Фудбалски клуб Раднички 1923 је српски фудбалски клуб из Крагујевца. Тренутно се такмичи у Суперлиги Србије.
Клуб је основан 1923. године под именом Млади Радник. Шест година касније добија назив Раднички. У сезони 2009/10. након фузије са Шумадијом мења име у Шумадија Раднички. После једне сезоне добија садашњи назив — Раднички 1923.
Највећи успеси Радничког су наступи и такмичење у Првој лиги. Први и једини пут у периоду између два светска рата у Првој лиги Краљевине Југославије играли су 1936. године. Након Другог светског рата први пут су заиграли у Првој лиги 1969. године након баража са Црвенком и Сутјеском. Најбољи резултат клуба је 5. место у Суперлиги Србије у сезонама 2023/24. и 2024/25.
Своје утакмице од 1957. године играју на стадиону Чика Дача капацитета 15.000 места.
Историја Настанак Месни одбор независних радничких синдиката у Крагујевцу донео је 1923. године одлуку о формирању радничког спортског клуба. Иницијатива је потекла од месне организације Савеза радничке омладине независних синдиката. Оснивање клуба помогао је београдски Раднички. Чланови управе београдског Радничког су делегате крагујевачког клуба упознали са правилима и свим потребним условима и процедурама за званично оснивање клуба. Делегацију је предводио Светозар Стојановић, обућарски радник.
Оснивачка скупштина клуба одржана је 1923. године у кафани Парк, ондашњем седишту Радничке кооперативе. Клубу је дато име Млади радник. На скупштини су усвојена Правила и изабрана Управа клуба. Прву управу клуба чинили су: Александар Ратковић, виши грађевински техничар (председник), Јован Илић, обућарски радник (потпредседник), Милан Радовановић, браварски радник (секретар), Милан Протић, грађевински радник, Раде Петровић, графички радник, Душан Забадлија, фотографски радник, Драгољуб Симић и Милорад Влајић, обућарски радници (чланови управе), Димитрије Николић, кројачки радник, Милош Илић и Димитрије Ђорђевић, обућарски радници (чланови надзорног одбора). Трговац и кафеџија Благоје Радојевић дао је 300 динара за израду плана плаца и куће за оснивање Спортског клуба Млади радник.
Године 1925, Млади Радник је примљен у чланство Београдског лоптачког савеза. Млади Радник је своје прве јавне утакмице играо са крагујевачким клубовима Шумадијом и Славијом. Са много искуснијом Шумадијом доживљавао је високе поразе, док му је Славија била равноправан ривал и баш у сусрету са њом славио је своју прву победу. Прве утакмице у Крагујевцу са клубовима из друих градова било је са београдским клубовима Радничким и Графичаром.
Као клуб који је створила радничка класа, Раднички је уживао огромну популарност у великом броју градова. Посебан однос имали су са Младим радником из Пожаревца. Крагујевачки клуб често је често финансијски помагао Пожаревљане. Пожаревљани су то јако ценили па су на једном гостовању у њиховом граду, Крагујевчане срдачно дочекали и засули их цвећем на железничкој станици. Срдачан дочек имали су и у Ужицу, Лесковцу, Чачку, Нишу и Сарајеву.
Промена имена десно|мини|140п|Крагујевачки Раднички спорт клуб За време Шестојануарске диктатуре 1929. године, све крагујевачке радничке организације претрпеле су озбиљан удар. На основу Закона о заштити јавне безбедности и поретка у држави од 6. јануара 1929. године, руководство клуба је било дужно да полицијском чиновнику без изговора преда сву архиву, готов новац и папире од вредности, печат организације, правилнике, статуте и прогласе. Домар зграде Драги Недељковић и првотимац Младог радника Милан Адамовић чинили су последње покушаје у намери да сачувају клупску архиву. Они су издвојили и сакрили записнике, спискове и осталу важну документацију, испремештали су преостале папире и преврнули столице и клупе, како би се стекао утисак да је полиција већ била на лицу места и да је извршила преметачину. Они су то учинили врло уверљиво, тако да је полицијски писар, који је недуго затим упао у клупске прострије у друштву двојице жандара, заиста поверовали да су жандари већ били у просторије клуба.
Након увођења Шестојануарске диктатуре, Млади радник се суочио са до тада невиђеним притисцима. Клуб је био под константном присмотром полиције и чекао се само један погрешан корак, па да буде и званично забрањен. Руководство клуба је након детаљне анализе свих околности, донело одлуку о промени имена клуба. Био је то у исто време вешт потез, којим се избегла готово извесна забрана деловања клуба. Клуб је од јесени 1929. године добио нови назив Крагујевачки спорт клуб Раднички. После више безнадежних покушаја да се спречи забрана рада клуба, јемством десеторице потписника, који су гарантовали кривично и својим имовином да се клуб искључиво бавио спортом, полицијске власти су дозволиле клубу да настави са својим активностима.
За председника клуба изабран је кројачки радник Драгомир Недељковић, за секретара именован је металостругар Милан Адамовић, док је функција благајника и економа додељена фризеру Милану Стефановићу. У Управни одбор су кооптирани још и адвокатски приправник Миодраг Влајић – Шука и обућарски радник Драгољуб Алемпијевић, док су Живота Урошевић, такође обућарски радник, и металостругар Љубиша Лазић именовани за чланове Надзорног одбора. Први пут је уведена и функција вође фудбалске секције, која је поверена Миодрагу Влајићу – Шуки.
Правилима клуба знатно је проширена његова дотадашња делатност. Поред фудбала клуб је почео да се бави и културно-просветном активношћу. Рад клуба стално је био под присмотром државних органа која је пратила сваку његову активност. Место за за окупљање фудбалера и руководства „Радничког“ постала је кафана „Москвa“.
Изградња првог стадиона и пласман у Прву лигу Краљевине Југославије У близини данашње железничке станице је 1935. године уз велику помоћ симпатизера и добровољног рада саграђен први стадион. Посебно се у изградњи стадиона истакао Казимир Вељковић. Стадион је поседовао једну покривену трибину за око 1.000 гледалаца, са свлачионицама, што га је тих година чинило најлепшим фудбалским игралиштем у унутрашњости државе. Прву утакмицу на новом игралишту Раднички је одиграо 18. августа 1935. године против локалног ривала екипе Славије. Утакмица је завршена победом Радничког 1 : 0, а први погодак је постигао Јеремија Николић.
Раднички је први и једини пут заиграо у Првој лиги Краљевине Југославије 1936. године. У тој сезони играо се куп систем такмичења, а лига је бројала 14 клубова. Раднички се у осмини финала састао са браниоцем титуле, чувеним БСК-ом и поражен је у оба мече, укупним резултатом 1 : 6 (1 : 2, 1 : 4).
За време Другог светског рата, велики број играча и функционера Радничког је страдао у масовном стрељању у Крагујевцу 20. и 21. октобра 1941. године и концентрационим логорима.
Пласман у Прву савезну лигу Југославије Изостанак дугорочне стратегије развоја клуба и хронична беспарица утицали су на то да Раднички током педесетих и у првој половини шездесетих година игра трећу и регионалне лиге. Први градски стадион је изграђен и свечано отворен 6. јуна 1957. године, дефилеом спортиста СД Раднички, фудбалера Партизана и атлетичара Црвене звезде. Сусрет фудбалера Партизана и Радничког завршен је резултатом 2 : 2.
Крајем шездесетих година се појављује једна изузетно талентована генерација фудбалера из сопственог омладинског погона Радничког. Тада креће успон клуба. Година 1969. остаће упамћена у аналима крагујевачког фудбала као година када је Раднички по први пут у својој историји ушао у Прву савезну лигу Југославије. У другој лиги Исток, Раднички је заузео прво место са 40 освојених бодова и пласирао се у бараж. Два бода више је имао од Трепче, а четири од Слободе и Приштине.
У полуфиналу баража Раднички је био бољи од Сутјеске. У Никшићу је било 2 : 2, а у Крагујевцу је Раднички славио са 2 : 1. У финалу Раднички је као домаћин пред 30.000 људи победио Црвенку са 3 : 0, а да би као гост био поражен са 0 : 1. Тако се укупним резултатом 3 : 1 први пут пласирао у Прву савезну лигу Југославије.
Навијаче је испред зграде суда у Крагујевцу дочекало 15.000 људи, а весеље је потрајало до раних јутарњих сати.
Долазак Пелеа у Крагујевац У првој утакмици у Првој лиги Раднички је у Крагујевцу дочекао сплитски Хајдук. Гости су победили са 1 : 3, а утакмицу је пред препуним трибинама обележио један инцидент када је помоћни судија пред крај меча погођен флашом у главу. Прву победу и једну од својих највећих победа Раднички је извојевао у 3. колу, 7. септембра 1969. године на стадиону ЈНА када је побеђен Партизан са убедљивих 4 : 1. На тој утакмици били су присутни фудбалери бразилског Сантоса који су требали да играју са Партизаном. Након сјајне утакмице, изразили су жељу да играју са Радничким.
Утакмица са Сантосом је одиграна 15. септембра 1969. године у Крагујевцу. Према писању тадашњих медија на стадиону је било 6.000 гледалаца, док је процена играча Радничког, Слободана Пауновског да се на трибинама нашло око 12.000 навијача. Разлог за слабију посету било је то што је падала киша, а и једна утакмица је први пут преношена из Шумадије на телевизији. Голеаду је средином првог полувремена отворио нападач Еду, који је тада важио за Пелеовог наследника. Убрзо је Раднички изједначио поготком Владете Николића. На полувреме је бразилским тим отишао са голом предности, а поново је стрелац био Еду. До хет-трика бразилски офанзивац дошао је почетком другог полувремена. На 2 : 3 је смањио Сава Пауновић. До изједначења, а потом и вођства у последњим минутима утакмице, Крагујевчане је довео Слободан Пауновски који је ушао у другом полувремену. Већ у наредном нападу Пеле је узео лопту са центра, постигао гол и поставио коначан резултат 4 : 4.
Утакмица је искоришћена и у маркетинсшке сврхе. Бразилци су у Крагујевац из Београда стигли аутомобилима марке Застава 1300, популарним тристаћима и одсели су у хотелу „Крагујевац”. Играчи Радничког нису имали прилике да се друже са играчима Сантоса пре и после утакмице, специјални протокол предвиђао је обилазак Крагујевца и фабрике Застава. Посетили су и Спомен-парк Крагујевачки октобар у знак сећања на стрељање недужних цивила.
Европске утакмице Прву сезону у Првој лиги Раднички завршава на 15. месту и успева да сачува прволигашки статус. Раднички је освојио 27 бода, бод више од седамнаестопласираног Вардара који је испао у нижи ранг. По посећености стадиона, Раднички је био на другом месту са просеком од 10.850 гледалаца по мечу. Наредне сезоне иако је Раднички био водећи тим Прве лиге после седам одиграних кола ипак се борио за опстанак и заузео 16. место.
Уласком у Прву лигу Раднички по први пут излази на међународну сцену и представља Југославију у Средњоевропском купу. Прву утакмицу одиграо је 19. новембра 1969. године и добио Локомотиву из Кошица резултатом 2 : 0 док је у реваншу претрпео минималан пораз од 1 : 0, и тако се пласирао у други круг. У другом кругу 25. марта 1970. године угошћен је славни будимпештански Хонвед, и савладан са 2 : 1. Стрелци за Раднички били су Драгољуб Живковић из пенала и Радован Костић. Реванш је игран 1. априла, и Раднички је елиминисан из даљег такмичења пошто је поражен са 4:0.
Следеће сезоне Раднички је поново играо у Средњоевропском купу. У првој утакмици у Крагујевцу је савладао италијански Ланероси са 1 : 0. Једини стрелац на утакмици био је Влада Радивојевић. У реваншу у Виченци, Раднички је поражен са 3:0 после продужетака и тако је завршио такмичење у првој рунди.
У трећој сезони у највишем рангу Раднички је заузео 17. место и испао у Другу лигу. После две сезоне друголигашког статуса, Раднички се у Прву лигу враћа 1974. године на педесетогодишњицу свог постојања. Раднички се наредне две сезоне задржао у прволигашкој конкуренцији. У сезони 1974/75 заузео је 15. место, а следеће сезоне последње 18. место. Од тог момента, Раднички ће пуне двадесет и две године провести у нижим ранговима.
Србија и Црна Гора