мини|десно|усправно|Сваки напредак у прошлости суди се у светлу финалног исхода. —Демостен
Консеквенцијализам је класа норматиних етичких теорија којом се тврди да су консеквенце нечијег понашања ултимативна основа за било какав суд о исправности или погрешности тог понашања (деловања). Према томе, из тачке гледишта консеквенцијалисте, морално исправан чин (или изостанак деловања) представља оно што ће произвести добар исход од. последицу. У екстремној форми, идеја консеквенцијализма је углавном упакована у изреку „крај оправдава средства” (или макијавелистичко стандардно „циљ оправдава средство”), што подразумева да ако је циљ морално довољно важан — било који метод постизања истог је прихватљив.Cambridge Dictionary: the end justifies the means
Консеквенцијализам се често супротставља деонтолошкој етици (или деонтологији), и то по томе што деонтологија — у којој су правила и моралне обавезе у центру — изводи исправност или погрешност нечијег чињења из самог карактера понашања уместо исхода тог чињења. Такође се супротставља етици врлина, која се фокусира на карактер чиниоца уместо на саму природу или последице чина (или изостанак истог); као и прагматичној етици, која третира моралност као науку: напредовати социјално током више животних векова, тако да је било који морални критеријум предмет ревидирања. Консеквенцијалистичке теорије се разликују у томе како дефинишу морална добра.
Неки тврде да консеквенцијалистичке и деонтолошке теорије нису нужно међусобно (узајамно) искључиве. На пример, Томас Мајкл Сканлон се залаже за идеју да се људска права — која се углавном сматрају „деонтолошким” концептом — могу оправдати само узимајући у обзир последице имања ових права. Слично овоме, Роберт Нозик заступа теорију која је углавном консеквенцијалистичка, с тим да уводи непрекршива „бочна ограничења” која забрањују врсте деловања која су чиниоцима забрањена да их раде.
Филозофије Консеквенцијализам стања
Моцистички консеквенцијализам, такође познат као консеквенцијализам стања, јесте етичка теорија која процењује моралну вредност акције на основу тога колико доприноси добробити стања. Према Станфордској енциклопедији филозофије, моцистички консеквенцијализам, који датира још из 5. века п. н. е., представља „светску најранију форму консеквенцијализма, изузетно софистицирану верзију засновану на плуралитету интринсичних добара која се узимају као конститутивна за људско благостање.”Fraser, Chris. „Mohism”. The Stanford Encyclopedia of Philosophy. Edward N. Zalta.
За разлику од утилитаризма, који гледа на корисност као једино морално добро, „основна добра у моцистичком консеквенцијалистичком размишљању су ... ред, материјално богатство и повећање популације”. Током Моцијеве ере, рат и глад су били уобичајени, а раст популације се схватао као морална неопходност за хармонично друштво. „Материјално богатство” моцистичког консеквенцијализма се односи на основна добра као што су заклон и одећа, а „ред” моцистичког консеквенцијализма се односи на Моцијево становиште по питању благостања и насиља, које је он видео као бесмислено и претњу друштвеној стабилности. Синолог са Станфорда, Дејвид Шеперд Нивижон, у делу Историја Кембриџа и древна Кина пише да су морална добра моцизма „међуповезана: више основног богатства, онда више репродукције; више људи, онда више продукције и богатства... ако људи имају много, биће добри, филијални, поштени и тако даље непроблематично”.
Моцисти су веровали да је моралност заснована на „промовисању бенефита за све под небом и елиминасању штете за све под небом”. Супротно погледима Џеремија Бентама, консеквенцијализам стања није утилитаристички јер није хедонистички или индивидуалистички. Важност исхода који су добри за заједницу претегнуће важност индивидуалног задовољства и бола. Термин консеквенцијализам стања такође се примењује у политичкој филозофији Конфучијевог филозофа Сјуена Куанга.
С друге стране, „легалистички” текст „Хан Феј” () „мотивисан је готово потпуно из тачке гледишта чиниоца”.Hansen, Chad. Philosophy East & West. Jul94, , p435. 54p. Fa (standards: laws) and meaning changes in Chinese philosophy.
Утилитаризам
мини|Џереми Бентам, најпознатији по заступању утилитаризма
Укратко, Џереми Бентам каже да људе покрећу њихови интереси и њихови страхови — али њихови интереси имају приоритет у односу на њихове страхове и њихови интереси се спроводе (у дело) према ономе како људи виде последице које би могле да буду укључене са њиховим интересима. „Срећа” је овим принципом дефинисана као максимизација задовољства и минимизација бола. Кроз историју, хедонистички утилитаризам је парадигматични пример консеквенцијалистичке моралне теорије. Овај облик утилитаризма је такав да се тврди да оно што је важно „агрегира” срећу; срећа свих а не срећа било које појединачне особе. Џон Стјуарт Мил, у свом излагању о хедонистичком утилитаризму, предлаже хијерархију задовољстава — што значи да је тежња ка одређеним врстама задовољства више цењена од трагања за другим задовољствима. Како год, неки савремени утилитаристи — као што је Питер Сингер, забринути су што се тиче максимизирања сатисфакције преференција; отуда „утилитаризам преференције”. Други савремени облици утилитаризма огледају форме консеквенцијализма истакнуте испод.
Етички егоизам
Етички егоизам се може разумети као консеквенцијалистичка теорија према којој се консеквенце за појединог чиниоца узимају у обзир више него било који други резултат. Стога, егоизам ће прописивати акције које могу да буду од користи, штетне или неутралне за добро осталих. Неки, попут Хенрија Сиџвика, тврде да одређен степен егоизма "промовише" опште добро друштва из два разлога: зато што појединци знају најбоље како да задовоље себе, те пошто ако би свако био строги алтруиста онда би се опште благостање неминовно смањило.
Етички алтруизам
Етички алтруизам се може разматрати као консеквенцијалистичка етика која прописује да појединац предузима акције које имају најбоље последице за свакога осим њега самога.Fisher, James; Dowdwen, Bradley. Ethics. Internet Encyclopedia of Philosophy. Ово је заступао Огист Конт, који је сковао термин алтруизам и чија се етика може сумирати у фрази „Живи за друге”.Moran, Gabriel. Christian Religion and National Interests.
Консеквенцијализам правила
Уопштено, консеквенцијалистичке теорије се фокусирају на акције (деловање). Међутим, ово не мора да буде случај. Консеквенцијализам правила је теорија која се понекад види као покушај измирења деонтологије и консеквенцијализма — а у неким случајевима се ово наводи као критика консеквенцијализма правила. Као и деонтологија, консеквенцијализам правила је теорија којом се тврди да морално понашање укључује одређена правила. Међутим, консеквенцијализам правила одабире правила на основу последица које одабир тих правила има. Консеквенцијализам правила постоји у облику утилитаризма правила и егоизма правила.
Различити теоретичари су подељени по питању тога да ли су правила једино што одређује морално понашање или не. На пример, Роберт Нозик тврди да је одређени сет минималних правила, које он назива „бочним ограничењима” или „постраничним ограничењима” (), неопходан да би се осигурале одговарајуће акције. Такође, постоје разлике око тога колико су апсолутна ова морална правила. Према томе, док су Нозикова бочна ограничења апсолутне забране понашања, Амартја Сен предлаже теорију којом се препознаје важност одређених правила али ова правила нису апсолутна. То значи да се могу прекршити ако би стриктно држање тих правила довело до много више нежељених последица.
Једна од најчешћих замерки за консеквенцијализам правила је та да је некохерентан, пошто се заснива на консеквенцијалистичком принципу да оно око чега треба да се бринемо максимизује добро, али нам онда говори да не делујемо ради максимизовања добра него да пратимо правила (чак и у случајевима кад знамо да би кршење правила дало боље резултате).
Бред Хукер је избегао ову замерку не заснивајући своју форму консеквенцијализма правила на идеалу максимизирања доброг. Он пише:
... најбољи аргумент за консеквенцијализам правила није да се исти изводи из свеобухватне посвећености да се максимизира добро. Најбољи аргумент за консеквенцијализам правила је тај да функционише боље од свог ривала и покушава да повеже наше моралне обавезе, те да нам понуди помоћ око наших моралних неслагања и неодређености...
Дерек Парфит описује књигу Бреда Хукера о консеквенцијализму правила, Идеални код[екс], реални свет (), као „најбољу изјаву и одбрану, досад, једне од најважнијих моралних теорија”.
Консеквенцијализам на два нивоа Приступ са два нивоа укључује упуштање у критичко расуђивање и разматрање могућих рамификација акција појединца пре доношења етичке одлуке, али враћање на генерално поуздана морална правила када неко није у позицији да се одмакне и испита дилему као целину (в. ткђ. Једно). У пракси, ово је изједначено са придржавањем принципа консеквенцијализма правила када неко може једино расуђивати на интуитивном нивоу, а консеквенцијализма деловања када је у позицији да се одмакне и промисли на више критичком нивоу.
Ово становиште се може описати као измиривање консеквенцијализма деловања (у којем моралност акције одређују ефекти те акције) и консеквенцијализма правила (у којем се морално понашање изводи из следећих правила која воде до позитивних исхода).
Приступ консеквенцијализму са два нивоа се често повезује са Ричардом Мервином Хером и Питером Сингером.
Консеквенцијализам мотива Друга консеквенцијалистичка верзија је консеквенцијализам мотива који разматра да ли стање ствари које резултује из мотива да се одабере акција боље или барем довољно добро као и свако алтернативно стање ствари које би било резултат алтернативних акција. Ова верзија даје значај мотиву деловања и повезује га са његовим последицама. Чин тако може да не буде погрешан ако је одлука да се делује била заснована на исправном (непогрешном) мотиву. Могући закључак је да се појединца не може кривити за погрешно расуђивање ако је мотивација била да ради добро.
Негативни консеквенцијализам Већина консеквенцијалистичких теорија фокусира се на "промовисање" неког облика добрих последица. Међутим, негативни утилитаризам излаже консеквенцијалистичку теорију која се фокусира једино на минимизирање лоших последица.
Једна од главних разлика између ових двају приступа је одговорност чиниоца. Позитивни консеквенцијализам захтева да ми доведемо до доброг стања или ствари, док негативни консеквенцијализам захтева да избегавамо оне лоше. Јача верзија негативног консеквенцијализма захтеваће активну интервенцију да се спречи лоше и ублажи постојећа штета. У слабијој верзији, једноставно стрпљење (попуштање, толеранција) односно суздржавање од деловања којим се настоји наштетити другоме је довољно. Пример овога је аргумент клизаве низбрдице, који подстиче друге да избегавају специфичан чин на темељу тога да би ултимативно могао да доведе до нежељених последица.
Честе „негативне” консеквенцијалистичке теорије истичу да је смањивање патње важније него повећавање задовољства. Карл Попер, примера ради, тврди: „... из моралне тачке гледишта, бол не може бити надмашен задовољством...”. (Док Попер није консеквенцијалиста per se, ово се узима као класична изјава негативног утилитаризма.) При разматрању теорије правде, негативни консеквенцијалисти могу да користе сведржавни или принцип са глобалним досегом: смањење патње (за оне онемогућене) вредније је него повећавање задовољства (за оне богате или у луксузу).
Телеолошка етика
Телеолошка ( — „намера”, „сврха”, „циљ”, „крај” + — „реч”, „говор”, „дискурс”, „знаност”, „наука”) етика је етичка теорија којом се тврди да циљеви или последице чина одређују да ли је чин добро или зло. О телеолошким теоријама се углавном расправља у супротности према деонтолошким етичким теоријама, којима се тврди да су сами чинови инхерентно (суштински) добри или зли — без обзира на последице чинова.