Пшемисл II (, ; Познањ, 14. октобар 1257 – Рогозно, 8. фебруар 1296) је био војвода Познања (1273–1296), Великопољске (1279–1296), Померелије (1294–1296), велики војвода Пољске (1290–1291) и први краљ Пољске (1295–1296) након дугог периода. Био је син Пшемисла I од Великопољске и Елизабете од Вроцлава. Од изузетног је значаја за пољску историју, јер је, крунисавши се за краља, обновио ту стару традицију у Пољској и на тај начин утро пут уједињењу Пољске под Владиславом I Кратким. Пшемисл је увео белог орла на црвеној позадини као грб Пољске, што је остао до дана данашњег.

Порекло и туторство Болеслава Побожног мини|лево|Болеслав Побожни, војвода Великопољске, Пшемислов стриц и тутор и повремени непријатељ. Пшемисл је рођен 14. октобра 1257. године у Познању, као син великопољског војводе Пшемисла I, праунука пољског великог војводе Мјешка III Старог, сина славног пољског владара Болеслава III Кривоустог. Његова мајка Елизабета од Вроцлава била је кћерка пољског великог војводе Хенрика II Побожног, који је пао у инвазији Монгола, у бици код Легнице 1241. год. Пошто му је отац умро непосредно пре рођења, о њему се бринуо стриц Болеслав Побожни, великопољски војвода и господар Калиша и Гњезна.

У ово доба Пољска је била у феудалном расулу, поприште беспоштедних и константних сукоба међу племићима већ више од сто година. У сукобе овакве природе био је неминовно укључен и Пшемисл. Већ 1272. године Пшемисл се сукобио са стрицем и био заробљен у Гњезну, али је убрзо успео побећи и измирити се са њим. Болеслав му је ускоро доделио да води поход против Бранденбурга. Уз помоћ Кашуба, можда и Барнима I Шчећинског, освојио је замак у Стшелце Крајењскје, а 30. маја без борбе и Дрезденко. Великопољска хроника овако описује овај догађај:

У мају 1273. године Пшемисл се оженио Лудгардом од Мекленбурга, кћерком мекленбуршког војводе Хајнриха I Ходочасника, а унуком Барнима I од Шчећина. Овим браком Пшемисл је ступио у савез са Мекленбургом и Западном Померанијом против Бранденбурга. 7. августа исте године Пшемисл од Болеслава Побожног добија Познањ да њим влада, али вероватно не као самостални господар. 22. августа учествује на сабору у Шимановицама, да би се убрзо потом побунио против стрица. Хронологија побуне није тачно утврђена.

Побунивши се 1. октобра 1273. год, млади кнез је већ првог дана био затворен у Гњезну. Захваљујући помоћи Петра Виниарчика, намесника Гњезна, побегао је 1274. или 1275. год. и преузео власт у Познању. Одатле је склопио савез са Хенриком IV Правим, војводом Вроцлава, против било ког човека и војводе Пољске (), осим Владислава Ополског и чешког краља Отакара II Пшемисла. Овај последњи поступак нагнао је Болеслава да преиспита свој однос према синовцу и да се измири с њим признавши му власт у Познању. Са друге стране, Пшемисл је одустао од савеза са вроцлавским војводом. Цео сукоб се завршио најкасније 1276. год. На окончање сукоба је можда утицао и бранденбуршки поход на Великопољску у коме је спаљен Познањ 1274. год.

Војвода Познања мини|десно|Пшемисл II Пјаст, рад Александра Лесера из XIX века. Као војвода Познања Пшемисл се још активније укључује у феудалне сукобе Пољске. Наиме, легнички војвода Болеслав II Рогати je 18. фебруара 1277. год. упао у резиденцију Хенрика Правог у Јелчу, заробио га и утамничио у Влењу, верујући да држећи га као таоца убедити његовог нећака да се повуче из одређених двораца, градова и округа. Међутим, против Болеслава се подигла читава коалиција феудалаца којој су приступили: Хенрик III Глоговски, Конрад II Мазовски, Пшемко Шћинавски и сам Пшемисл. Заједно са својим синовима, Болеслав је упао у земљу Вроцлава палећи и пустошећи. Поменуте војводе и грађани Вроцлава напали су га на пољу код Столеца, 24. априла. Две стране су се бориле готово до уништења, јер ниједна од њих није хтела напустити бојно поље. Побојавши се пропасти, легнички војвода је напустио битку, међутим, његов син Хенрик V Дебели је са толико срчаности преузео вођство и уз велике губитке успео да избори победу. Крваво плативши победу, легничка војска се потом повукла, водећи са собом Пшемисла са својим витезовима као заробљенике. Познањски војвода није остао дуго у заробљеништву, већ 22. маја заслугама Болеслава Побожног пуштен је на слободу.

У септембру 1277. одржан је конгрес између пољских феудалаца и чешког краља Отакара II Пшемисла у Опави. Није познато ко су тачно били учесници, али се претпоставља да је међу њима био и Пшемисл. На конгресу је договорена кооперација чешких и пољских трупа против снага краља Римљана Рудолфа I Хабзбуршког. Пшемисл није учествовао у коначној бици, која се одиграла на Моравском пољу, јер се зна да се два дана пред битку налазио на конгресу у Лонду, 24. августа 1278. год. Међутим, у бици су суделовале његове трупе.

Иако су Болеслав Побожни и он имали различите погледе на пружање помоћи краљу Бохемије, задржали су добре односе. То доказује њихов конгрес у Побјеђиској 13. јануара 1278. год. Дана 24. августа, помажући стрицу, посредовао је да Лешко II Црни, војвода Сјерадза, врати Иновроцлав свом брату Зимомислу, који се потом обавезао да ће се уздржати од подршке немачким витезовима и Тевтонском реду. На тај начин решен је један од многих феудалних сукоба који су слабили моћ пољске државе.

Војвода Великопољске Постаје војвода Дана 14. априла 1279. год. Болеслав Побожни је умро, а Пшемисл је добио кнежевине Калиш и Гњезно, завладавши на тај начин читавом Великопољском. Како наводи Јан Длугош:

Наследник Померелије мини|лево|Пшемисл II Пјаст, колоризовани детаљ са слике Јана Матејка. Пшемисл се у августу 1281. године налазио на састанку са источно-померанским војводом Мстивојем II у Лубину. После дугих преговора двојица војвода склопила су 15. фебруара 1282. год. споразум у Кемпну, по којем је Мстивој оставља Источну Померанију, односно Померелију, Пшемислу после своје смрти. Оливска хроника говори:

Овакво поступање померанијског војводе била је природна реакција на агресију Тевтонаца и Бранденбуржана, његових непријатеља. На тај начин пољски непријатељи допринели су сабирању пољских земаља и њиховом каснијем уједињавању.

Пшемисл је на овај начин добио пуно право да се меша у питања Помераније. Током 1284. године он је подржао Данску и Бранденбург против Западне Помераније и Ригена. Зато се у 19. фебруара 1284. године састао у Сјерадзу са великим војводом Пољске Лешком II Црним, да договоре заједничке операције. Међутим, како је мир ускоро наступио, војвода није суделовао у сукобу, али је бар додатно поправио односе са великим војводом. После релативног неуспеха, уследио је велики успех. Дана 13. септембра 1284. год. на померанијско-великопољском сабору у Наклом, шљахта Померелије је потврдила великопољског војводу за наследника. На тај начин Пшемисл је постао неоспорни наследник овог војводства.

Осигуравши своје право од потенцијалних унутрашњих непријатеља, требало га је осигурати и од спољних непријатеља. Стога су се 23. новембра 1287. године Пшемисл, Мствој II и Богуслав IV од Шчећина састали у Слупску. Тројица војвода су овде склопила савез против Бранденбурга, а зарад чвршћег савезништва Пшемисл је признао Богуслава својим наследником у Померелији уколико би умро без деце. Дана 13. маја 1288. год. на конгресу у Вишогроду је савез између Пшемисла и Мстивоја на коме је великопољски војвода, у замену за каштеланију вишегродску без Сероцка, померанском војводи дао Скшино код Опочног у земљи сандомјежкој, посед претходно добијен разменом са познањском бискупијом. На овај начин је савез са између двојице војвода додатно учвршћен. Од 24. до 26. августа Пшемисл је присуствовао на венчању војводе Мствоја са померелијском племкињом Сулиславом у Слупску.

Сукоби са Хенриком Правим мини|десно|Хенрик IV Прави, војвода Вроцлава и највећи ривал Пшемисла II, приказан како прима венац као победник витешког турнира. Кодекс Манесе настао око 1304. год. Почетком фебруара 1282. године Пшемисл је учествовао на конгресу кнежева у Сондовелу на реци Барич, који је сазвао Хенрик Прави. Идеја вроцлавског војводе се тицала решавање територијалних спорова, али на мало неконвенционалан начин. Дана 9. фебруара учесници овог скупа су били заробљени и одведени у Вроцлав, а да би изашли из ропства морали су се договорити с војводом о условима ослобођења. Као услов ослобођења, Пшемисл је морао предати каштеланију Руда, у земљи вјелуњској, за коју је Хенрик тврдио да је погрешно одузета његовим прецима. Великопољски војвода је пуштен на слободу 3. марта.

Током 1283. год. Пшемисл је напао Хенрика Правог да би повратио област Руда, што му је и пошло за руком током 1284. године. Међутим, убрзо је уследио нови рат са Хенриком, који ближе описује Траски годишњак. Почетком јесени 1284. год. великопољски племић Сендзивој Заремба издаје Пшемисла, осваја Калиш и Руду и предаје их Хенрику Правом. Пшемисл је с великом војском пошао под Калиш, али није успео да поврати град и повукао се услед великих губитака. Нерасположено за борбу, великопољско племство га је приморало да преговара. Као резултат преговора са вроцлавским војводом, Пшемисл је морао предати Олобок и Руду у замену за Калиш. Следеће године браћа Сендзевој и Бенјамин Заремба били су заробљени.

Дана 2. фебруара 1285. год. великопољски војвода је сазвао сабор кнежева у Познању. Пошто се сабор збио непосредно пошто је надбискуп Гњезна бацио анатему на Хенрика Правог, могуће је да је био уперен против војводе Вроцлава. Тада или раније Пшемисл је Зимомислу Иновроцлавском предао источни део каштеланије Бидгошч са Пакошћем, вероватно да га придобије за рат против Хенрика од Вроцлава. Дана 15. августа исте године Пшемисл се у Сулејову састао са Зимомислом и Владиславом I Кратким, војводом Кујавије, где је покушао да их одговори од сукоба са великим војводом Лешком II Црним. Пшемислови односи са Владиславом су од раније били добри, још од кад му је предао Крушвицу и Рађејов 1282. год.

Изазвани Хенриковим пређашњим поступцима, нарочито тиме што је да би вратио Калиш, коју је добио вероломством, тражио надокнаду у дворцу Олобоку са његовом околином, великопољски витезови су кренули у освету. Дана 14. јуна 1287. год. без знања свог војводе су опсели Олобок и без већих губитака вратили ово место под окриље Великопољске. Хенрик је потом послао изасланике војводи Пшемислу захтевајући да му се врати дворац и пошто је био одбијен одустао је од борбе у нади да ће једног дана осветити своју штету триком, а не оружјем. Можда током те године, најкасније 9. јула 1288. године, Пшемисл је под своју власт вратио каштеланију Руда.

Дана 16. јула 1288. год. Пшемисл је посетио тешко болесног великог војводу Пољске у Кракову, али детаљи њиховог састанка нису познати. 30. септембра, Лешко II Црни је умро. Пошто није имао деце сазван је сабор племства на коме је требало изабрати његовог наследника. Не поштујући и не признајући сабор, Хенрик је одлучио да преузме питање Лешковог наследника у своје руке. Користећи неодлучност племства, вроцлавски војвода је те јесени освојио Краков и прогласио се за великог војводу Пољске.

мини|лево|Документ на латинском којим Пшемисл II одлучује да градови основани у области Калиш треба да следе правне моделе из Калиша. Пергамент из 2. октобра 1283. год. Током 1289. године део пољског племства је образовао коалицију против новог сизерена. Дана 23. априла 1289. год. Пшемисл се састао у Бжешћу Кујавском са Владиславом Кратким, да изглади односе с њим и да се договори око заједничке борбе. Пред надмоћним непријатељима, Хенрик се морао повући из Кракова, али га је убрзо поново повратио пошто је склопио примирје са Пшемислом.

Унутрашња политика