Рана исламска филозофија или класична исламска филозофија је израз који се користи за период у развоју исламске филозофије који је започео у 2. веку по Хиџри, односно на почетку 9. века нове ере, и трајао до 6. века по Хиџри, односно краја 12. века. Он кореспондира са периодом који се назива исламско златно доба, односно када су, између осталог, достигнућа исламске филозофије и науке имале значајан утицај на развој тих области у каснијим периодима, односно другим деловима света.
Школе филозофије Ране филозофске школе у исламском свету се деле у две опште групе: исламска перипатетичка филозофија (хикмат ал-маша) и исламска илуминативна филозофија (хикмат ал-ишрак).
Исламска перипатичка филозофија у својим рационалним фундаментима је блиска Аристотеловом филозофском систему. Она је заснована на демонстрацији и рационалној валидности. Огромним залагањем Абу Јакуба Исхака ал-Киндија, Абу Насра Фарабија, Абул-Хасан Амирија, Абу Али Сине (Авицине), Фахрудина Разија и Ибн Рушда (Авероеса), ова филозофска школа је у великој мери усавршена. Историјски подаци сведоче о томе да је Аристотел углавном ходао док је износи своје теорије ученицима, а да су га они ходајући слушали и бележили. Историчари сматрају да се филозофија коју они представљају управо зато назива перипатетичком филозофијом.
Термин ал-ишрак у арапском језику означава осветљење, сијање и самопоказивање. Посматрано из историјског аспекта, исламска илуминативна филозофија је прва и настарија врста филозофије. У исламском свету, предводник ове школе филозофије је био Шихабудин Јахја ибн Набш Сухравади (погубљен 1191. године), а његови следбеници попут Шахразурија и Кутубина Ширазија су дотатно развили ову школу.
Утицајни филозофи Абу Исхак Кинди thumb|Абу Јусуф Јакуб ибн Исхак Кинди, први муслимански филозоф За време абасидске династије и након утемељења глобалног друштвеног поретка који је у историји познат као Преводилачки покрет, а који је реализован под потпуним поткровитељством исламског калифата, муслимани су се упознали са сиријачким и арапским преводима најзначајнијих делова старогрчке литературе. Историчари исламске филозофије углавном наводе де је Абу Јусуф Јакуб ибн Исхак Кинди (801 – 874) био први муслиман који се на систематизован начин посветио истраживању и изучавању филозофије. То је разлог зашто га многи историчари сматрају првим муслиманским филозофом.
Куфа је у 8. и 9. веку представљала центар рационалних наука, а овде се Кинди школовао у једном напредном научном и истраживачком амбијенту. Он је савладао филозофију и остале оновремене рационалне науке. Кинди је, између осталог, одлично знао и старогрчки и сиријачки језик, те је превео на свој матерњи арапски језик драгоцена дела из њихових научних баштина. Тако је урадио нови превод Платонових Енеада, које је раније на арапски превео ал-Химси. Историчари филозофије и научни аналитичари и критичари Киндијеве тракте деле у седамнаест различитих група услед његове научне универзалности. Разне научне дициплине попут филзофије, логике, математике, музике, астрономије, геометрије, тригонометрије, медицине и осталих научних области, обухваћене су његовим истраживачким подухватима.
Кинди је био приви исламски филозоф који је на врло транспарентан и објективан начин обзнанио сагласност између филозофије као рационалног светопогледа и религије као сакралног обухватног светоназора. Његова разматрања на ту тему утрла су пут каснијим исламским филозофима попут Фарабија, Авицене и Абероеса. Кинди у својој прворазредној доктрини прихвата строге логичке принципе рационалног сагледања истине, те на основу тога тумачи религију уз помоћ филозофски валидних аргументација. Када образлаже своје ставове са тим у вези, он истински религију назива божанским знањем и тврди да њен епистемолошки степен превазилази ниво једноставне филозофије. На тај начин, он објашњава да се религијске науке разумеју помоћу просветљене и божанске моћи, односно захваљујући духовном капацитету који поседују само божији одабрани представници. Најзад, Кини закључује да овом својом доктрином коначно успева да сједини религијско поимање чињеница са филозофским рационалним светопогледом.
Мухамед ибн Зекерија Рази thumb|Мухамед ибн Зекерија Рази Мухамед ибн Зекерија Рази је својевремено, у дона абасидског калифа Менсура ибн Исхака ибн Ахмеда Баваникија (владао 903-909), председавао главним одбором централне болнице у Реју. Филозофију је учио код Балхија, а био је и добар познавалац емпиријских наука.
Рази је за собом оставио велики број драгоцених дела. Ибн Недим сматра да је Рази написао преко 147 научних дела, укључујући и научне тракте и есеје. Од филозофских списа које је оставио за зобом, а који се и данас чувају, се издвајају: Тиб ат-раухани ас-Сира ал-фалсафија Имарат ал-икбал ва ад-даула Китаб ал-лазза Китаб ал-илм ал-илахи Макалатун фи ма ба'д ат-таби'а
Рази није следио неки јасан систем у филозофији. Међутим, с обзиром на доминантан научни амбијент његовог времена, историчари сматрају да је он један од најстакнутијих муслиманских научника у историји. Рази је разуму давао примат у својим научним истраживањима и ова његова наклоњеност била је главни узрок његовог екстремног оснањања на разум и његове пресуде. Такав приступ у његовим делима постепено прераста у једини начин сагледавања истине. Наиме, он је касније сматрао да је разум главни извор сазнања у свим наука и научним сферама. Зато је говорио да друге методе човековог сазнања, попут индукције, духовне инспирације и интуиције, па чак некада и откровења, не могу у потпуности разотркити истинске чињенице, те да их због тога не треба спомињати у гностичким системима.
Ахмед ибн Мухамед ибн Јакуб (Ибн Мискевејх) Ибн Мискебејх је најпре следио зороастризам и касније је прешао у ислам. Историчари сматрају да се родио у периоду између 932. и 942. године. Код Ахмеда ибн Камила ал-Кадија (умро 962. године) је изучавао историју и историографију и пуних седам година обављао дужности библиотекара Абул-Фазла ибн ал-Амида. Нешто касније је био специјални саветник Мухалабија, министра Муизудале Дејламија. Овај славни муслимански мислилац преминуо је 1030. Иза себе је оставио бројна научна дела: ал-Фауз ал-акбар (срп. Већа победа) ал-Фауз ал-асгар (срп. Мања победа) Анас ал-фарид (срп. Присан усамљеном) – ова књига садржи бројне пословице, мудре приче и изреке, које су написане књижевним језиком. Таџариб ал-умам (срп. Искуства народа) Тариб ас-са'ада (срп. Редослед блаженства) – Ибн Мискевеј у овом делу пише о етици и политици. ал-Китаб ал-мустауфа (срп. Књига потпуна) ал-Китаб ал-ђами (срп. Књига обухвата) ас-Сијар (срп. Прегледи/Путописи) ал-Хикма ал-халида (срп. Вечна мудрост) Тахзиб ал-ахлак (срп. Едификација морала) Рисалатун фи ал-лизза ва ал-алам фи џаухари ан-нафс (срп. Посланица о сласти и болу у сржи душе) Аџвибатун ва асилатун фи ан-нафс ва ал-акл (срп. Одговори и питања о души и разуму) Рисалатун фи ђаваби суали Али ибн Мухамед Аби Хајан ас-Суфи (срп. Одговор на питање Алија ибн Мухамеда Абу Хајана Суфија) Тахара ан-нафс (срп. Чистота душе)
Његово филозофско дело Мања победа обухватан спис који је сличан Фарабијевој књизи Становишта становника Утопије. У првом делу књиге, аутор образлаже аргументе у корист божјег постојања. Друга глава садржи расправе о души и о њеним разним поделама и категоријама, док се у целој трећој глави објашњава суштина посланства и мисионарства. Ибн Мискевејх на страницама ове књиге покушава да докаже да је чин стварања покренут из непостојања. Наиме, он тврди да је Бог створио свет ни од чега (лат. ex nihilo), те да су се форме и облици створеног постања постепено мењали све док материја није добила своје стабилно стање. На основу свог становишта, прва форма материјалног постојња нестаје како би остале форме могле да постану ни од чега. Стога, Ибн Мискевејх сматра да свако постојање унутар узрочно-последичног система представља непоновљиви аспект јединствене егзистенције.
Ибн Мискевејхова теорија еволуције егзистенције садржи четири развојна периода које он, попут претходних филозофа, редом назива: неживим, биљним, животињским и људским периодом. Он аргументовано и референтно тврди да у човеку постоји одређени егзистенцијални аспект који називамо душом, а који поима чињенице и разликује исправне од неисправних исказа. Душа, по његовом мишљењу, има моћ да појми просте, али и сложене емпиријске и рационалне појмове. Теорије о души углавнм су фундаменти рационалне психологије овог славног муслиманског мислиоца, који у својим истраживањим на овом пољу умногоме следи методу старогрчких филозофа, попут Платона и Аристотела.
Ибн Сина (Авицена) thumb|Портрет Авиценине Авиценина филозофија која се темељи на становиштима Фарабија нуди хармоничан светоназор у складу са извесним рационалним фундаментима. Одлика по којој се његова филозофија издраваја од пређашњих старогрчких и исламских рационалних онтолошких система јесте њена екстремно изражена логичка и методолошка уређеност. Овај исламски филозоф, попут осталих практичара – како из предисламског периода тако и из периода после појаве ислама – сматрао је да филозофски систем своју аутентичност црпи једино из својих логички одређених постулата. Према томе, он покушава да све аргументације које користи у својим објашњењима прикаже у крајње јасној логичкој форми.
Његова становишта о егзистенцији, о однозу између тела и душе, о епистемологији, о посланству и мисионарству, те о теозофији и онтологији, знатно су испред укупног научног и филозофског амбијента у којем је живео. Он је, између осталог, доказао да форма и материја немају одвојена постојања. Како он тврди, ту је реч о линеарној егзистенционалној разлици, што значи да једно представља суштину и есенцију материјалног бића, док друго указује на његове акциденталне димензије и елементе. О прецизном дносу између форме и материје Авицена пише у свом енциклопедијском делу аш-Шира (срп. Исцељење).
Авицена је изнео и теорију о односу између човекове душе и тела у одређеној мери коју је формулисао под утицајем Аристотелових дела. Упркос томе, он је супротно Аристотелу прихватио неку врсту опширнијег и израженијег дуализма о том питању. Авицена на многим местима у својим књигама пкушава да образложи ово питање и да кроз своје филозофске демонстрације укаже на могућност човековог директног сазнања, у оквиру ког појмови нипошто нису присутни. Он је на тај начин закључио да човекова душа самостално постоји као иматеријално биће. Са друге стране, он тврди да човеков разум нипошто не може бити материјалан. Стога, говорећи о томе да човек поима разне чињнице, Авицена још једном долази до рационалног закључка да човеково постање не може бити ограничено само на његово материјално тело, већ да поред његовог материјалног постојања постоји и његово иматеријално биће које називамо душом, а које због свог посебног егзистенцијалног положаја подржава човекову телесну функционалност.
У својој епистемолошкој теорији, овај славни филозоф прави разлику између појмовног и присутног сазнања и покушава да човекове интелектуалне активности подели на основу њиховог квалитета. Теорија у којој он разматра човекову имагинацију (ал-кува ал-вахима) један је од главних елемената његовог сложеног становишта о човековом сазнању. У том низу, он истиче да појмови које стичемо на емпиријски начин путем осталих чула разоткривају само неке акциденталне појмове у материјалном свету, попут боје и укуса, а не суштину материјалних чињеница и егзистената.
Авиценина доктрина о веровесништву има четири различите диманзије, а то су, како он истиче, рационална, имагинарна, сакрална и политичкодруштвена димензија. Објашњавајући своје становиште, он се у одређеној мери ослања на рационалан и религијски светоназор, који су представљени у оквиру старогрчке филозофске баштине, са једне, и ислама са друге стране.
Друштво Ихвану Сафа мини|десно|Арапски рукопис искрене браће из 12. века