Пругаста сова (), позната и као северна пругаста сова или северноамеричка сова, врста је сове из породице правих сова која живи на подручју Северне Америке. Одрасла јединка је крупна, боје са пругама на грудима. Пругаста сова је поприлично распрострањена широм Северне Америке, а у последњих пар година проширила је свој ареал северно и западно до поларних шума, као и јужно до северних делова Калифорније. Ово проширење ареала до северозападног Пацифика довело је до контакта пругасте сове са сродном пегавом совом (). С обзиром да је пругаста сова знатно агресивнија, она често истерује пегаву сову из њеног станишта или се хибридизује с њом, што представља додатну претњу по ионако угрожену пегаву сову, па се у тим областима пругаста сова сматра инвазивном врстом. Углавном насељава старе шуме, али може да се нађе и на отвореним шумовитим стаништима.
Препознатљива по својој округлог глави без ушних праменова, браон очима и хоризонталним пругама на грлу, пругаста сова је за око трећину мања од лапонске сове (), незнатно мања од америчке буљине (), док је мало већа од пегаве сове. Њена значајна карактеристика је и вокализација. Поред свог препознатљивог оглашавања које се састоји од осмонотног звиждука — који се често тумачи као реченица Ко кува за вас? Ко кува за све вас? (), ова сова испушта гласне серије спектакуларног дуетског оглашавања током удварања које подсећају на манијачки смех.
Као и пегава сова, и пругаста сова је територијална током читаве године, моногамна је и одгаја једну генерацију годишње. Попут већине сова, и она је предатор, хранећи се малим сисарима до величине зечева, птицама до величине тетреба, али и водоземцима, гмизавцима и бескичмењацима.
Иако је пругаста сова проширила свој ареал распрострањења широм Северне Америке, постоји забринутост за њену популацију у појединим областима. С обзиром да њено гнежђење зависи од постојања шупљина у старом дрвећу, ова сова се повезује са великим дрвећем и старим шумама, па се стога често сматра индикаторном врстом у процесу очувања старих шума. Међутим, у северозападном Пацифику, пругаста сова, за разлику од пегаве, често настањује и знатно млађе шуме, под условом да оне имају довољно велико дрвеће.
Опис Одрасла јединка је висока 40—63 центиметра, са распоном крила 96—125 центиметара. Просечна тежина пругасте сове износи 500—1.050 грама.Barred Owl (Strix varia) – Information, Pictures, Sounds. The Owl Pages (2015-11-04). Retrieved on 2016-08-01. Мужјак је у просеку тежак 625, док просечна тежина женке износи 795 грама. Има бледо лице са тамним прстеновима око очију, жут кљун и браон очи. Једина је велика сова која насељава источне делове Сједињених Држава која има браон очи. Горњи делови тела су шарене сиво-браон боје, док су доњи делови знатно светлије обојени; груди су јој прошарани хоризонталним пругама, док стомак прекривају вертикалне пруге (па одатле и име пругаста сова). Ноге и стопала су прекривени перјем све до канџи. Глава јој је округла и нема ушће праменове. Иза уочљивог, диференцираног фацијалног диска, беле и браон пругасте шаре настављају се дуж читавих леђа птице. Реп је тамне браон боје и садржи четири или пет беличастих пруга. У погледу обојености перја, полни диморфизам не постоји, али је, као и код осталих врста сова, женка за једну трећину већа од мужјака. Младунци се од родитеља разликују по обојености перја, које је код птића мање прошарано.
У Северној Америци јој је најсличнија пегава сова (-{Strix occidentalis}-). Пругаста сова је по спољашњем изгледу слична пегавој сови, која је мања и перје јој је прошарано тачкицама. За разлику од сродне пегаве сове, ова сова је пругаста, тамноока врста здепастог тела. Хибриди са пегавом совом могу се појавити у северозападном Пацифику, што додатно компликује идентификацију. Тамне очи и мања величина разликују је од лапонске сове (-{Strix nebulosa}-). Шарена сова (-{Strix virgata}-) слична јој је по облику и шари, али је мања од пругасте сове и има тамнији фацијални диск, што додатно истиче беле обрве и браду. Није могуће ни мешање са америчком буљином, пошто је она знатно већа од пругасте сове, има ушне праменове и жуте очи.
У северним деловима Централне Америке, гватемалска пругаста сова представља готово умањену верзију пругасте сове, и дуго је сматрана њеном подврстом. Она, за разлику од пругасте сове, има жутосмеђу главу и потиљак, уместо беличасте као код пругасте сове, као и три до четири бледе шаре боје цимета на репу. Младунци гватемалске пругасте сове су знатно различитији — већим делом су окер боје, са једва прошараним горњим деловима тела и тамним фацијалним диском.
Систематика До данас су идентификоване и потврђене четири подврсте пругасте сове. Разлике између подврста су мале до умерене, а огледају се у обојености (од тамне до бледе браон боје), оперјалости ногу, али и величини, поготово величини кљуна и стопала. -{Strix varia varia}- (Barton, 1799) Најраспрострањенија подврста. Простире се од северних делова ареала пругасте сове јужно до Оклахоме и централне Џорџије. Ноге су прекривене перјем. Бишоп је идентификовао и описао тамнију (-{brunnescens}- у Минесоти) и светлију (-{albescens}- у Квебеку) варијанту ове подврсте. -{Strix varia georgica}- (Latham, 1802) Насељава североисточни део Сједињених Држава западно до источног и северног Тексаса. Слична је номиналној подврсти, али јој ноге нису прекривене перјем, осим дела на спољној страни средњег прста. Подврста -{Strix varia sablei}-, која насељава острво Кејп Сејбл (Флорида), сада припада овој подврсти. -{Strix varia helveola}- (Bangs, 1899) Становник јужног Тексаса, забележена северно до округа Ли, источно до Чејмберса, јужно до Нуесеса и западно до Кера. Горњи делови тела су светле браон боје са бељим и дебљим шарама него код претходних подврста. Стопала и кљун су знатно већи него код подврста -{Strix varia varia}- и -{Strix varia georgica}-. -{Strix varia sartorii}- (Ridgway, 1874) Редак становник Мексика, јавља се дуж планинске обале Пацифика, у Дурангу и Гереру, као и у планинским областима дуж Атлантског океана, у државама Веракруз, Оахака и Пуебла. Ноге су, као и код номиналне подврсте, прекривене перјем, али је тело тамније обојено, са шарама на доњим, црним или црно-браон деловима тела, док су шаре на горњим деловима тела бројније и беље. Већа је од номиналне подврсте, са релативно већим кљуном и стопалима. Ова подврста је предмет расправе међу научницима. Наиме, неки ауторитети, међу којима и Интернационална орнитолошка заједница, сматрају ову птицу засебном врстом, док је други, међу којима и Америчко орнитолошко друштво, сматрају подврстом пругасте сове.
Палеобиологија Фосили ове врсте из плеистоцена пронађени су на Флориди, у Тенесију и Онтарију. У источним деловима Сједињених Држава, пронађени су остаци пругасте сове стари 300 до 1.000 година. Након повлачења ледника у Онтарију, остаци ове врсте пронађени су у окрузима Есекс и Брус, али и у близини Скарбороа (Торонто). -{Strix brea}-, плеистоценска врста која је пронађена на Ранчо ла Бреи у Калифорнији, била је незнатно различита од пругасте и пегаве сове.
Распрострањеност и станиште Пругаста сова је распрострањена у већем делу источних Сједињених Држава, али и северно све до јужне Канаде. Њен ареал протеже се до Британске Колумбије, а из те области почела је полако да се шири и на северозапад САД. У Вашингтону, Орегону и Калифорнији, пругаста сова је населила ареал аутохтоне пегаве сове, с којом се сада такмичи око станишта и хране.
Историјски недостатак дрвећа у Великим равницама представљао је препреку ширењу ареала пругасте сове, а недавна повећања шума отклонила су исту. Повећана распрострањеност шума у долинама реке Мисури и њеним притокама обезбедила је пругастој сови станиште у ком може да нађе храну, да се заштити од лошег времена, али и да нађе склониште од птица грабљивица, па је она, стога, проширила свој ареал и на западни део Сједињених Држава. Деценијама касније, повећање простора под шумама у Великим равницама омогућило је овој сови да споји источни и западни ареал и прошири се и широм јужних делова Канаде. Ова повећања простора под шумама настала су захваљујући евро-америчким насељеницима, који су домородачком становништву забрањивали намерно паљење шума. Поред тога, досељеници су све више успевали да спрече случајне пожаре и повећали су садњу дрвећа. У мањој мери, пошумљавања су повећана и истребљењем бизона (-{Bison bison}-), као и прекомерним ловом црвеног јелена (-{Cervus elaphus}-) и целокупне породице -{Cervidae}-, као и, у неким пределима, истребљењем канадског дабра (-{Castor canadensis}-) и заменом аутохтоних копитара стоком. Пошумљавање Великих равница како би се спречили пожари сматра се главним узроком експанзије бројних врста птица, првенствено западне тиранке (-{Tyrannus verticalis}-),Gamble LR, Bergin TM. 1996. Western Kingbird (Tyrannus verticalis), no. 227. In: A. Poole (ed.). The Birds of North America Online. Cornell Lab of Ornithology, Ithaca, New York источне фиби (-{Sayornis phoebe}-),Weeks HP. 1994. Eastern Phoebe (Sayornis phoebe), no. 94. In: A. Poole (ed.). The Birds of North America Online. Cornell Lab of Ornithology, Ithaca, New York. источне плаве птице (-{Sialia sialis}-),Gowaty PA, Plissner GH. (1998). Eastern Bluebird (Sialia sialis), no. 381. In: A. Poole (ed.). The Birds of North America Online. Cornell Lab of Ornithology, Ithaca, New York. плаве шојке (-{Cyanocitta cristata}-),, no. 469. In: A. Poole (ed.). The Birds of North America Online. Cornell Lab of Ornithology, Ithaca, New York. смеђег разнопојца (-{Toxostoma rufum}-),, no. 557. In: A. Poole (ed.). The Birds of North America Online. Cornell Lab of Ornithology, Ithaca, New York. црвенорепог мишара (-{Buteo jamaicensis}-) и америчке вране (-{Corvus brachyrhynchus}-).
Пругаста сова се размножава у густим шумама широм Канаде, Сједињених Држава и јужно до Мексика. Пепељастосива сова, или мексичка пругаста сова, понекад се сматра засебном врстом од стране мексичких научника, али је Америчко орнитолошко друштво још увек није признало као такву. Пругаста сова је посебно бројна у разним шумским стаништима у југоисточном делу Сједињених Држава. Недавне студије показале су да предграђа представљају готово идеално станиште за пругасту сову. Користећи предајнике, научници су открили да се неке регионалне популације брже повећавају у предграђима него у старим шумама. Фактор овог успеха у предграђима могу да буду лако доступни глодари којима се сова може хранити. Међутим, за потребе размножавања, овој врсти је потребно најмање неколико великих стабала, па из тог разлога може бити одсутна у неким урбаним подручјима. Главна опасност за пругасту сову у приградским насељима представљају свакако аутомобили. Повећано потомство надокнађује стопу смртности насталу услед удара аутомобилима или болести.Owls Get Wise to Better Life in Cities, Jeanna Bryner, LiveScience Staff Writer, 2007 Са друге стране, студије рађене у североисточним деловима Сједињених Држава, првенствено у Њу Џерзију, показале су да се пругаста сова углавном гнезди у старим шумама, а да ретко успева да узгоји младунце у урбаним подручјима, делом због конкурентне и предаторне америчке буљине.Laidig, K. J., & Dobkin, D. S. (1995). SPATIAL OVERLAP AND HABITAT ASSOCIATIONS OF BARRED OWLS AND GREAT HORNED OWLS IN SOUTHERN NEW-JERSEY. Journal of Raptor Research, .Bosakowski, T., Speiser, R., & Benzinger, J. . Biology and Conservation of Northern Owls. Gen. Tech. Re, RM-142. US Department of Agriculture, Forest Service, Rocky Mountain Forest and Range Experiment Station, Fort Collins, 135-143.