мини|десно|250п|Загребачки надбискуп Алојзије Степинац на састанку са усташким поглавником Антом Павелићем 1941. године.

Римокатоличку цркву многи оптужују за сарадњу са усташама, хрватском фашистичком ултранационалистичком, клерикалном и терористичком организацијом, која се налазила на челу марионетске Независне Државе Хрватске током Другог свјетског рата и која је спроводила Холокауст и геноцид над Србима. Упркос чињеници да Ватикан није дејуре подржао усташе и да је одређени број челника Католичке цркве био ангажован у спасавању Јевреја и Срба од масакара и екстрадиције, Света столица је оптуживана и даље се оптужује не само за недјеловање и неспремност да се цивилно становништво спасе од геноцида, него и за прећутну подршку усташама. Према процјенама, током ратних година, према различитим процјенама, усташе су убиле од 197.000 до 800.000 људи.

Предисторија

Хрватска је од 1527. до 1918. била дио Хабзбуршке монархије. На њеној територији живјели су многи народи који су исповиједали различите религије и говорили различитим језицима. Најбројнији народи у Хрватској били су сами Хрвати, који су исповиједали католичку вјероисповијест, и Срби, претежно православци. Преовлађујуће политичко убјеђење ове двије етничке групе такође је било различито — Хрвати су својим заштитницима сматрали земље западне Европе и саму Аустрију, док су Срби сматрали Русију својим спољнополитичким покровитељем. Покушај уједињења два народа ради стварања јединствене словенске државе, ослобођене од њемачког и мађарског утицаја, почео је рађањем идеологије илиризма, из које је израсла идеологија панславизма.

Аустроугарска је Првом свјетском рату приступила са озбиљним унутрашњим националним противрјечностима, које су ескалирале како је рат одмицао. Већина Хрвата сањала је о стварању сопствене независне државе након распада Аустроугарске, док су остали Хрвати и сви Срби сањали о прикључењу Србији или стварању заједничке словенске државе на Балкану. Оснивање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца није остварило снове многих Хрвата и поред загарантоване равноправности сва три народа која се помињу у називу новостворене државе. Хрватска странка права борила се најприје за проширење хрватске аутономије и права Хрвата, а затим се почела залагати за потпуно отцјепљење од краљевине. Хрватска емиграција основала је Хрватски комитет, који је усмјеравао акције у овом правцу. Међутим, краљ Александар I Карађорђевић је 1929. увео диктатуру која је забранила сваки покрет за аутономију и преименовао земљу у Југославију.

Као одговор на поступке власти, група хрватски националиста основала је Усташки покрет на челу са Антом Павелићем. У помоћ новом покрету притекла је Италија, која је имала и своје несугласице са Југославијом. Убиство Александра I 1934. приписује се усташама, иако је починилац био Владо Черноземски, агент Унутрашња македонска револуционарна организација (ВМРО). Након убиства Александра, на власти је дошао кнез регент Павле Карађорђевић, који је био мекши од свог претходника и почео да пружа сву могућу помоћ хрватском становништву у остваривању њихових права. Хрватска сељачка странка, на челу са Влатком Мачеком, успјела је да постигне споразум, по коме је основана Бановина Хрватска са широком аутономијом.

Споразум не само да није задовољио усташе, већ је и појачао њихову жељу за постизањем независности Хрватске: споразум су сматрали првим кораком ка отцјепљењу од Југославије. Иступање Југославије из сила Осовине, а затим прекид односа нацистичком Њемачком били су сигнал за усташе: Адолф Хитлер, који је одбијање Југославије да се придружи силама Осовине сматрао издајом, заправо је усташама дао наду у спровођење њихових планова. Њемачка је 6. априла 1941. ступила у рат против Југославије и Грчке. У Хрватској су југословенске војне власти имале највеће потешкоће у мобилизацији, пошто је одзив био веома мали. Штавише, одређени број официра и војника почео је отворено прелазити на страну освајача: на примјер, 3. априла 1941. пуковник Владимир Крен је одлетио у Грац и предао Нијемцима детаљне податке о југословенским оружаним снагама, укључујући податке о распореду тајних ваздухопловних база; још прије почетка рата два пука у Бјеловару, која су образована од мјесних хрватских резервиста, подигла су побуну, блокирала град и захтијевала предају гарнизона, у супротном пријетећи да ће побити све Србе и чланове породица официра који живе у граду и околини. Након капитулације Југославије, земље освајачи су је подијелиле: у саставу марионетске Независне Државе Хрватске биле су Босна, Херцеговина, као и дио Далмације, који није предат Италији. Анте Павелић је постао дефакто вођа државе, иако је правно њом требао да влада назначени краљ Томислав II. Мачек је, упркос дуго очекиваном проглашењу хрватске независности, одлучио да не подржи прохитлеровски режим, а Павелић је постао вјерни савезник Хитлера. Међутим, ентузијазам који је настао након проглашења независности је спласнуо, пошто је земља била под контролом Нијемаца и Италијана. Усташе су, у настојању да створе етнички чисту државу, ван закона ставиле Србе, Јевреје, Роме и уопште све народе који нису подржавали усташки режим (на удари су били и неки представници Хрвата).

Дјелатност Римокатоличке цркве у НДХ Стварање и признање

Према америчком историчару Мајклу Фејеру, однос Хрватске с Ватиканом није био ништа мање важан од односа са Њемачком. Павелић је био ватрени србофоб и ревносни католички фанатик, сматрајући католицизам саставним дијелом хрватске културе. Међутим, бројни други историчари сматрају да је Света столица Павелића сматрала превише амбициозним и нестрпљивим: истраживач католичког покрета Питер Хеблтвејт писао је да се Павелић радује благослову Ватикана за своје политичко дјеловање, што се, међутим, није очекивао у блиској будућности. Секретар Државног секретаријата Ватикана Ђовани Монтини, будући папа Павле VI, упозорио је Павелића да Света столица можда неће признати државу која војним путем утврђује границе, а успротивио се и брзоплетом именовању хрватског краља. Монтини је критиковао приједлог италијанског краља Виторија Емануела III да за хрватског краља кандидује војводу од Сполета: папа, по њему, није могао да комуницира с војводом све док није званично крунисан; у исто вријеме Монтини је дозволио папи да разговара са Павелићем.

Подршка Ватикана могла је бити кључ за јачање подршке Хрватској у спољнополитичкој арени. Загребачки надбискуп Алојзије Степинац, који је независност Хрватске доживљавао као излазак из „тамнице”, како је називао југословенску државу са већинским српским становништвом, награђен је аудијенцијом код папе Пија XII, током које је више пута помињао Павелића. Из транскрипта разговора који је саставио Монтини, произилази да је Ватикан био спреман да призна Хрватску тек након завршетка рата и склапања мировног споразума, а то није била гаранција, јер би велики дио католика могао бити огорчен таквим чином, а мишљење овог дијела, према папи Пију XII, такође је требало уважити.

Фејер је писао да је Павелића примио папа у мају 1941. године, када је већ био на челу Хрватске. Истовремено, Павелић и његови усташки поручници добили су благослов, како се испоставило, за „неописив геноцид у њиховој новој земљи”. Ватикан није формално признао нову државу, али је, да не би преварио усташе, послао свог апостолског визитатора у Хрватску, бенедиктинског монаха Ђузепеа Марконеа. Павелић је био прилично задовољан таквим чином, а надбискуп Степинац је сматрао да је Ватикан заправо признао Хрватску као независну, али је папа одбио да успостави дипломатске односе са усташким режимом и поново се састао са Павелићем 1943. године. Касније је свјетска заједница осудила преговоре папе Пија XII са усташама, а један од службеника британског Министарства спољних послова је чак назвао понтифекса „највећом моралном кукавицом нашег времена”.

Према усташама, Ватикан је требало да помогне да се побједи комунизам и прекрсти више од 200.000 Срба који су се наводно одрекли истинске католичке вјере и прешли у српско православље — по Алојзију Степинцу, у највеће „шизматике”. Степинац, који је у свом писму у априлу 1941. поздравио независност земље, од самог почетка позива на изградњу католичке државе, за шта је одабрао идеју насилног прекрштавања Срба у католичанство. Иако је у својим говорима често говорио да је крвопролићем немогуће рјешавати национална питања, мислио је само на заштиту Јевреја од посебно радикалних усташких личности. Није га посебно бринула морална страна односа Хрвата према Србима: више га је бринуло да се менталитет већ прекрштених Срба не прилагоди новонасталом стању и да доведе до новог раскола у цркви.

Идеологија

Хрвати су предложили да се питање православних Срба ријеши на радикалан начин: једну трећину насилно прекрстити у католичанство, другу трећину протјерати из земље, а преосталу трећину физички уништити. Први је то рекао Миле Будак, који се залагао са савез са муслиманима у борби против православаца. Позната је његова изјава „Независна Држава Хрватска је држава двије вјере, римокатоличке и исламске”, која је први пут објављена у листу Хрватски народ, број 143. од 7. јула 1941. године. Сви часописи и новине у Загребу објавили су истог дана упозорење да у року од 12 сати сви православни Срби треба да напусте град, иначе ће сви који остану бити убијени на лицу мјеста.

Државни министар Милован Жанић изјавио је да не може бити компромиса између католика и православаца и од првих дана поручио да се територија НДХ потпуно очисти и од најмањих трагова присуства Срба. Сјећање да је овдје некада живио православни народ морало се искоријенити из умова људи и избрисати са лица земље. Часопис Нови лист је 3. јуна 1941. објавио његов говор:

Учешће у усташком терору

Многи хрватски национал-клерикалци одобравали су намјеру да се униште или насилно покатоличе Срби, Роми и Јевреји. Алојзије Степинац, који у почетку није озбиљно схватао принудно прекрштавање, убрзо је у свим говорима почео да позива на борбу против трагова православља у Хрватској и одобрава убиства која су починиле усташе. Први талас убистава захватио је љето и јесен 1941, иако су се концентрациони логори појавили већ у априлу 1941. године. Од јуна су у земљи уведени закони о успостављању посебне мреже тајних агената који би могли да откривају етничке и вјерске мањине и о њима обавјештавају власти.

Усташки злочини над Јеврејима и Србима умногоме су се разликовали од њемачког начина рјешавања јеврејског и словенског питања. Нацисти су предвиђали коначно рјешење јеврејског питања „продором на Исток” и уклањањем Јевреја помоћу Ајнзацгрупа; ипак, усташе су хтјеле да уједине Хрвате и муслимане, који ће постати титуларни народи у новој држави, са циљем да униште све невјернике и странце и присвоје сву њихову имовину. То је резултирало правим терором, какав на Балкану до тада није виђен. Срби су били толико уплашени и могли су само или да пребјегну у окупирану Србију или да пређу у католичанство. Усташка власт је оставила већину католичког свештенства у земљи да би спровела други сценарио.

мини|десно|Масакр логораша у близини логора Јасеновац.

Према истраживачу Холокауста Ричарду Евансу, међу стражарима и управом у логору Јасеновац било је доста фрањеваца. Према Фејеру, многе вјерске личности посредно или непосредно су учествовале у казненим операцијама и масакрима над невјерницима и странцима, што потврђују радови католика Корада Цолија (Италија) и Ивлина Во (Велика Британија). Мирослав Филиповић постао је најпознатији међу злогласним фрањевцима који су сарађивали са усташама. Био је заповједник логора Јасеновац и због своје суровости добио је надимак „Ђаво из Јасеновца” и „фра Сотона”. Према различитим изворима, у Јасеновцу је страдало од 49.600 до 600.000 људи. Еванс пише да је Филиповић три мјесеца предводио стрељачке водове и џелате. Фрањевци су га 1942. искључили из реда због злочина над цивилима, али је наставио да носи монашку одјећу и у њој је послије рата објешен пресудом југословенског суда.