Артур Невил Чејмберлен (; Егбастон код Бирмингема, 18. март 1869 — Хекфилд код Рединга, 9. новембар 1940) је британски политичар и премијер.

Заговарач је британског империјализма 19. века. Од 1930 — 1940. био је председник Конзервативне странке, од 1937 — 1940. британски премијер. С њим на челу британска влада је, у савезу са Француском, водила политику смирења и преговора у Европи, која се у свом исходу показала попустљивом, и капитулантском према све агресивнијем Хитлеру, што је било кобно за међународну заједницу. Потписник је Минхенског споразума 1939. који је омогућио Немцима да окупирају Чехословачку. Дао је оставку у време када је Немачка напала Норвешку. Наследио га је Винстон Черчил.

Младост Чејмберлен је рођен 18. марта 1869. у Бирмингему. Био је син јединац из другог брака Џозефа Чејмберлена. Његова мајка је била Флоренс Кенрик; умрла је када је он био мали дечак. Џозеф Чејмберлен је из првог брака имао још једног сина, Остина Чејмберлена. Породица Чејмберлен је била унитаристичка, иако је Џозеф изгубио личну веру када је Невил имао шест година и никада није захтевао верску припадност своје деце. Невила је код куће обучавала старија сестра Беатрис, а касније је ишао у школу. Џозеф Чејмберлен је затим послао Невила на Мејсон колеџ, сада Универзитет у Бирмингему. Невил Чејмберлен је био мало заинтересован за своје студије тамо, и 1889. Његов отац га је упутио на обуку у фирми рачуновођа. У року од шест месеци постао је плаћени радник. У настојању да надокнади умањено породично богатство, Џозеф је послао свог млађег сина да оснује плантажу агава на острву Андрос на Бахамима. Невил Чејмберлен је тамо провео шест година, али плантажа је пропала, а Џозеф Чејмберлен је изгубио 50.000 фунти (што је еквивалентно 7.295.000 фунти 2025. године).

По повратку у Енглеску, Невил је ушао у посао, купујући (уз помоћ своје породице) Hoskins & Company, произвођача металних лежајева за бродове. Чејмберлен је био генерални директор 17 година током којих је компанија напредовала. Такође се укључио у грађанске активности у Бирмингему. Године 1906, као гувернер Опште болнице у Бирмингему, Чејмберлен је постао један од оснивача Националног комитета Уједињених болница Британског медицинског удружења.

Са четрдесет година се заљубио у Ен Кол и оженио се њом 1911. године; имали су сина и ћерку.

Улазак у политику Чејмберлен је у почетку показивао мало интересовања за политику, иако су његов отац и полубрат били у парламенту. Током избора 1900. држао је говоре у знак подршке либералним унионистима Џозефа Чејмберлена који су били у савезу са конзервативцима и касније се спојили са њима под називом „Унионистичка партија“, која је 1925. постала позната као „Конзервативна и унионистичка партија“. Године 1911, Невил се успешно кандидовао као либерални униониста за Градско веће Бирмингема за одељење Свих светих, које се налазило у парламентарној изборној јединици његовог оца.

Чејмберлен је постављен за председника Одбора за урбанизам. Под његовим вођством, Бирмингем је убрзо усвојио један од првих урбанистичких планова у Британији. Почетак Првог светског рата 1914. спречио је спровођење његових планова. Године 1915. Чејмберлен је постао лорд градоначелник Бирмингема. Као лорд градоначелник у ратно време, Чејмберлен је инсистирао је да његови саветници и званичници раде подједнако напорно. Преполовио је накнаду за трошкове лорда градоначелника и смањио број грађанских функција које се очекују од службеника. Године 1915. Чејмберлен је именован за члана Централног контролног одбора за промет алкохола.

У децембру 1916, премијер Дејвид Лојд Џорџ понудио је Чејмберлену нову позицију директора националне службе за координацију регрутације и обезбеђивање радне снаге. Његов мандат обележио је сукоб са Лојдом Џорџом; августа 1917, Чејмберлен је поднео оставку. Однос између Чејмберлена и Лојд Џорџа је након тога био однос међусобне мржње.

Чејмберлен је одлучио да се кандидује за Доњи дом, и био је усвојен као унионистички кандидат за Бирмингем Лејвуд. Чејмберлен је изабран са скоро 70% гласова и већином од 6.833. Имао је 49 година, што је у то време била највећа старост у којој је било који будући премијер први пут биран у Парламент.

Посланик и министар (1919—1931) Невил је био председник Националног комитета за нездрава подручја (1919—1921). У августу 1923. министар финансија Стенли Болдвин је унапредио Чејмберлена на место канцелара финансија.

Унионисти су победили на изборима 1923, али је Чејмберлен одбио да поново буде канцелар, преферирајући своју бившу позицију министра здравља. У року од две недеље од именовања за министра здравља, Чејмберлен је представио кабинету дневни ред који садржи 25 закона за које се надао да ће бити усвојени. Пре него што је напустио функцију 1929. године, 21 од 25 закона је усвојено. После избора 1929. поново се вратио у Министарство здравља. После општих избора 1931. године, на којима су присталице Националне владе (углавном конзервативци) однеле убедљиву победу, Мекдоналд је одредио Чејмберлена за канцелара финансија.

Премијер (1937—1940) Стенли Болдвин је, након крунисања краља Џорџа VI и краљице Елизабете. 28. маја, поднео оставку, саветујући краља да позове Чејмберлена. Чејмберлен је своје уздизање на премијерску позицију видео као коначну славу у каријери домаћег реформатора, не слутећи да ће остати упамћен по спољнополитичким одлукама.

Чејмберлен је настојао да примири Немачку и да нацистичку државу учини партнером у стабилној Европи. У марту 1938. Аустрија је постала део Немачке у Аншлусу. Иако су опкољени Аустријанци тражили помоћ од Британије, она није стигла. Британија је послала Берлину снажну протестну ноту. Чејмберлен је одлетео у Немачку ујутро 15. септембра на састанак са Адолфом Хитлером који је захтевао анексију Судета, и Чејмберлен је успео да добије уверавања да Хитлер није имао планове за остатак Чехословачке или за области у источној Европи које су имале немачке мањине. Чејмберлен се састао са Хитлером и 22. септембра. Хитлер је наговестио да је Судетска област испунила његове територијалне амбиције у Европи. Чејмберлен је одлетео назад у Лондон, рекавши „Сада је на Чесима“. Ујутро 29. септембра Чејмберлен је напустио аеродром Хестон (источно од данашњег аеродрома Хитроу) у своју трећу и последњу посету Немачкој. Чејмберлен, Даладје, Мусолини и Хитлер одржали су неформални састанак; Хитлер је рекао да намерава да изврши инвазију на Чехословачку 1. октобра. Чејмберлен и Хитлер су потписали изјаву да две нације сматрају Минхенски споразум „симболом жеље наша два народа да никада више не крену у рат“. Према Чејмберлену, Хитлер је убацио „Да! Да!“. Касније у октобру, одупирао се позивима да индустрију постави на ратну основу, уверен да ће таква акција показати Хитлеру да је Чејмберлен одлучио да напусти Минхенски споразум.

15. марта 1939. Немачка је извршила инвазију на чешке покрајине Бохемију и Моравску, укључујући Праг. Чејмберлен је кренуо да изгради испреплетени низ одбрамбених пактова међу преосталим европским земљама као средство одвраћања Хитлера од рата. Удвостручио је величину Територијалне војске, створио Министарство за снабдевање да би убрзао снабдевање оружаним снагама опреме и увео мирнодопску регрутацију. Италијанска инвазија на Албанију 7. априла 1939. довела је до давања гаранција Грчкој и Румунији. Немачка је напала Пољску у рано јутро 1. септембра 1939. Британски кабинет се састао касно тог јутра и издао упозорење Немачкој да ће Уједињено Краљевство испунити своје обавезе према Пољској уколико се не повуче са пољске територије. 9. априла немачке трупе су окупирале Данску и започеле инвазију на Норвешку. Чејмберлен је већи део 9. маја провео на састанцима са својим колегама из кабинета. Многи посланици конзервативаца, чак и они који су гласали против владе, наговестили су 9. маја и наредних дана да не желе да Чејмберлен оде, већ да ће радије тражити реконструкцију своје владе. Чејмберлен је фаворизовао Халифакса као следећег премијера, али је Халифакс то нерадо потврдио мислећи да ће његова позиција у Дому лордова ограничити његову ефикасност у Доњем дому, а Черчил се појавио као избор. Следећег дана, Немачка је извршила инвазију на Холандију и Чејмберлен је разматрао останак на функцији. Клемент Атли је потврдио да лабуристи неће служити под Чејмберленом, иако су били вољни да служе под неким другим. У складу са тим, Чејмберлен је отишао у Бакингемску палату да поднесе оставку и саветује краља да пошаље по Черчила.

Чејмберленов пад са власти оставио га је у дубокој депресији; написао је: „Мало људи је могло да спозна такав преокрет среће за тако кратко време.“ Као председник комитета лорда председника, имао је велики утицај на ратну економију. Чејмберлен је дуго уживао у одличном здрављу, осим повремених напада гихта, али је до јула 1940. имао скоро константне болове. Тражио је лечење, а касније тог месеца ушао је у болницу на операцију. Хирурзи су открили да болује од терминалног карцинома црева, али су то сакрили од њега, уместо тога рекавши му да му неће бити потребна даља операција. Чејмберлен је умро 9. новембра 1940. у 71. години живота. Сахрана је одржана у Вестминстерској опатији пет дана касније, 14. новембра. Многа Чејмберленова породична писма и његове обимне личне папире његова породица је 1974. завештала Архиву Универзитета у Бирмингему.

Слике

Референце

Спољашње везе

Категорија:Рођени 1869. Категорија:Умрли 1940. Категорија:Људи из Бирмингема Категорија:Британски политичари Категорија:Премијери Уједињеног Краљевства Категорија:Умрли од рака дебелог црева