Вилијам II Вилерден (Каламата, 13. век - Каламата, 1. мај 1278) је био кнез Ахаје. Био је син Жофрое I Вилердена, држао је баронију Каламату као феуд током владавине свог старијег брата кнеза Жофрија II. Вилијам је владао Ахајом као намесник свог брата током Жофријевих војних похода против Грка из Никеје, који су били главни непријатељи његовог господара, латинског цара Константинопоља Балдуина II. Вилијам је наследио свог брата који није имао деце у лето 1246. године. Сукоби између Никеје и Епира омогућили су му да заврши освајање Мореје за око три године. Заузео је Монемвасију и саградио три нове тврђаве, приморавши два раније аутономна племена, Цаконес и Милинзи, да се потчине. Учествовао је у неуспешном египатском крсташком рату краља Луја IX Светог од Француске, који га је наградио првим издавања валуте у стилу француских краљевских кованица.
Почетком 1250-их, кнез Вилијам II је био најмоћнији владар франачке Грчке. Већина суседних франачких владара признала је његову власт. Године 1255. положио је право на северни терзиере, или трећину, лордства Негропонте на острву Еубеја. Иако су друга два владара Негропонтеа били његови вазали, они су одбацили његову претензију. Добили су подршку Венеције, војводе Гија I де ла Роша, господара Атине и других франачких владара. Сукоб се развио у рат за наследство који је изазвао многа разарања Еубеје и копнене Грчке. После Вилијамове победе у Атици у мају 1258. године, војвода Гaј I и његови савезници су се предали. Војводи Гају I је суђено због нелојалности, али му је дозвољено да задржи своје ахajске феуде. мини|Франачка Грчка око 1210. Ахајска кнежевина обухвата скоро целу Мореју на југу. Наследна криза у Никеји подстакла је епирског владара деспота Михаила II Комнина Дуку да формира антиникејску коалицију са кнезом Вилијамом II и краљем Манфредом од Сицилије. У лето 1259. године, кнез Вилијам II и деспот Михаило II су окупили већину својих армија и кренули до Пелагоније да се боре против Никејаца. Франачке и епирске трупе нису могле ефикасно да сарађују, а стрелци из непријатељског табора су их непрестано узнемиравали. Након што су Епирци неочекивано напустили савезнике, Никејци су Францима нанели одлучујући пораз. Кнез Вилијам II је побегао са бојног поља, али је ухваћен и послат у Никеју. Још је био у затвору када су никејске трупе су ослободиле Константинопољ и уништиле Латинско царство у јулу 1261. године. Тријумфални византијски цар Михаило VIII Палеолог пустио је кнеза Вилијама II у замену за три јужне морејске тврђаве крајем 1261. године. Поседовање три тврђаве је омогућило даљу експанзију Византије, а кнез Вилијам II је био принуђен да тражи спољну подршку. Уз одобрење Балдуина II, заклео се на лојалност анжујском краљу Сицилије, Карлу I. Кнез Вилијам II је признао краља Карла I и његове потомке за своје наследнике Уговором у Витербу 24. маја 1267. године. Краљ Карло I је послао трупе у кнежевину Ахају и уз њихову помоћ, кнез Вилијам II је био у стању да се одупре византијским инвазијама током последњих година своје владавине.
Биографија Владајући од 1246. до 1278. године, кнез Вилијам II је био четврти кнез Ахаје. Држава у франачкој Грчкој, Ахаја је основана на византијским територијама у Мореји (у јужној Грчкој) после Четвртог крсташког рата. Вилијамов отац кнез Жофруа I од Вилардуена започео је освајање Мореје уз подршку локалног грчког аристократе крајем 1204. године. Пошто је његов савезник убрзо умро, кнез Жофруа I се обратио краљу Бонифацију од Монферата, владару новооснованог франачког краљевства Солуна, за војну помоћ. Краљ Бонифације је именовао Вилијама од Шамплита да прати кнеза Жофрија I назад у Мореју и они су окупили 500 витезова и наредника за кампању. Заузели су Патрас и друге византијске тврђаве и натерали месенске и аркадијске грчке аристократе на покорност. Вилијам од Шамплита је добио титулу кнеза од Ахаје од папе Иноћентија III новембра 1205. године. Франци нису могли да заузму Монемвасију у југоисточној Мореји, а грчки корсари су заузели тврђаву. Франачки освајачи такође нису успели да савладају староседеоце у југоисточној планинској области. мини|Рушевине замка Мистра. Вилијам га је саградио да би завршио освајање југоисточне Мореје 1249. године, али га је морао уступити Византинцима 1261. године. У новооснованој кнежевини, Жофруа I је држао баронију Каламату у Месенији као феуд. Када је кнез Вилијам I умро 1208. године, Жофруа I је преузео власт вероватно уз пристанак својих племића. Заклео се на верност цариградском латинском цару Хенрику на сабору у Равеници 1209. године. Цар Хенрик је потврдио Жофруа I као новог кнеза од Ахеје и учинио га непосредним царским вазалом. Вође Четвртог крсташког рата обећале су Венецији већи део Мореје у свом уговору из 1204. године, о расподели Византијског царства. У новом уговору, кнез Жофруа I је признао да држи делове своје кнежевине у феуду од Венеције, али Млечани нису предузели даље кораке да потврде своју теоретску власт. мини|Златни хиперпирон цара Михаила VIII Палеолога Пошто Франци нису могли да освоје све византијске територије, две државе наследнице, Епир и Никеја, настале су на западној и источној граници Византијског царства. Епирски Грци започели су поновно освајање некадашњих византијских територија у Тесалији 1210-их. Они су уништили Солунско краљевство и заузели град Солун у децембру 1224. године. Њихово ширење ка Цариграду је нагло прекинуто када су претрпели велики пораз од Бугара у бици код Клокотнице 1230. године. Грци из Никеје покренули су инвазије на Латинско царство са истока. До 1235. године, поново су освојили Анадолију и заузели европски мостобран код Галипоља. У теорији, кнежеви Ахаје су и даље дуговали оданост латинским царевима, али у пракси цар Балдуин II не би био у стању да одбрани Цариград без ахејске војне и финансијске подршке. Заузврат, признао је Жорфријевог старијег сина и наследника, Жофрија II, за господара тријараха (три сaвладара) острва Негропонте (а можда и других егејских острва).
Младост Вилијам је био други син кнеза Жофрија I од Вилардуена и његове жене кнегиње Елизабете. Кнегиња Елизабета је остала у Француској када је њен муж отишао у Четврти крсташки рат. Она и њихов старији син, Жофруа, преселили су се у Ахају тек када се Жофријев положај стабилизовао након Равенничког сабора. Родила је Вилијама у замку Каламата око 1211. године. Одрастајући у Мореји, Вилијам је говорио грчки као урођеник и осећао се код куће и са Францима и са Грцима. Као млађи син, Вилијам је добио баронство Каламате у феуд, док је његов брат наследио њиховог оца на престолу Ахаје око 1229. године. Вилијам се оженио неименованом ћерком Нарјота де Тусија, високог званичника Латинског царства. Он је управљао Ахајом као намесник током војних похода свог брата за одбрану Цариграда.
Владавина
Експанзија и крсташки рат Вилијам је дошао на власт у Ахаји када је бездетни кнез Жофруа II умро у лето 1246. године. У време Вилијамовог преузимања трона, односи између Епира и Никеје су постали напети. У децембру 1246. године, никејске трупе су напале и заузеле Солун. Кнез Вилијам II је искористио сукоб две грчке силе да заврши освајање југоисточне Мореје. Опсаeo је Монемвасију уз подршку венецијанске флоте и других франачких владара, укључујући војводу Гија I де ла Роша, господара Атине (који је кнезу Вилијаму II дуговао оданост за феуде Мореот Аргоса и Науплије), и Анђела Сануда, војводу од Архипелага. Браниоци су страдали од глади, али су капитулирали тек 1248. године, након што је кнез Вилијам II обећао да ће поштовати њихову имовину и слободу.Setton 1976, p. 36 (note 43). Наградио је градске челнике имањима и ослободио их феудалних обавеза. Вилијамово освајање Монемвасије приморало је Чаконе са оближње планине Парнон на покорност. Да би обезбедио своје добитке, кнез Вилијам II је наредио изградњу нових тврђава. Најпре је крајем 1248. године, и почетком 1249. године, лично руководио градњом Мистре код планине Тајгет; тада је изграђен замак Гранд Магне на Лаконском заливу. Трећи замак, Беауфорт, изграђен је на Месенском заливу. Ови замкови су обезбедили франачку контролу над планином Тајгет, приморавајући локално словенско племе Милинзи да призна кнеза Вилијама II као свог владара у замену за потврду њихове слободе.
Хју IV, војвода од Бургундије, провео је зиму 1248–49. године, у Ахаји. Био је на путу за Кипар где су се окупљали учесници француског крсташког похода краља Луја IX Светог, против Египта. Кнез Вилијам II је одлучио да се придружи крсташком рату и окупио је 400 витезова и наоружао флоту од 24 брода пре него што је отишао на Кипар заједно са војводом Хугом IV у мају 1249. године. На путу је послао 100 витезова на Родос, острво које су Ђеновљани недавно освојили од Никејаца, да ојачају његову одбрану. Са Кипра, кнез Вилијам II је пратио краља Луја IX у Египат и остао са њим до краја неуспешне војне кампање. Као награду, краљ Луј IX му је доделио право да кује новчиће у стилу француског дениер тоурноис. Кнез Вилијам II се вратио у Ахају у мају 1250. године. Током следећих пет мирних година, Ахaја је била доминантна сила франачке Грчке пошто је већина мањих франачких владара признала кнеза Вилијама II као свог господара.
Рат за наследство Еубеје Царинтана далле Царцери је био један од владара Негропонтеа, који је делио Ореус и северни тријархат острва, или трећи, са Грапелом од Вероне. Када је умрла 1255. године, кнез Вилијам II је желео да преузме њено господство, али је Грапела полагала право на њено наследство. Пошто су тријарси дуговали оданост и Ахaји и Венецији, Грапела је могао да цитира одлуку венецијанског баила, или гувернера Негропонтеа из 1216. године, у којој се наводи да савладар тријархата има право да је поново уједини ако његов или њен партнер умре без потомства. Господари две друге тријаршије на острву, Гуљелмо I да Верона и Наржото дале Карцери, подржали су Грапелину претензију. Венецијански хроничар Марино Санудо пише да је сукоб прерастао у рат након што је кнез Вилијам II затворио Гуљелма и Наржота, јер су њихове жене убедиле млетачког баила Паола Граденига да интервенише и он је заузео главни град острва, Халкиду. Ако су два тријарха заиста била затворена, држани су у заточеништву само неколико месеци. Кнез Вилијам II је именовао свог нећака Жофрија од Брила да предводи војску на Негропонте. Ахaјске трупе су опустошиле острво и протерале Млечане.
Дужд Венеције, Ренијеро Зено, поставио је Марка Граденига за новог баила. Градениго је добио подршку Вилијамовог вазала, Вилијама де ла Роша и његовог брата војводе Гаја I Атинског. Гуљелмо од Вероне и Наржото дале Карцери сусрели су се са Граденигом у Гијевом седишту у Теби 14. јуна 1256. године. На састанку су два тријарха одбацила ахајску превласт и заклела се на верност Венецији за део свог господства. Два друга франачка лорда, Тома II д'Аутременкоурт, господар Салоне и Убертино Паллавицини, маркиз од Бодонице, придружили су се антиахајској коалицији, док је кнез Вилијам II обезбедио подршку Отона де Сикона, господара Каристоса у Негропонтеу и Ђеновљана. Градениго је напао Халкиду, а млетачки пешаци су разбили ахајску коњицу близу града.