мини|Израда керамике на ножном витлу у Србији Грнчарство ножног витла у Србији је најмлађи и уједно најраспрострањенији, вид керамичке продукције. Овај технолошки најкомплекснији вид грнчарста, спада у најугроженији вид керамичке продукције у Србији данас.Томић, Персида. Грнчарство у Србији. Збирке I . Београд: Етнографски музеј у Београду, 1983: 36—40. Ножно витло Ножно витло је механичка справа за моделовање керамичких посуда настала, највероватније, од неких развијенијих форми ручног витла, која омогућава грнчару да, будући да има слободне обе руке, посуду извлачи из једног комада глине, док се витло окреће.
Ова техника захтева сасвим другачију припрему глине од оне за рад на ручном витлу, и другачији третман посуде током моделовања. Глинена маса која се користи за израду посуда на ножном витлу мора да има глаткоћу какву она припремљена за рад на ручном витлу не мора да има. То значи да, ако јој се додају неорганске примесе, оне морају бити ситнозрне, да не би повредиле руке грнчару. Због брзине витла, вода се користи у много већој количини него што је то случај са радом на ручном витлу.
Због разлике у начину израде и примењеног материјала резултат на ножном витлу је другачији. Посуде рађене на ножном витлу су много порозније од оних на ручном, те им је стога најчешће неопходна глазура. Такође истраживања су показала, да ножно витло, иако је „савршенија“ справа у односу на ручно, није нужно и погодније за обликовање одређених врста глине, нити посуде израђене на њему могу задовољити увек све функције које се од кухињске керамике очекују. Ручно витло је, с тога, само најпогоднији начин обраде глине одређених карактеристика. 500px|мини|центар|Шематизовани приказ ножног витла из два правца Историја Предуслови мини|Производња судова од глине присутна је од праисторијских дана мини|Један од примитивних облика израде грнчарије у Србији Открићем својстава глине да поприма чврстину и задату форму печењем у ватри, у горњем палеолиту, пре око 26.000 година, створен је први синтетички материјал – керамика.Valoch, K., Lázničková-Galetová, M. Eds. (2009) The Oldest Art of Central Europe, The Moravian Museum, The Archaeological Institute of the Czech Academy of Sciences, Brno. Међутим до масовнијеупотребе глине у производњи употребних керамичких предмета дошло је много касније, у Европи готово 20.000 година касније.
На простору централног дела Балканског полупострва, који данас заузима Србија, прво керамичко посуђе појављује се у неолиту, на прелазу 7. у 6. миленијум п. н. е.Б. Борисов, Кeрамика и керамично производство през XI–XII век от територията на днешна Югоизточна България, Раднево 2002. Од тог раздобља, до данас керамика на тлу Србије није изгубила на значају. Оно што је чини јединственим феноменом у технолошком погледу је чињеница да се откривањем нових техника и производних процеса, стари, већ усвојени и овладани, нису напуштали, већ су настављали да живе и активно коегзистирају широм Србије све до данас.Bosi, Roberto. Storia della ceramica. Faenza: Faenza Editrice, 1974
Грнчарство које је у почетку било насушна потреба пороица, временом је у ширем смислу постала знања и умеће која су потребна да би се од глине, проласком кроз пиротехнолошки процес, направио употребни предмет, било да је реч о посудама или украсним предметима. Тако је оввај сегмент керамике који се током миленијума користио у свакодневном животу, и био део породичне традиције изашо из оквира домаће радиности и постао занат — грнчарство, као део занатске производње. Грнчарство ножног витла Ручно витло које је представљало технолошку степеницу у развоју керамичке прозводње већ и технолошки оптимум када је реч о одређеној врсти кухињских посуда направљених од специфичне врсте глине, односно комбинације глине и калцита или кварца, по многима је претходило ножном витлу, мада неки истраживачи верују да су се оба витла појавила истовременау у различитим деловима света.
Таква комбинација технике у обради сировина у технолошком смислу која је имала одређене захтеве и наметнула је усавршавање обе технике, ножног и ручног витла. Ножна витла коришћена у централној и северној Европи од 15. до 17. века,, Konstanz a којa умногоме подсећaју на своју нижу, ручну варијанту коју налазимо у Ордизану у Баскији,, Bilbao. 194. на Балканском полуострву појавила су се у једном од варијетета млађег ручног витла којa је у првој половини 20. века још увек била у функцији у Мркоњић Граду у Босни.Поповић, Ц. Ђ. (1959) Tехника примитивног лончарства у Југославији, Гласник Земаљског музејa XIV, Етнологијa, Сарајево, 35—36.
Грнчарство ножним витлом у Србији У културној историји Србије, производња керамичких судова од глине перманентно је присутна од праисторијских - неолитских дана, преко антике, Византије, средњег века, све до наших дана. На то указују и најновија археолошка истраживања бројних локалитета широм Србије у којим су пронађени бројни судови од глине, као и остаци пећи и других пратећих налаза на једном месту, као трагови прве занатске привреде,Миливоје Савић, Наша индустрија, занати и трговина, 5 део, Сарајево 1925, 100-101 за коју се може рећи да је била и прва права индустријска керамичка производња. Тако је нпр. на простору Србије једна од познатијих бубањско-хумска керамика, о чему сведочи и богата збирка глинених посуда у археолошкој и етнографској збирци Народног музеја у Нишу.Љиљана Тојага Васић, Народно грнчарство из етнографске збирке Народног музеја у Нишу, Ниш,1982.
У Србији је забележено неколико начина обраде глине и то: без кола, на ручном колу, на ножном колу и у калупу. У досадашњој литератури обрађене су само три технике рада са глином.Персида Томић, Народна керамика у Југославији, Каталог изложбе, Етнографски музеј у Београду 1966, 5. На основу теренског истраживања, увида у стручну литературу, као и на основу прегледа збирке керамике која се чува у Етнографским музејима Србије техника израде керамике у калупу може се издвојити као посебна техника израде грнчарије.
Грнчарство ножног витла као у потпуности професионализован, мушки посао, који је све до скоро био доминатан вид традиционалне керамичке производње У Србији, највероватније своје корене вуче већ од 6. века п. н. е.Ђорђевић-Богдановић, Б. Проблем почетка употребе витла на централном Балкану, Гласник Српског археолошког друштва 10,1994: 39–52 Та претпоставка заснована је на основу макроскопски сагледивих карактеристика претходно публикованог ахеолошког материјала са око тридесет локалитета централоног дела Балканског полуострва на којима је пронађена керамика рађена на витлу, а који припадају временским оквирима од 6. до 4. века п. н. е.
До прве половине 20. века, грнчарство је било искључиво градски занат, да би се нарочито од педесетих и шездесетих година, с промењеним начином живота у градским срединама, и услед опадања потражње, све више повлачио на село.
У Србији тренутно је Пирот, најзначајнији грнчарски центар, у коме је средином 19. века било четрдесет радионица.Томић, Персида. Грнчарство у Србији. Збирке I . Београд: Етнографски музеј у Београду, 1983: 36.Петковић, Милица. Пиротска грнчарија. Пирот: Музеј Понишавља, 1988: 17–24., док данас Пирот има три радионице са по једним грнчаром, од којих се: један бави занатом тек последњих петнаест година и није га наследио, други прави само сувенире у алупима, а трећи нема радионицу, већ ради као путујући грнчар. Што значи да ниједна од старих пиротских радионица с традицијом до данас није опстала.
Грнчари пиротског краја
250px|мини|Грнчарија из збирке Народног музеја у Пироту Грнчари са ширег простора Пирота су били надалеко познати. О томе говори и податак о њиховој бројности, по којој је у Србији 1914. године укупно било 173 грчнара. Од тога броја је 113 грнчара било само из Пирота.Петковић, Милица Пиротска грнчарија – прилог проучавању, Пиротски зборник. Пирот. 1988: 11–12,Петковић, Милица Пиротска керамика, Пирот 1988. Најпознатији потичу из села Велики и Мали Суводол.
Најпознатији пиротски грнчар од двадесетих па до осамдесетих година 20. века био је Боривоје Костадиновић. Самоуки грнчар, који је са седам година отишао у Бугарску да учи занат. Он је у свом раду користио традиционалне шопске шаре. За време Краљевине Југославије имао је своје грнчарске радионице од Пирота па до Словеније, од Војводине до Далмације. Оно по чему се овај грнчар спомиње и дан данас на факултетима примењених уметности и по музејима - јесте његова јединствена глазура коју је осмислио и која је омогућила по први пут да се у глеђосаним лонцима може спремати храна и у пећници. Седамтесетих и осамдесетих година 20. века гостовао је као презентер својих занатских и уметничких вештина на београдском универзитету. Многи студенти домаћи и страни као и магистранти и докторанти долазили су код њега у Пирот на праксу. Један од најпознатијих скулптора Холандије, Брус Рубрук био је један од њих, који је чак свој атеље у Ситарду назвао „Мајстор Бора". Мајстор Бора је користио традиционалне шопске шаре на својим производима.Милица Петковић, Пиротска грнчарија – прилог проучавању, Пиротски зборник 11-12, Пирот 1984, 138.
И у 14. веку постојали су грнчарски еснафи у Пироту.Миливоје Живановић, Понишавље – монографија историјско-етнографског каракте- ра, Пирот 1933, 98. За време турске владавине и тимарског феудалног система развија се трговина и шире се источњачки занати. Правила еснафских удружења-руфета су била доста крута, поштовали су се обичаји који су преношени с генерације на генерацију мајстора, калфи и шегрта-чирака. Тек почетком 19. века еснафи добијају писана правила и тим документом уређују међусобне односе.Никола Вучо, Распадање еснафа у Србији, књига прва, Београд 1954, 8. На занат су у Пироту деца примана према очевим жељама. Трајање школовања — шегртовање, калфенисање и мајсторовање у грнчарској занатској радиноци трајало је око три године. Почињало се са 12 до 15 година живота. Први ступањ је било шегртовање. После годину дана рада полагао је калфенски испит. После положеног испита добијао је плату, а неретко му је мајстор поклањао и алат. Калфа је могао да самостално замењује мајстора и врши све послове као мајстор, али није могао да самостално отвори радњу.Милица Петковић, Пиротска грнчарија – прилог проучавању, 149 Као калфа радио је обично још три године а затим стицао звање мајстора. Калфа је морао да буде писмен, али диплома основне школе се није тражила, па су грнчари махом били неписмени.
Током 1866. године Пиротски грнчари постали су познати по производњи око 5.000 чашица за телеграфске стубове као изолатори, а који су се налазили на путу који је водио за Једрене. Ове чашице су биле квалитетније и јефтиније од оних које су правили мајстори у самом Једрену.
Временом, због све веће бројности грнчара, која је превазилазила потребе Пирота и околине, многи од њих у потрази за послом, одлазили су у печалбу, у друге делове Србије.Погарчић, Нина. Живот глине. Грнчарија Велимира Ђорђевића из збирке Народног музеја Зајечар . Зајечар: Народни музеј Зајечар, 2011 и Балканског полуострва, нешто више у оне крајеве који су били у оквирима исте државе, али и ван њених граница.
Почетком 20. века, преко сто грнчарских радионица западно од Велике Мораве држали су Пироћанци.Барјактаровић, Мирко. Аранђеловачки лончари. Гласник Етнографског института II-III (1953/54): 1–5Томић, Персида. Данашња аранђеловачка грнчарија. Гласник Етнографског музеја у Београду XVI 1953: 83–107. Даљи развој грнчарског заната у Пироту као и развој свих осталих привредних грана је почивао на индустријализацији. У суседној Бугарској пред почетак Првог светског рата у градовима Трну и Софији основане су грнчарске школе и од тог времена грнчара печалбара из Пирота има све мање.Томић, Персида. Грнчарство у Србији. У:Грнчарство у Србији (С. Ћелићур). Београд: Галерија САНУ, 1982: 21.Петковић, Милица. Пиротска грнчарија. Пирот: Музеј Понишавља, 1988: 27–29.