Херман Вилхелм Геринг (; Розенхајм, 12. јануар 1893 — Нирнберг, 15. октобар 1946) био је немачки политичар, пилот и војсковођа. Био је једна од најмоћнијих личности у Нацистичкој партији, која је контролисала Немачку од 1933. до 1945. године. Такође је служио као Oberbefehlshaber der Luftwaffe (врховни командант Ратног ваздухопловства), позицију коју је обављао до последњих дана режима.
Рођен је у Розенхајму, у Баварској. Као ветеран и пилот из Првог светског рата, Геринг је био добитник одликовања Орден за заслуге. Служио је као последњи командант Jagdgeschwader 1 (JG I), ловачког крила којим је некада предводио Манфред фон Рихтхофен. Као рани члан Нацистичке партије, Геринг је био међу рањеницима у неуспелом Пивничком пучу Адолфа Хитлера 1923. године. Док је био на лечењу од повреда, развио је зависност од морфијума која је трајала до последње године његовог живота. Након што је Хитлер постао канцелар Немачке 1933. године, Геринг је именован за министра без портфеља у новој влади. Један од његових првих потеза као министра био је да надгледа стварање Гестапоа, који је препустио Хајнриху Химлеру 1934. године.
Након успостављања нацистичке државе, Геринг је нагомилао моћ и политички капитал и постао је други најмоћнији човек у Немачкој. Након што је именован за опуномоћеника Четворогодишњег плана 1936. године, Герингу је поверен задатак мобилизације свих сектора привреде за рат, задатак који је под његову контролу довео бројне владине агенције. У септембру 1939. године, Хитлер је одржао говор у Рајхстагу именовавши га за свог наследника. Након пада Француске 1940. године, додељен му је посебно створени чин рајхсмаршала, који му је дао старешинство над свим официрима у немачким оружаним снагама.
До 1941. године, Геринг је био на врхунцу своје моћи и утицаја. Како је Други светски рат одмицао, Герингов углед код Хитлера и немачке јавности је опао након што се Луфтвафе показао неспособним да спречи савезничко бомбардовање немачких градова и снабдевање окружених снага Осовине у Стаљинграду. Отприлике у то време, Геринг се све више повлачио из војних и политичких послова како би се посветио сакупљању имовине и уметничких дела, од којих је велики део украден од јеврејских жртава Холокауста. Обавештен 22. априла 1945. да Хитлер намерава да изврши самоубиство, Геринг је послао телеграм Хитлеру тражећи његову дозволу да преузме вођство Рајха. Сматрајући његов захтев чином издаје, Хитлер је сменио Геринга са свих његових положаја, искључио га из странке и наредио његово хапшење.
После рата, Геринг је осуђен за заверу, злочине против мира, ратне злочине и злочине против човечности на Нирнбершком процесу 1946. године. На суђењу је тражио погубљење стрељањем, али је одбијен; уместо тога је осуђен на смрт вешањем. Извршио је самоубиство гутањем цијанида ноћ пре заказаног погубљења.
Биографија
Детињство лево|мини|251x251п|Геринг 1907. године, у доби од 14 година. Херман Вилхелм Геринг је рођен 12. јануара 1893. године у санаторијуму Маријенбад у Розенхајму, Баварска. Његов отац, Хајнрих Ернст Геринг (31. октобар 1839 – 7. децембар 1913), бивши коњички официр, био је први генерални гувернер немачке Југозападне Африке (данашње Намибије). Хајнрих је имао троје деце из претходног брака. Геринг је био четврто од петоро деце Хајнрихове друге супруге, Франциске Тифенбрун (1859–15. јул 1943), баварске сељанке. Герингова старија браћа и сестре били су Карл, Олга и Паула; његов млађи брат био је Алберт. У време када се Геринг родио, његов отац је служио као генерални конзул на Хаитију, а његова мајка се накратко вратила кући да се породи. Оставила је шестонедељну бебу код пријатеља у Баварској и није видела дете три године, када су се она и Хајнрих вратили у Немачку.
Герингов кум је био Херман Епенштајн, богати јеврејски лекар и бизнисмен кога је његов отац упознао у Африци. Епенштајн је породици Геринг, која је преживљавала од Хајнрихове пензије, прво обезбедио породичну кућу у Берлин-Фриденауу, а затим и мали замак под називом де, близу Нирнберга. Герингова мајка је отприлике у то време постала Епенштајнова љубавница, што је остала око петнаест година. Епенштајн је стекао нижу титулу Ритера (витеза) фон Епенштајна кроз службу и донације Круни.
Заинтересован за каријеру војника од малих ногу, Геринг је уживао играјући се са играчкама војницима и облачећи се у бурску униформу коју му је отац дао. Са једанаест година је послат у интернат, где је храна била лоша, а дисциплина строга. Продао је виолину да би платио карту за воз кући, а затим је отишао у кревет, глумећи болест, све док му није речено да се неће морати враћати. Наставио је да ужива у ратним играма, претварајући се да опседа замак Велденштајн и проучавајући тевтонске легенде и саге. Постао је планинар, пењући се на врхове у Немачкој, на масиву Мон Блан и у аустријским Алпима. Са 16 година је послат у војну академију у Берлин-Лихтерфелдеу, на којој је дипломирао са одличним успехом.
Геринг се придружио пуку Принца Вилхелма (112. пешадија, гарнизон: Милхаузен) пруске војске 1912. године. Следеће године његова мајка се посвађала са Епенштајном. Породица је била приморана да напусти Велденштајн и пресели се у Минхен; Герингов отац је убрзо након тога умро. Управо је у Баварској Геринг развио свој „романтични осећај немачког карактера“ који се даље развијао под нацизмом. Када је Први светски рат почео у августу 1914. године, Геринг је био стациониран у Милхаузену са својим пуком.
Први светски рат мини|Филмски снимак Геринга у авиону Fokker D.VII, током Првог светског рата (1918). Током прве године Првог светског рата, Геринг је служио са својим пешадијским пуком у области Милхаузена, гарнизонског града мање од 2 km од француске границе. Био је хоспитализован због реуме, која је настала као последица влаге рововског ратовања. Док се опорављао, његов пријатељ Бруно Лерцер га је убедио да се пребаци у оно што ће до октобра 1916. године постати немачке војске, али је његов захтев одбијен. Касније те године, Геринг је летео као Лерцеров посматрач у (FFA 25); Геринг се неформално и сам пребацио. Откривен је и осуђен на три недеље затвора у касарни, али казна никада није извршена. До времена када је требало да буде изречена, Герингова веза са Лерцером је била званична. Били су распоређени као тим у FFA 25 у Петој армији престолонаследника. Летели су у извиђачке и бомбардерске мисије, за које је престолонаследник одликовао и Геринга и Лерцера Гвозденим крстом I класе.
Након завршетка курса пилотске обуке, Геринг је распоређен у Jagdstaffel 5. Тешко рањен у кук у ваздушним борбама, опорављао се скоро годину дана. Затим је у фебруару 1917. пребачен у Jagdstaffel 26, којим је командовао Лерцер. Константно је постизао победе у ваздуху до маја, када је распоређен за команданта Jagdstaffel-а 27. Служећи са Jastas 5, 26 и 27, наставио је да побеђује. Поред својих Гвоздених крстова (прве и друге класе), добио је Церингеровог лава са мачевима, Фридрихов орден, Кућни орден Хоенцолерна са мачевима треће класе и, коначно, у мају 1918. године, престижни орден Плави Макс. Према речима Хермана Далмана, који је познавао обојицу мушкараца, Геринг је натерао Лерцера да лобира за награду. Завршио је рат са 22 победе. Детаљна послератна анализа евиденције о савезничким губицима показала је да су само две од његових додељених победа биле сумњиве. Три су била могућа, а 17 је било сигурно, или веома вероватно.
Дана 7. јула 1918. године, након смрти Вилхелма Рајнхарда, наследника Манфреда фон Рихтхофена, Геринг је постављен за команданта „Летећег циркуса“, Jagdgeschwader 1. Његова ароганција га је учинила непопуларним међу људима из његове ескадриле. У једном инциденту, пилот Вили Габријел је полетео против Герингових наређења и оборио неколико непријатељских авиона. Када се вратио у базу, Геринг му је наредио да се приземљи.
У последњим данима рата, Герингу је више пута наређено да повуче своју ескадрилу, прво на аеродром Теланкур, а затим у Дармштат. У једном тренутку му је наређено да преда авионе савезницима; он је то одбио. Многи његови пилоти су намерно срушили своје авионе како би их спречили да падну у непријатељске руке.
Као и многи други немачки ветерани, Геринг је био заговорник мита о ножу у леђа, веровања које је тврдило да немачка војска није заправо изгубила рат, већ да ју је издало цивилно руководство: марксисти, Јевреји и посебно републиканци, који су свргнули немачку монархију. Поред фрустрације због војног пораза, Геринг је такође доживео лично разочарање због тога што га је одбацила породица више класе његове веренице, која је раскинула веридбу када се вратио са фронта без пребијене паре.
После Првог светског рата десно|мини|Геринг са ордењем, између осталог и са престижним Плавим Максом. Геринг је остао у авијацији и након рата. Опробао је војничке послове и кратко је радио у Фокеру. Након што је већи део 1919. године провео живећи у Данској, преселио се у Шведску и придружио се шведској авио-компанији Svensk Lufttrafik. Геринг је често био ангажован за приватне летове. Током зиме 1920–1921, ангажовао га је гроф Ерик фон Розен да га превезе авионом из Стокхолма до свог замка. Позван да преноћи, Геринг је вероватно у то време први пут видео амблем свастике, који је Розен поставио у камину као породични симбол.
Ово је такође био први пут да је Геринг видео своју будућу супругу; гроф је представио своју снају, бароницу Карин фон Канцов (рођена као Фрајн фон Фок). Отуђена од мужа 10 година, имала је осмогодишњег сина. Геринг се одмах заљубио у њу и замолио ју је да се нађе са њим у Стокхолму. Договорили су се да се састану са њим у кући њених родитеља и провели су много времена заједно током 1921. године, када је Геринг отишао да студира политичке науке на Универзитету у Минхену. Карин се развела, пратила Геринга у Минхен и удала се за њега 3. фебруара 1922. године. Њихов први заједнички дом био је ловачки дом у Хохкројту у Баварским Алпима, близу Бајришцела, око 80 km од Минхена. Касније, 1922. године, преселили су се у Обермајтинген, предграђе Минхена.
Придруживање нацистичкој партији мини|270x270п|Логорска служба делегације НСДАП-а; у првом реду шеф ЅЅ Хајнрих Химлер, шеф ЅА Ернст Рем и Геринг, 1931. Геринг се придружио Нацистичкој партији 1922. године након што је чуо говор Адолфа Хитлера. Добио је команду над Штурмабтајлунгом (ЅА) као 1. марта 1923. године, наследивши Ханса Улриха Клинча, и водио је организацију све док није забрањена у новембру 1923. године.