Жан II Добри (, 1319 — 1364) био је краљ Француске од 1350. до 1364. године. Припадник је династије Валоа и син Филипа VI Валоа и Јоване од Бургундије. Током његове владавине Француска учествује у Стогодишњем рату.

Велики витез, лош политичар

Крунисан је 1350. у катедрали у Ремсу. Био је окружен лошим сарадницима у управљању краљевством. Били су брутални и похлепни. Сам краљ је уживао у релативно раскалашном животу и витешким играма.

Током његове владавине долази до великих финансијских проблема, делом као последица Црне смрти, а делом због лоше управе.

Заробљен у бици код Поатјеа

Заробљавање

Енглези су искористили проблеме унутар Француске, па нападају 1355. Лангдок и Гаскоњу. Жан II је у бици код Поатјеа 19. септембра 1356. претрпео понижавајући пораз од Едварда Црног Принца.

У тој је бици заробљен и одведен у Лондон са многим другим француским ритерима. Као енглески затвореник уживао је краљевске привилегије, тако да је могао да путује и живи краљевским животом. Пораз код Поатјеа довео је Француску у критичан положај.

Незадовољство

Енглези су тражили превелику откупнину, међутим, земља је већ у то време била страшно опустошена и од Енглеза и од француских најамничких војски. Ратне операције су подриле занате и трговину. У редовима градских занатлија и калфи почела је незапосленост. Све је то у градовима изазивало крајњу огорченост. Све већи порески притисак допринео је да се економски положај маса јако погорша. Краљевска власт, да би добила средства потребна за вођење рата, измишљала је све нове и нове начине опорезивања: порезе на трговачке послове, једнократне уплате, намете на свако огњиште и сл.

Државни сталежи

Битка код Поатјеа представљала је последњу кап која је препунила чашу народног стрпљења. Нечувени порези поткопали су углед феудалаца у очима широких маса. Међу сељаштвом и градским становништвом, посебно у северној Француској, крајње је појачано огорчење против владе. Када је краљ пао у ропство и власт узео његов син дофен Шарл V Мудри, овај је морао да на брзину позове у Париз државне сталеже да би затражио средства за откуп краља из ропства као и за даље вођење рата у октобру 1356 године.

Државни сталежи састали су се у нешто необичном саставу — јако су преовлађивали представници трећег сталежа, који су чинили половину сакупљених (400 посланика од 800). То се објашњава тиме што су феудалци били поражени и деморализовани, а делом побијени и заробљени.

Уместо да одобре влади нова средства државни сталежи су почели да оштро критикују њену политику. Извршивши ревизију управе и обелоданивши ситне лоповлуке краљевских присних сарадника, сталежи су захтевали да се ови казне и да се поставе нови саветници између лица која предложе сталежи. Тада је дофен распустио сталеже и покушао да другим путем дође до неопходних средстава, али, пошто је претрпео неуспех, био је приморан да поново сазове сталеже у фебруару 1357 године. Нови сталежи у које су дошли углавном представници трећег сталежа, израдили су опширан програм реформи који је објављен у марту исте године под називом Велике мартовске ордонансе. Одобривши краљу помоћ они су поставили захтев да државни сталежи врше њено скупљање, трошење и контролу, ради чега се имају да састају три пута годишње чак и да их краљ не сазове. Имало се извршити чишћење читавог вишег државног апарата. Имао се изменити лични састав краљевог савета и свих виших органа управе према упутствима државних сталежа. Најзад, државни сталежи су тражили одлучну борбу против приватних ратова феудалаца и наоружање градова за борбу против насиља енглеских и француских војних најамника.

Почетак Париске побуне

У тим својим захтевима државни су се сталежи ослањали на крајње незадовољство градова у северној Француској и на устанак који је тамо почео, посебно устанак у Паризу. Париски грађани су почели да се наоружавају да би пружили подршку захтевима државних сталежа. Руководећу улогу у читавом том сукобу играо је богати сукнарски трговац Етјен Марсел, који је имао положај трговачког старешине. Тако је извршен државни удар којим је власт предата у руке горњег градског слоја северо-француских градова, посебно Париза.

Али уско класна политика тих група изазвала је ускоро незадовољство маса у Паризу и другим градовима. То се најпре показало на тако акутном питању као што је пореско. Порези су били тако распоређени да су свом тежином притисли доње народне слојеве, нарочито занатлијску масу. Поврх тога, руководећа улога Париза изазвала је огорченост других градова. Дофен је покушавао да то искористи отпустивши саветнике које су му наметнули државни сталежи. Као одговор на то дошло је у фебруару 1358. године. до нових немира којима је непосредно руководио Етјен Марсел. Устаници су провалили у краљевски двор. Двојица дофенових дворана била су убијена на његове очи, а дофена је лично спасио Етјен Марсел метнувши му на главу капу с бојама револуционарног Париза — плавом и црвеном.

Међутим, дофен је успео да побегне из Париза и почео да се спрема за оружану борбу са устаницима. У мају је сазвао у Компијењ државне сталеже од којих је добио знатна средства. Етјен Марсел је почео са своје стране да утврђује Париз, да скупља најамничку војску и да тражи савезнике. Он је покушао да се ослони на једног од најкрупнијих француских феудалаца, на наварског краља Карла Злог. Карло II од Наваре, унук Луја X по женској линији, претендовао је на француску круну. Био је врло вешт и лукав интригант, искусан и красноречив демагог који је, сем мале краљевине Наваре, имао велике поседе у Нормандији, где је умео да стекне доста присталица међу незадовољним домаћим племством. Али, у то се време умешао у борбу нови фактор.

Жакерија

Поводи за устанак Сељаци су морали плаћати све веће порезе, а владајућа класа им није осигуравала сигурност од банди енглеских, гаскоњских, немачких и шпанских пљачкаша, које су пљачкале по селима без отпора. Осим тога, сељаци су сматрали да је корупција племства довела до пораза код Поатјеа.

Крајем маја 1358. г. плануо је највеличанственији сељачки устанак у Француској — чувена Жакерија. Непосредан повод за устанак биле су невоље француског сељаштва у вези са Стогодишњим ратом. Од свих класа становништва које су страдале у рату сељаштву је било горе него икоме. По речима хронике, поља се нису засејавала ни орала; говеда и овце нису ишли на пашњаке; цркве и куће... представљале су гомиле тужних развалина које су се још димиле. У доба најезде непријатељских војски села су, за разлику од утврђених градова и замкова, била потпуно незаштићена и препуштена пљачкању најамника. А када би се ратне акције стишале и најамници отпуштали, пропадање сељака не само да није престајало, већ је постајало још јаче. Кад би престали да примају плату, најамници су се накнађивали вршећи насиља над сељацима. Племство и грађани могли су се сакрити од тих пљачкашких банди у своје замкове и градове, а сељаштво није имало куд да се склони. Као једино прибежиште служиле су му цркве. Како описује иста хроника, ... много неутврђених села претворило је своје цркве, у праве замкове, ушанчивши их рововима, поставивши на куле и звонике ратне машине, камење и балисте.

Сељаке је пљачкала не само туђа војска него и своја. Свему томе се још придружило све веће угњетавање од стране феудалаца којима су због рата средства била нарочито потребна. Они су морали да плаћају откупнину за себе или своје рођаке, да утврђују своје замкове и да их снабдевају намирницама. Стога су велможе настојали да узму и последње од сељака. Дажбине су убиране с много више безобзирности но раније, и често су враћане давно укинуте обавезе.

Свим тим околностима треба још додати кугу која је прешла преко Француске као и преко других земаља у Европи 1349 г. и уништила мноштво сељачких газдинстава.

Развој устанка Устанак је избио у Бовезу, северно од Париза, затим је брзо захватио знатан део северне Француске — Ил-де-Франс, Пикардију и Шампању. Појединачни сељачки одреди који су настали у време устанка почели су брзо да се уједињују.

Устанку су пришле и сеоске занатлије, ситни трговци, па и сиромашни свештеници. У њему су узели учешћа и бегунци из градова: ситни мајстори и градска сиротиња. Неки градови отворили су врата устаницима.

На челу устанка стајао је Гијом Кал или Карл. Он је служио у војсци и био је, очигледно, искусан човек у војним стварима и добар организатор. Али, задаци који су стајали пред устаницима били су одвећ тешки. Било је немогуће збити неорганизоване сељачке масе у јединствену борбену снагу. Притом сељаци нису истакли утврђени програм, уколико се за програм не сматрају захтеви да се поубијају сви аристократи од првог до последњег.

За Гијома Кала било је очигледно да је неопходно успоставити везе с градовима, нарочито с Паризом. Етјен Марсел је са своје стране тежио да искористи побуњено сељаштво против дофена који је купио војску да крене на Париз и настојао да престоницу блокира глађу. Етјен Марсел је пред сељаке поставио задатак да поруше неколико утврђења која су ометала довоз намирница у Париз, што су они и учинили. Но у то време су феудалци, у почетку неспремни, већ стигли да се приберу, после сељачког уништавања двораца у убистава племића.

Слом Жакерије и Париског устанка

Преокрет

Када је прошао први ужас изазван акцијама сељака који су рушили и палили замкове, уништавали документе у којима су биле записане њихове обавезе и убијали феудалце, ови су пожурили да се уједине ради угушивања устанка. Притом се могла видети занимљива појава класне солидарности, наиме — енглески феудалци који су се у то време налазили на територији Француске помагали су својој француској сабраћи у борби са сељацима. На чело феудалаца стао је Карло Зли.

Слом Жакерије

Дана 10. јуна дошло је до одлучне битке између сељачких одреда којима је руководио Гијом Кал и феудалне војске Карла Злог. Сељаци су били потучени, Гијом Кал на превару ухваћен и погубљен. Када је Етјен Марсел сазнао да је Карло Зли иступио против сељака, не само да им није пружио никакве помоћи већ је опозвао своје одреде. Одмах после угушивања устанка почеле су свирепе репресалије. За прве две недеље било је уништено више од 20 000 људи. Обрачунавање са сељаштвом трајало је два месеца док у августу није издат указ о општој амнестији, изазван страхом да земља не буде потпуно економски упропашћена.

Последице Жакерије

Ударање великих глоба и контрибуција које је затим уследило коначно је испило и без тога упропашћено село. Али, ма да је сељачки устанак био угушен, он је ипак оставио трага, јер се сениори дуго после тога нису одлучивали да појачају притисак на сељаштво. Процес ослобађања сељака који је почео још пре Жакерије кренуо је убрзаним темпом. Жакерија је претрпела пораз као и низ других сељачких устанака у Средњем веку. Маркс и Енгелс пишу у Немачкој идеологији:

На исту ту поцепаност као на најважнији разлог пораза сељачких устанака указује и Енгелс у свом „Сељачком рату у Немачкој”.

У разговору с немачким писцем Емилом Лудвигом Стаљин је рекао:

У Жакерији, као и другим устанцима Средњег века, радничка класа није могла иступити као руководилац покрета, јер се најамни рад тек рађао, а радници још нису стигли да образују посебну класу. Што се тиче градске буржоазије, она није могла стати на чело антифеудалног покрета сељака, јер на тој етапи свога развитка још није иступала против феудалног поретка као целине. Она је само хтела да искористи сељачки покрет за своје непосредне циљеве и одмах је издала сељаштво када јој споразум са њим више није био од користи.

Али, сељачки устанци, уперени против основа феудалног начина производње, представљали су прогресивну појаву. Ослобођење сељака од феудалног угњетавања крчило је пут за развитак нових, буржоаских односа на селу.

Слом париске побуне