Ђорђе Рош (Београд, 20. август 1896 — Неа Рода, 3. март 1977) био је српски официр и вишеструко одликовани јунак из Првог светског рата, пионир ваздухопловства и велики добротвор и оснивач Комитета/Одбора за обнову манастира Хиландара.
Биографија Рођен је у Београду 20. августа 1896. године у породици стручњака за изградњу железничких пруга Словенца Боштјана (Себастијана) Роша, и Словенке Антоније, рођене Штукељ, који су се 1881. године доселили у Београд. Презиме Рош забележено је још у 16. веку у Словенији, о чему податке налазимо и у књизи коју је написао Ђорђев отац. Презиме се сусреће и у словенским варијантама као Решен, Решон, Режун. Могуће је да су даљим пореклом из средњовековне Француске, о чему нема јасних сведочанстава. Понегде се погрешно наводи да су немачког порекла, вероватно зато што се Ђорђев отац школовао у Бечу.
Ђорђе Рош је један од пионира српског цивилног, спортског и војног ваздухопловства. Једриличарством се бавио још као ученик од 1909. у групи у којој су били и његов рођени брат Душаном, браћа Дероко, Александар и Јовица, Страхиња Бан Нушић, Константин Петровић, Љубиша Глишић. Као ђак шестог разреда Реалне гимназије био је добровољац у Другом балканском рату, када га је бугарска војска и заробила. Затим постаје питомац 46. класе Ниже школе Војне академије. Током битке на Церу, у августу 1914. године, тешко је рањен у руку. Хируршком интервенцијом америчких војних лекара, златном жицом повезане су његове смрскане кости шаке и подлактице, међутим до краја живота осећао је последице овог тешког рањавања. Од марта 1915. године у групи је младих српских официра извиђача при француској ескадрили на Бањици. Учествовао је у борбама за одбрану Београда 1915. године. У јуришу на Дунавском кеју, под командом мајора Гавриловића, задобија тешке повреде вратне артерије, гркљана, пршљенова. Објавио је 1931. године мемоаре о јунаштву бранилаца Београда под насловом На дунавском кеју, захваљујући којима је сачуван и чувени Гавриловићев говор. Аустријанци га из болнице, тешко рањеног, пребацују у логор Егер у Чешкој одакле два пута покушава бекство, да би га 1917. године, Црвени крст спровео на лечење у Швајцарску. Током окупације, аустријски официри реквирирају њихову породичну кућу у Катићевој улици, а отац Себастијан умире крајем 1917. године. Ђорђе, донекле опорављен, одлази из Швајцарске на Солунски фронт где постаје војни пилот. Рат завршава у чину капетана. За потребе опремања војске, проводи време у мисији у Француској током пролећа 1919. године. Међутим и Ђорђе и његов брат Душан, тешко рањен на Солунском фронту, повлаче се из активне војне службе 1920. и одлазе најпре на лечење, а затим и на студије у Беч.
Ђорђе Рош је у Бечу током студија упознао Норвежанку Осту (норв. Aasta/Åsta, од старонордијског ást што значи "љубав" - примивши касније православље посрбила је име у Љубица) и са њом се венчао у Ослу 1923. године. По доласку у Београд, Ђорђе и Оста често су проводили време у разговорима о вери са архимандритом Платоном (Јовановићем), будућим епископом бањалучким, који је стравично мучен и убијен од усташа, почетком маја 1941. У великој мери захваљујући тим разговорима, Оста се одлучила да прими православље 14. јуна 1925. када су се и црквено венчали и крстили најстарију ћерку у манастиру Раковица. Остин отац је чувени норвешки писац Петер Еге. Ђорђе Рош је 1927. године постао генерални конзул Краљевине Норвешке у Београду.
Обилазећи манастире 1929. године са својом широм словеначком и норвешком породицом, затиче Грачаницу у врло тешком стању. Након вишегодишњих припрема Ђорђе предузима и лично финансира обнову манастира Грачаница, од 1935. до 1939. године. Наиме, између два светска рата браћа Душан и Ђорђе Рош постали су врло имућни захваљујући својој трговачко-заступничкој фирми Рокс експорт‐импорт која је пословала са иностраном, пре свега немачком тешком и техничком индустријом, као што је концерн Круп. У државним и војним набавкама, укључујући увоз противавионске опреме и авиона, ангажују се око испорука повезаних са немачким репарационим обавезама према Краљевини Југославији.
Помаже Тадији Сондермајеру на развоју војног и цивилног ваздухопловства, нарочито приликом стварања домаће авио-компаније Аеропут, упркос покушајима немачке Луфтханзе да се наметне у Југославији на овом тржишту. Хангаре-радионице за ову компанију израдио је Милутин Миланковић.
Рошови, и отац Себастијан, а потом и Ђорђе, уметницима и личностима из културног живота уступали су на коришћење станове и атељее у својој згради у Бирчаниновој улици 28а. Међу њима свакако је најпознатији Паја Јовановић који се ту уселио након повратка у Србију из Беча 1939. године, где је остао све до 1950. године када је опет отишао у Беч. Ђорђе Рош је такође откупио урушену тврђаву Батерија на Хвару из доба Наполеона, са жељом да је преуреди у уметничку колонију, за шта је направио и пројекат који је налази у архиву града Хвара. Између два рата купио је и кафану Златна моруна на Зеленом венцу, у којој су се окупљали припадници Младе Босне пред почетак Првог светског рата. Кафана је тако постала стециште пионира наше авијације, као и бранитеља Београда из 1915. године.
Током бомбардовања Београда 1941. помаже странцима из дипломатског кора који нису напустили земљу да се сместе по склоништима. Тада се оснажује његово пријатељство са швајцарским опуномоћеним министром у Београду. Одмах по априлском рату 1941. године, немачка окупациона управа реквирира породичне куће Ђорђа и његовог брата Душана на имању у Катићевој улици и у њих усељава своје официре и службенике. Као норвешки конзул, апелујући на немачку војну команду, успева да издејствује да се спречи даља пљачка и паљење манастира Грачанице, а такође и да се заустави немачко бомбардовање манастира Жиче. У својству конзула интервенише да се из логора Бањице и других затвора пусте на слободу људи затварани само зато што су Јевреји или учесници Првог светског рата, као што су архитекта Александар Дероко, јеврејска породица Минх. Супруга Оста-Љубица и деца одлазе у јесен 1942. године из Београда у Швајцарску. Ђорђе Рош тада успева да издејствује и дозволу за путовање и швајцарску визу за брата Душана и за бароницу јеврејског порекла, Рију Хамерле (Maria von Haymerle). Гестапо испитује Ђорђа Роша и истражује његове везе са оружаним групама по Србији. У таквим околностима, и сам Ђорђе одлази у Швајцарску да би се лечио од дифтерије од марта 1943. до марта 1944. године. Враћа се у Београд јер његовог шофера Ивана, руског порекла, Немци хапсе и стрељају. Ђорђе напушта Београд почетком октобра 1944. године, возом Црвеног крста, пошто је имао сазнања да се због очекиване промене власти налази на списку људи за ликвидацију по кратком поступку. Стиже преко Пеште до Беча, а затим га Немци задржавају близу немачко-швајцарске границе у Констанцу, на Боденском језеру, иако је имао швајцарску визу. Био је у обавези ујутро и увече да се јавља Гестапоу. У фебруару 1945. препливавши ноћу реку Рајну, и газивши по бодљикавој жици простртој дуж границе, завршава у Швајцарској. Најпре у кантону Санкт-Гален лечи запаљење плућа и искасапљене табане, код старог познаника швајцарског пастора Вајдемана (Paul Weidemann) који се хуманитарно старао о ратним избеглицама у Швајцарској. Затим се током две године, осећајући страх и од заосталих нацистичких и од комунистичких агената, скрива у изнајмљеној соби код једног швајцарског сељака близу Нeшатела. Породица се ту опет окупља и после вишегодишњих трзавица, одлазе у Аргентину, настанивши се недалеко од Буенос Ајреса, децембра 1948. године. Породица Рош остаје на јужноамеричком континенту до 1960. године, када се, услед све компликованијих економских и политичких прилика у годинама након пада Пероновог режима у Аргентини, опет селе, овог пута у Немачку.
Оснивање Комитета/Одбора за обнову манастира Хиландара Приликом посете Светој гори, 1961. године, затекао је манастир Хиландар у прилично лошем стању због стицаја историјских, економских и других околности, те је у договору са малобројним братством предузео кораке за обнову манастира. Од 1966. године Ђорђе и супруга време проводе углавном у Уранополису, месту на граници Свете горе, где се и дефинитивно пресељавају 1974. године.
У Комитету за обнову манастира чији је оснивач био је активан до краја живота. Заједно са принцом Томиславом Карађорђевићем, такође честим посетиоцем Свете горе и Хиландара сакупљао је по свету новац за обнову манастира. Новац су подједнако добијали и од Срба али и од странаца, католика, протестаната, од једног Јеврејина, чак и од извесног богатог немачког аристократе који је био уверен „да ће то бар мало допринети да се пред Србима опере немачки образ”. После делимичне обнове манастира, од новца који су Ђорђе Рош и принц Томислав сакупили изграђени су савремена Хиландарска библиотека и ризница. Породица Рош је манастиру Хиландару и музејима у Србији завештала све своје драгоцености, међу којима су слике Паје Јовановића, радови Анастаса Јовановића, Карађорђева застава из Првог српског устанка, униформа краља Александра из Првог светског рата, модни одевни предмети.
Изненадна смрт Ђорђе Рош је умро 3. марта 1977. године, изненада, услед пуцања трбушне аорте, на бродићу који је испловљавао из Јерисоса пут Хиландара. Његова жеља је била да се сахрани у манастиру Раковица, уз оца и мајку у породичној гробници, али није било разумевања тадашње југословенске социјалистичке власти да се то дозволи. Захвални хиландарски монаси сахранили су га у манастирској гробљанској порти и он је једини који почива на монашком гробљу испред манастира, а да за живота није носио монашку ризу.
Референце
Спољашње везе
Отац Ђорђа Роша, Себастијан, дошао је у земљу коју не познаје да одради посао („Вечерње новости”, 8. јун 2021) Рош, Ђорђе. На дунавском кеју, Београд, 1931. Крстић, Душан. Господин Рош. Београд: Прометеј, Радио-телевизија Србије, 2022. Прича о Ђорђу Рошу, на Youtube каналу. Херој међу анђелима - Ђорђе Рош, https://www.srpski-memorijal.rs/vesti/vecernje-novosti-10-9-2015-heroj-medju-andjelima-djordje-ros.html/
Категорија:Рођени 1896. Категорија:Умрли 1977. Категорија:Немци у Србији Категорија:Солунски борци Категорија:Личности Првог светског рата Категорија:Официри Војске Краљевине Србије Категорија:Официри из Београда Категорија:Српски добротвори Категорија:Манастир Хиландар Категорија:Сахрањени у српским црквама или манастирима