Анђелија Л. Лазаревић (Београд, 3. октобар 1885 — Београд, 25. фебруар 1926) била је српска сликарка и књижевница.
Рођена је у угледној породици као дете српског лекара и књижевника Лазе Лазаревића. Школовање је често прекидала због крхог здравља. Од 1908. до 1911. похађала је сликарску школу Ристе и Бете Вукановић. На студије у Минхен је отишла 1914, одакле се убрзо вратила због избијања Првог светског рата. У Париз одлази 1920, где јој се здравствено стање погоршава. Из Париза је отишла у Беч, па потом у Словенију. Убрзо је прешла на Хвар и у Сплит, где је 1924. добила место наставнице сликања у средњој школи. Након две године вратила се у родни Београд, где је убрзо у 40. години живота преминула у санаторијуму на Врачару.
Њен сликарски и књижевни опус је малобројан. Од 1913. излагала је радове као чланица Ладе на југословенским и друштвеним изложбама. Највише је сликала пејзаже. Написала је неколико песама и осам приповедака, које су објављиване у угледним српским књижевним часописима. Неке од доминантних одлика модерних токова српске прозе (окретање од спољашњег ка унутрашњем, окретање новим темама и новом јунаку, померање догађања из села у град, итд) могу се препознати у њеном приповедном делу.
Биографија Анђелија Лазаревић је рођена 1885. године у Београду, у угледној породици. Отац јој је био познати српски лекар и књижевник Лаза Лазаревић, а мајка Полексија, кћерка Николе Христића, политичара, министра и председника владе. У својој петој години губи оца.
Услед болести, често је морала да прекида школовање. Основну школу је завршила тако што је учила код куће, а испите полагала у школи. Од 1908. до 1911. године, најпре као ванредна, затим и као редовна ученица, похађала је сликарску школу Ристе и Бете. Знала је добро француски и немачки, а учила је још и енглески, италијанкси и руски језик. Малу матуру ниже гимназије положила је 1910. да би наредне године била постављена за учитељицу сликања у Првој женској гимназији у Београду.
У Јуну 1914, одлази у Минхен, не би ли наставила школовање. Међутим, због избијања Првог светског рата враћа се у Србију. Прву ратну годину провела је са мајком у Прокупљу, где је помагала као болничарка. Потом се вратила у окупирани Београд, где се издржавала држећи приватне часове сликања и осликајући ћупове мотивима са традиционалним српским мотивима са ћилима.
Након рата, тачније на јесен 1920, отишла је у Париз, где остаје годину дана. У Паризу јој се здравствена ситуација нагло погоршава. Из Париза је отишла у Беч, па потом у Словенију. Убрзо је прешла на Хвар и у Сплит, где је 1924. добила место наставнице сликања у средњој школи. Пред смрт вратила се у Београд где је умрла 25. фебруара 1926. У санаторијуму на Врачару. Сахрањена је на Новом гробљу у Београду, у породичној гробници поред оца. Библиографија десно|мини|Река са обалом, 1920. Поезија „Што се страмиш?” „Меланхолија” „Беле заставе” „У ноћи” „Сенка” „Врапци” „Човек с бременом” „Свом чика Урошу” Приповетке „Две ватре” „Посета” „Лутања” „Анета” „Цвет крај пута” „Писмо из Сплита” „Михаило” „Паланка у планини”
Референце
Литература
Снежана Лазић: Анђелија Лазаревић (1885-1926), стр. 277-296, Музеум годишњак Народног музеја у Шапцу, број 15, Шабац 2014, ISSN 1450-8540
Спољашње везе
Биографија Анђелије Лазаревић на сајту књиженство
Категорија:Рођени 1885. Категорија:Умрли 1926. Категорија:Српски књижевници Категорија:Српски сликари Категорија:Уметници из Београда Категорија:Књижевници из Београда Категорија:Умрли од туберкулозе Категорија:Сахрањени на Новом гробљу у Београду