Егзодус Срба из Сарајева

Егзодус Срба из Сарајева представља низ догађаја који су услиједили након потписивања Дејтонског споразума, када је пет општина Српског Сарајева, у цјелини припало Федерацији БиХ, док је других пет општина подијељено између Републике Српске и Федерације БиХ, гдје су Срби углавном добили периферна, ненасељена и рурална подручја. Преко 170.000 Срба (150.000, 157.526 120.000, неколико десетина хиљада оних који су се на попису из 1991. године изјаснили као Југословени, неколико десетина хиљада становника који су током Одбрамбено отаџбинског рата избјегли на територију Српског Сарајева са територије под контролом муслиманско-хрватске војске), из ових десет општина напуштају своје куће и станове, не желећи да живе под хрватско-муслиманском влашћу. Српски борци су зауставили 35 офанзива муслиманско-хрватске војске, одбранили своје домове, а онда су Илијаш, Грбавица, Илиџа, Рајловац, Хаџићи, Мрковићи, Нахорево и друга насеља, за столом у Дејтону, припала Федерацији БиХ. Са собом носе само најнеопходније ствари. Многи одлучују да премјесте посмртне остатке чланова своје породице. На Сокоцу се формира Српско војничко спомен-гробље Мали Зејтинлик, на које се преносе посмртни остаци близу 1.000 бораца Војске Републике Српске. Идеал је засјенио жртву и покренуо постдејтонски егзодус сарајевских Срба, зарад мира и остварења сна, за стварање Републике Српске.

Првог дана егзодуса, на дневницима телевизија у Србији, није било ни једне ријечи о егзодусу сарајевских Срба. Догађај дана била је промоција Југословенске удружене левице (ЈУЛ) у Богатићу, као и јавно ружење Ђинђића и његових „ратно-хушкачких” демократа.

Историјска позадина Егзодус Срба из дијелова Сарајева који су Дејтонским мировним споразумом припали Федерацији БиХ, финиш је дугог процеса којим се Србима западно од Дрине покушава оспорити право на живот на овом простору. Оно што се десило сарајевским Србима 1995. и 1996. године представља финиш процеса започетог још у другој половини 19. вијека, настављеног током Другог свјетског рата, а потом и током Одбрамбено-отаџбинског рата, да се српском народу оспори право на живот на просторима западно од Дрине. Град Српско Сарајево (током рата) 7. октобра 1993. године Скупштина Републике Српске је усвојила далекосежне планове за српско Сарајево, чиме је формално конституисан нови град. Град Српско Сарајево је конституисан на Палама, уз присуство предсједника скупштина и извршних одбора српских општина Хаџићи, Илиџа, Вогошћа, Рајловац, Илијаш, Пале, Центар, Стари Град и Ново Сарајево. Град Српско Сарајево се састојао од сљедећих градских и приградских општина. Градске: Српско Ново Сарајево, Српски Стари Град, Српски Центар, Српска Илиџа, Српска Вогошћа, Рајловац и приградске општине Пале, Соколац, Трново, Илијаш и Хаџићи.

Прва избјегла и расељена лица Егзодус Срба из Средње Босне је трајао од прољећа 1992. године. Распламсавањем сукоба између Хрвата и Муслимана, а након потписивања Вашингтонског споразума 1994. године, Србима из Средње Босне је било јасно да морају напустити своје општине и насеља. Тада отпочиње масовни излазак Срба из Новог Травника, Витеза и других мјеста Средње Босне. Велики број тих Срба је дошао у Српско Сарајево, с намјером да ту наставе са животом. Руководство општине Илиџа је подржало тај приједлог. У хотелу „Србија” на Илиџи, на састанку свих бораца ВРС који су избјегли из Средње Босне (Зеница, Нови Травник, Витез, Бусовача, Какањ, Високо и друга мјеста) плебисцитом свих присутних усвојен је приједлог о формирању „Удружења исељених Срба из Средње Босне”. Бивши становници средњобосанских градова и општина насељени су у илиџанско насеље Отес, које је преименовано у Зораново у част трагично преминулог Зорана Боровине, истакнутог команданта Војске Републике Српске на Илиџи. Након потписивања Дејтонског споразума, заједно са сарајевским Србима, у егзодус је кренуло преко 10.000 Срба избјеглих за вријеме рата у Српско Сарајево. Избјегла и расељена лица из Средње Босне су се организовано преселила у Вишеград.

Дејтонски споразум

мини|десно|Подијељена сарајевска насеља по Дејтону

Егзодус Срба из Сарајева, који представља посљедњу сеобу српског народа, дошао је као посљедица издаје националних интереса од стране српске делегације, на челу са Слободаном Милошевићем. Источни дијелови Сарајева, који су били насељени претежно српским становништвом, жртвовани су зарад мира и међународног признања Републике Српске. Мировни преговори у Дејтону су трајали три недјеље, од 1. до 21. новембра 1995. године. Дана 21. новембра 1995. на свим свјетским медијима објелодањено је да је мировни споразум потписан између три делегације, односно три народа у Босни и Херцеговини. Три недјеље након тога, у Паризу 14. децембра 1995. године споразум је дефинитивно потписан и почеле су да важе све његове одредбе. Три стране су се споразумеле да Србима у БиХ припадне Шипово и Мркоњић Град, док је шест предратних сарајевских општина припало муслиманској страни. Предсједник Србије и вођа српске делегације на преговорима у Дејтону Слободан Милошевић прихватио је рјешење према ком су све српске сарајевске општине припале Федерацији БиХ, мада се томе противила званична делегација Републике Српске. Усљед незадовољства овим одлукама Дејтонског споразума 25. новембра 1995. године у сарајевском насељу Грбавица, које је до тада било под контролом Срба, организоване су велике демонстрације и протест против Дејтонског споразума, али то није промијенило одлуке споразума, што је значило да читаво Сарајево потпада под муслиманску контролу. Тако је заборављено на хиљаде српских бораца који су своје животе дали за одбрану вишевјековне српске земље у околини Сарајева. Према Дејтонском односно Париском споразуму шест сарајевских општина (Илијаш, Вогошћа, Илиџа, Хаџићи, Центар и Ново Сарајево) припало је муслиманско-хрватској Федерацији Босне и Херцеговине. Тако је вишевјековна земља коју су православни Срби насељавали припала другим народима.

Излазак Срба из Сарајева мини|десно|320п|Сарајево у новембру 1995. године Егзодус је почео 17. фебруара 1996. године. на православни празник Задушнице, јер је планирано исељавање Срба са ових подручја требало да буде 19. марта 1996. Међутим, страни мировњаци из снага дијелили су летке, да је тај рок помјерен за 23. фебруар, односно мјесец дана раније од договореног. Поред тога што су српски цивили морали да спакују најнужније ствари и крену у неизвјесност, многи становници Илијаша, Грбавице, Хаџића, Вогошће и Центра кренули су да откопавају посмртне остатке својих покојника, не желећи да муслимански вандали скрнаве гробове њихових најмилијих. Посебан проблем представљала је управо чињеница да су такозване међународне институције нагло одлучиле да муслиманске власти преузму српске општине мјесец дана прије предвиђеног рока, што је додатно убрзало ионако велику трагедију сарајевских Срба. Срби су морали да напусте дотадашње српскосарајевске општине већ 23. фебруара, иако је првобитни рок, утврђен у Дејтону, био 19. март.

Српско Сарајево представљало је јединствен случај у бившој Босни и Херцеговини по томе што се дејтонским мировним споразумом од преко 150.000 људи, који су одбранили свој град, захтијевало да у миру пристану на власт ратних противника. Између дејтонског и париског самита сарајевски Срби су референдумски одбацили диктат да морају прихватити муслиманску власт, остати у Федерацији и бити шеријатски озакоњени. Међутим, париски скуп, одржан 14. децембра 1995. године, осим церемонијалности и протоколарности, дакле, онога што је инфериорној Европи и остављено по питању рјешавања кризе у бившој БиХ, није се ни осврнуо на демократски изражену вољу народа Српског Сарајева. Међународна заједница је саопштила да ће 23. фебруара полиција муслиманско-хрватске Федерације ући у Вогошћу, Нови Град и Центар; 29. фебруара у Илијаш; 6. марта у Хаџиће; 12. марта на Илиџу и у Трново; а 19. марта у Ново Сарајево и Стари Град.

Тадашњи високи представник Карл Билт и његов замјеник Михаел Штајнер позивали су Србе да не напуштају своје домове и да остану да живе под влашћу муслиманско-хрватске Федерације, и то дијелећи им летке са стиховима познате пјесме Алексе Шантића „Остајте овдје”. Високи представник је тада јасно ставио до знања Србима шта их чека уколико остану у Сарајеву. Међународна мисија у Босни и Херцеговини је дозволила да Алија Изетбеговић, преко медија, поручи да ће „сваки Србин који је носио пушку бити изведен пред суд”. Дакле, изузев жена и дјеце, сви би завршили у муслиманским затворима. Изворна кривица што су се сарајевске периферијске општине у самој завршници дејтонских преговора нашле у туђем ентитету приписана је Слободану Милошевићу. „Чашица вискија”, уз коју је шеф српске делегације, „поклонио Алији пола Сарајева”, постала је алиби и странцима и домаћима. мини|десно|Спомен плоча касарни „Слободан Принцип Сељо” Током егзодуса Срба из Сарајева, велики број предузећа, културних и образовних институција те установа пресељен је на територију Републике Српске. „Технички ремонтни завод” из Хаџића је пресељен у Братунац, Фабрика монтажних кућа „Интал” из Илијаша је пресељена у Милиће, Ваздухопловни завод „Орао” је из Рајловца пресељен у Бијељину, „Фамос” из Храснице је пресељен у Лукавицу... Велики број бивших сарајевских предузећа, фирми, организација и установа нашао се у објектима бивших војних касарни Славиша Вајнер „Чича” и Слободан Принцип „Сељо”, у данашњем Источном Новом Сарајеву. Основна школа „Радојка Лакић” из Новог Сарајева, три основне школе са Илиџе, библиотеке из Новог Сарајева и Илиџе, факултети и средње школе, пресељени су из дијелова Српског Сарајева који су припали муслиманско-хрватској Федерацији на територију Српског Сарајева у Републици Српској.

На Сокоцу се формира Српско војничко спомен-гробље Мали Зејтинлик, на које се преносе посмртни остаци близу 1.000 бораца Војске Републике Српске, који су до Дејтонског споразума били сахрањени по сарајевским гробљима.

Останак Срба у Сарајеву учинио би да се образују два српска друштва која немају увијек исте циљеве, и у коме би онај ближе Сарајеву био спона која би увлачила Српску у унитарну БиХ, или изазивала међусрпске сукобе. Сарајевски Срби нису упали у ту замку, и свој лични комфор и имовину су мијењали за живот у Републици Српској.

Колективно пресељење у Братунац Руководство општине Хаџићи је, за разлику од осталих општина, од првог дана егзодуса настојало да организује колективно пресељење Хаџићана. Одлуком власти Републике Српске и Српске општине Хаџићи, одлучено је да се становништво општине колективно пресели у Братунац, општину на истоку Републике Српске. У суботу 17. фебруара, руководство Српске општине Хаџићи, на челу са службеним представником општине Ратком Генгом, стиже са првом групом која је бројала око шест стотина људи, како би се припремила потребна документација за долазак око 7.000 Срба из хаџићке општине. Након потписивања Дејтонског мировног споразума на територију општине Братунац доселило је више од 10.000 Срба из бивших српскосарајевских општина, од којих су највећи проценат чинили становници општине Хаџићи. На братуначком градском гробљу сахрањено је 185 бораца, чији су посмртни остаци пренесени у Братунац током егзодуса. Из Хаџића је у данима егзодуса у Братунац пресељен „Технички ремонтни завод”, фирма која се бавила производњом војног и цивилног наоружања. Данас ова фирма послује под именом „Технички ремонт Братунац” и представља стуб развоја овог дијела Подриња.

Према процјенама броја становништва из 2002. године, у општини Братунац је живјело 1.860 становника општине Хаџићи, уз 54 становника општине Центар (Сарајево).

Град Источно Сарајево (послије рата) Град Источно Сарајево је територијална јединица локалне самоуправе и има надлежности над сљедећим општинама: Источно Ново Сарајево, Источна Илиџа, Источни Стари Град, Пале, Трново и Соколац.

Под термином Источно Сарајево у ужем смислу подразумијевају се општине Источно Ново Сарајево и Источна Илиџа.