Torkildsen (1984): 34–36Arlov (1996): 63–67
17. и 18. век мини|upright=1.25|Станица за китолов амстердамске коморе Северне компаније у Смеренбургу, слика Корнелиса де Мана (1639), заснована на слици Dansk hvalfangststation (данска станица за китолов) А.Б.Р. Спека (1634), која је представљала данску станицу у заливу Копенхаген (Кобефјорден)
Смеренбург је био једно од првих насеља, које су Холанђани основали 1619. године.Torkildsen (1984): 37 Мање базе су такође изградили Енглези, Данци и Французи. У почетку су испоставе биле само летњи кампови, али од раних 1630-их, неколико појединаца почело је да презимљава. Китолов на Спицбергену трајао је до 1820-их, када су се холандски, британски и дански китоловци преселили на друга места на Арктику.Torkildsen (1984): 39 До краја 17. века стигли су руски ловци; они су презимљавали у већој мери и ловили копнене сисаре попут поларног медведа и лисице.Torkildsen (1984): 40
Норвешки лов — углавном на моржеве — започео је 1790-их. Први норвешки грађани који су стигли до самог Спицбергена били су бројни приморски Сами из региона Хамерфеста, који су били унајмљени као део руске посаде за експедицију 1795. године.
19. век Након Енглеско-руског рата 1809. године, руска активност на Свалбарду се смањила, а престала је до 1820-их.Torkildsen (1984): 44 Норвешки китолов је напуштен отприлике у исто време када су Руси отишли,Torkildsen (1984): 47 али је лов на китове наставио око Спицбергена до 1830-их, и око Медвеђег острва до 1860-их.Torkildsen (1984): 50
20. век Свалбардски уговор
До 1890-их, Свалбард је постао дестинација за арктички туризам, пронађена су налазишта угља, а острва су коришћена као база за арктичко истраживање.Arlov (1996): 239 Прво рударење започели су Норвежани дуж Исфјордена 1899. године; до 1904. године британски интереси су се успоставили у Адвентфјордену и започели прве целогодишње операције.Arlov (1996): 249 Производња у Лонгјербјену, од стране америчких интереса, започела је 1908. године;Arlov (1996): 261 а Сторе норске се успоставила 1916. године, као и други норвешки интереси током Првог светског рата, делом куповином америчких интереса.Arlov (1996): 273
мини|Предложена застава Свалбарда из 1930. године. Састоји се од лава са норвешког грба на позадини плавог и белог веверичјег крзна, што вероватно симболизује арктички пејзаж архипелага. Свалбард тренутно не користи посебну заставу.
Разговори о успостављању суверенитета архипелага започели су 1910-их,Arlov (1996): 288 али су прекинути Првим светским ратом.Arlov (1996): 294 Дана 9. фебруара 1920, након Париске мировне конференције, потписан је Свалбардски уговор, којим је Норвешкој додељен пуни суверенитет. Међутим, свим земљама потписницама додељена су недискриминаторна права на риболов, лов и минералне ресурсе.Arlov (1996): 305–306 Уговор је ступио на снагу 14. августа 1925, истовремено када је Свалбардски закон регулисао архипелаг и први гувернер, Јоханес Геркенс Басое, преузео дужност.Arlov (1996): 319