Хомосексуално понашање код животиња је сексуално понашање међу животињским врстама, осим људи, које се односи како на хомосексуално тако и на бисексуално понашање. Ово може укључивати сексуалну активност, удварање, наклоност, спаривање и родитељство истополних парова. Истраживања указују на то да се разни облици оваквог понашања срећу у читавом животињском царству."Истополно сексуално понашање код скоро свих животиња, преглед налаза", Science Daily Од 1999. године је за скоро 500 врста, почев од примата па до кукастих црва, документовано да имају неку форму истополног сексуалног понашања. Према мишљењу организатора изложбе „Против природе?”, то је запажено код 1.500 врста.

Према Брусу Багемилу, „животињско царство” има велику сексуалну разноврсност која укључује и хомосексуални, бисексуални и непродуктивни сексуални чин. Разноврсност је толико велика да научна заједница и друштво уопште нису били спремни да то прихвате. Багемил додаје да је о овоме неопходно говорити како би људи на прави начин тумачили феномен. Сајмон Левеј даље додаје да, иако је хомосексуално понашање веома често у животињском свету, изгледа да је врло неуобичајено да поједине животиње имају наклоњеност ка стварању дуготрајних хомосексуалних веза на рачун смањења хетеросексуалне активности. Хомосексуална оријентација је, ако се о таквим стварима може говорити код животиња, права реткост. Једина врста код које је запажена ексклузивна хомосексуална оријентација је домаћа овца (-{Ovis aries}-). „Око 10% овнова одбија да се пари са овцама, али се јако брзо упарују са другим овновима.”

Сексуално понашање животиња има много различитих облика чак и унутар исте врсте, мада се највише информација о хомосексуалном понашању добило изучавањем друштвених врста. Мотивације и импликације оваквог понашања тек треба докучити, пошто већина врста још није у потпуности проучена.

Посматрање хомосексуалног понашања код животиња може се узети и као аргумент за и против прихватања хомосексуалности код људи и посебно се користио против тврдње да је то peccatum contra naturam („грех против природе”). На пример, хомосексуалност животиња је цитирало Америчко психијатријско удружење и друге групе amici curiae, којима су дата упутства Врховном суду Сједињених Америчких Држава у случају „Лоренс против Тексаса”, што је коначно довело до рушења закона о забрани хомосексуалности у 14 држава."Brief for Amici Curiae in Support of Petitioners, Lawrence v. Texas"

Употреба термина хомосексуално за животиње Термин хомосексуално је сковао Карл-Марија Кертбени 1868. године да опише сексуалну привлачност истог пола и сексуално понашање код људи.Прва позната употреба речи Homoseksuäl Benkert Kertbeny, K. M. (1869): Paragraph 143 des Preussichen Strafgesetzebuches vom 14/4-1851 und seine Aufrechterhaltung als Paragraph 152 im Entwurf eines Strafgesetzbuches fur den Norddeutschen Bundes, Leipzig, 1869. Reprinted in Jahrbuch fur sexuelle Zwischenstufen 7 (1905). стр. 1—66. Његова употреба у студијама на животињама била је контроверзна из два главна разлога: сексуалност животиња и мотивациони фактори су били и остали лоше схваћени, а израз има јаке културне импликације у западном друштву у којем је ирелевантан за друге врсте осим човека. Тако је хомосексуалном понашању дато неколико назива током година. При описивању животиња, израз хомосексуално се преферира више од термина геј и лезбо или других термина који су тренутно у употреби, јер се они сматрају терминима везаним за људску хомосексуалност.

Преференција и мотивација се код животиња увек закључује на основу понашања. Код дивљих животиња, истраживачи по правилу неће моћи да мапирају читав живот појединачне животиње и закључци се добијају посматрањем учесталости одређеног облика понашања. Тачно коришћење израза хомосексуално код животиње подразумева да она показује хомосексуално понашање или чак има истополне сексуалне односе,Vasey, Paul L. (1995). „Homosexual behaviour in primates: A review of evidence and theory”. International Journal of Primatology. 16: 173—204. који се одликују различитим облицима сексуалног понашања (копулација, генитална стимулација, сексуална предигра и сексуални приказ). У већини случајева, претпоставља се да је хомосексуално понашање само део целокупног репертоара сексуалног понашања животиња, чинећи животиње више „бисексуалним” него „хомосексуалним” (термин који се обично повезује са људима, иако су познати случајеви хомосексуалних преференција и ексклузивних хомосексуалних парова код животиња).

Истраживања Већини доступних истраживања о хомосексуалном понашању код животиња недостаје дискриминативност између животиња које искључиво показују хомосексуалне тенденције од оних које учествују и у хетеросексуалним и хомосексуалним активностима. Овај недостатак разликовања доводи до различитих мишљења и конфликтних тумачења прикупљених података међу научницима и истраживачима. На пример, Брус Багемил, аутор књиге Биолошка изузетност: хомосексуалност и природна разноликост, наглашава да не постоје анатомске или ендокринолошке разлике између искључиво хомосексуалних и искључиво хетеросексуалних животињских парова. Међутим, ако се у дефиницију „хомосексуалног понашања” укључе и животиње које показују бисексуално понашање, уочавају се концентрационе хормонске разлике међу најбитнијим полним хормонима, као што су тестостерон и естрадиол, када се упореде ове бисексуалне са искључиво хетеросексуалним врстама или јединкама.

Многе животиње које се користе у лабораторијским студијама хомосексуалности не показују често спонтану тенденцију оваквог понашања у природи. У лабораторијским условима често истраживач такво понашање изазива и преувеличава уништавањем дела мозга или третирањем животиње високим концентрацијама стероидних хормона у пренаталном добу. Подаци прикупљени из ових студија су ограничени када се примењују на спонтано јављање хомосексуалног понашања код животиња изван лабораторије.

Хомосексуално понашање код животиња разматрано је још од античког периода. Најстарија писана спомињања хомосексуалности животиња су још од пре 2.300 година, када је Аристотел (384—322. п. н. е.) описао копулацију између голубова, јаребица камењарки и препелица истог пола. Хијероглифи Хорапола, написани у 4. веку, помињу „хермафродитизам” хијена и хомосексуалност јаребица. Први приказ хомосексуалности животиња написао је зоолог Фердинанд Карш 1900. године.

Све донедавно, појава хомосексуалног понашања није била званично и значајно/довољно разматрана — вероватно услед бајаса посматрача са друштвеним ставовима пуним предрасуда око хомосексуалног понашања, збуњености, недостатка интереса и одуговлачења научника. Вероватно се много њих плашило губитка финансијске подршке или исмевања од стране својих колега. Биолог са Универзитета Џорџтаун, Џенет Ман, изјавио је следеће: „Научници који се баве овом темом често су оптужени да покушавају да заобиђу предложене теме, а њихов рад је најчешће под већим надзором него радови њихових колега који проучавају друге теме.” Научници су такође приметили да нема сваки сексуални чин репродуктивну функцију; то важи како за људе тако и за животиње. Ова појава је широко распрострањена међу социјалним птицама и сисарима, посебно морским сисарима и приматима. Прави обим хомосексуалности код животиња није познат. Иако студије показују да постоји хомосексуално понашање код бројних врста, Петер Бекман, научни саветник изложбе „Против природе?”, наводи да је стварни обим овог феномена можда много већи него што је тада било познато:

Не постоји ни једна врста код које није пронађен неки облик хомосексуалног понашања. Изузетак су врсте које никада немају сексуалне односе, као што су морски јежеви и биљне ваши. Штавише, један део животињског царства је хермафродитан (прави бисексуалци). За њих хомосексуалност није проблем.

мини|Два мужјака жирафе у Кенији Пример преовладавања хомосексуалног понашања над хетеросексуалним је добро илустрован на примеру жирафа, код којих се дешава да девет од десет парова буде између мужјака:

За сваког мужјака који је њушкао женку је рачунато да је имао сексуални однос, док се анални однос са оргазмом између мужјака третирао као игра „доминантности”, конкуренције или поздрављања.Bagemihl; цитира студију: Leuthold, W. . цитирано у:

Неки истраживачи верују да ово понашање има своје порекло у мушкој друштвеној организацији и доминацији, слично доминантним особинама које се испољавају у затворској сексуалности. Остали истраживачи, посебно Багемил, Џоун Рафгарден, Тијери ЛодеThierry Lodé . Eds O Jacb, Paris. и Пол Вејзи сугеришу да друштвена функција секса (хомосексуалног и хетеросексуалног) није нужно повезана са доминацијом, већ служи за јачање савеза и друштвених веза унутар групе. Други су тврдили да је теорија о одржавању друштвене кохезије неадекватна зато што не може да објасни неке облике хомосексуалног понашања, нпр. пингвина, где се мушки појединци упарују за цео живот и одбијају упаривање са женкама када за то имају шансе. Иако се многи извештаји о таквим облицима везивања не узимају озбиљно, све већи део научног мњења потврђује да се стална хомосексуалност јавља не само код врста са трајним партнерским односима (моногамне врсте), већ и код немоногамних врста попут овце.

Један извештај о овци наводи:

Приближно 8% овнова показује сексуалне преференције (чак и када им је дато да бирају између оваца и овнова) ка мушким партнерима, док остатак преферира женске партнере. Идентификовали смо ћелијску групу унутар медијалног преоптичког подручја/антериорног хипоталамуса одраслих јединки, која је била значајно већа код одраслих овнова него код оваца...

Заправо, међу свим традиционалним домаћим врстама, од оваца, говеда и коња до мачака, паса и папига, показало се јављање хомосексуалних јединки.

Основно Физиолошка основа Дефинитивно физиолошко објашњење или разлог хомосексуалног понашања код животињских врста још увек није познато. Бројни научници сматрају да су разлог таквог понашања варирајући нивои полних хормона (виши или нижи), у поређењу са величином животињских гонада, које играју главну улогу у сексуалном понашању и преференцијама које та животиња показује. Други пак чврсто тврде да нема доказа који подржавају ове ставове, поготово када се упореде животињске врсте са искључиво хомосексуалним понашањем и оне код којих то није забележено. Истраживачи нису открили никакве доказе о разликама приликом мерења гонада или нивоа полних хормона код искључиво хомосексуалних врста галебова, Larus occidentalis и Larus delawarensis. Међутим, када се анализирају ове разлике код бисексуалних овнова, утврђено је да бисексуални овнови имају ниже нивое тестостерона и естрадиола у крви, као и мање гонаде у поређењу са хетеросексуалним овновима.

Додатне студије везане за одговорност хормона у хомосексуалном понашању указују на то да код примене хормонског третмана тестостерона и естрадиола на женским хетеросексуалним животињама, повећани нивои хормона повећавају вероватноћу хомосексуалног понашања. Поред тога, повећање нивоа полних хормона током трудноће животиња повећава вероватноћу рађања хомосексуалних потомака.

Генетичка основа Истраживачи су открили да инактивација фукозне мутаротазе (-{FucM}-), гена лабораторијских мишева који утиче на нивое естрогена којима је мозак изложен, доводи до тога да се женски мишеви понашају као да су одрасли мужјаци. Женке нокаут мишева коришћене су у истраживањима хормонско-зависног хомосексуалног понашања у лабораторијама јер имају незнатно измењен развојни програм у мозгу, како би наликовале мозгу мужјака у погледу сексуалних преференција. Друга студија показала је да се манипулисањем гена воћних мушица (Drosophila) довело до изазивања хомосексуалног понашања. Међутим, поред хомосексуалног понашања, евидентирана су још нека абнормална понашања због ове мутације.

Неуробиолошка основа