Злакуска лончарија је четири века стара техника ручне израде посуђа од глине на спором ручном колу (точку) и печеног на отвореној ватри, што је редак случај на ширем простору Балканског полуострва. Ову традицију, преношену са колена на колено, до данашњих дана сачувале су вредне руке мештана села Злакуса, подно Потпећке пећине, у Златиборском округу у Србији.
Основни материјал за израду Злакуских лонаца и друге грнчарије је прерађена глина „гњила” која се копа у селу Врањани код Пожеге на дубини од 2 — 8 метара. Глина се меша са калцитом (који се вади у суседном селу Рупељеву из копа старог преко 200 година) у односу 1:1 (што омогућава израду врло великих облика керамике, потом обликује на ручном колу и пече на отвореној ватри.
Данас се око двадесет домаћинстава у Злакуси активно бави израдом лончарије поштујући стари начин израде у којем је једина новима употреба машине за ситњење камена. Све остало је истоветно као и пре 4 века.
Злакуска лончарија уврштена је 2012. године у национални регистар на листу нематеријалног културног наслеђа Србије. Подручје заштите обухвата села: Злакуса, Рупљево, Горјани, Радовци, Здравчићи и Врањани.
Географија простора на коме се производи злакуска грнчарија Село Злакуса налази на надморској висини 400-931 м, у подножју и на обронцима кречњачке градине Дрежник, уз десну обалу реке Ђетиње. у Златиборском округу на територији општине Ужице. Од Ужица је удаљено око 14 km. Простире се уз магистрални пут Е 761 између Пожеге и Севојна. Омеђено је селима Горјани са севера, Узићи са североистока, Рупељевом са источне, Рогама са југоисточне, Дрежником са јужне и Потпећем са западне стране.
Падине околних брада на надморској висини од 450 метара, састоје се од песковитих глина и шњунка од кварца и шкриљаца.
Рупељево је локација са које се у Злакусу допрема калцит неопходан састојак за израду лонаца, а Роге и Потпеће имају значајну улогу у развоју лончарске производње Златиборског округа, мада се она у њима није одржала. Калцит (CaCO3) који се додаје глини из Врањана приликом припреме масе за моделовање лонаца у Злакуси, копа се у мајданима врсте, на брду Врстине у околини села Рупељево. Стари мајдан, данас напуштен, налазио се у засеоку Дрндари, на имању породице Дрндаревић. У литератури се помиње да се седамдесетих година 20. века знало за пет мајдана, од којих су два била жива, а да су између два светска рата експлоатисана чак четири мајдана. 600п|мини|центар|Злакуса географски простор на коме се производи Злакуска лончарија Глина за израду посуда у Злакуси се добија из села Врањани са надморске висине око 400 m, које се налази на око 18 km од Злакусе, северозападно од Пожеге на ободу Пожешке котлине, коју, у геоморфолошком погледу, карактеришу тријаски кречњаци на њеном јужном и југозападном ободу, док су остале стране тог обода састављене од млађих палеозојских шкриљаца, тријаских и кретацијских кречњака и серпентина.Ц. Ђ. Поповић, Техника примитивног лончарства у Југославији, Гласник Земаљског музеја у Сарајеву, н.с. св. XIV, Етнологија, Сарајево, 25-59.
У литератури се помињу два мајдана глине у Врањанима: беле глине и глине „вугаре“, међутим по изјавама лончара та подела није добра.Благојевић, Н. (1974) Народна керамика у ужичком крају, Ужички зборник 3, 327—363. Неиме:
Историја Када је реч о простору централног дела Балканског полуострва, за сада је познато да је овај занат преузет још од праисторијских грнчара/грнчарки који су добро познавали своју ширу околину, у којој су пажљиво бирали мајдане глине, чија својства су добро познавали и сходно томе је обогаћивали примесама органског и неорганског порекла које су доприносиле квалитету посуда и њиховој максималној употребљивости у одређене сврхе.
Добар пример за то је злакуска лончарија, за коју се ни у широј историјској литератури није знало, све до друге половине 19. века.M. Bajalović Hadži-Pešić, Keramika u srednjovekovnoj Srbiji, Monografije 8, Savez arheoloških društava Jugoslavije, Muzej grada Beograda. Злакусу је тада описао једино Феликс Каниц, само на једном месту у својим путописима и то успутно, уз помињање Потпећке пећине у време када је 1860. године боравио у Пожеги.Srbija od rimskog doba do kraja XIX veka Kanitz, Felix Philipp. - Beograd : Srpska Književna Zadruga Готово педесет година касније Злакуса улази у видокруг истраживача када се и појављују први радови у стручној литератури, у којима се исцрпно пише о Злакуси, Потпећу и суседном селу Роге, специјализованом у то време за израду црепуља. Тек деведесетих година 20. века, Злакуској лончарији модерна етноархеологија приступа у широком историјском контексту разматрајући њену укупну проблематику и из угла заштите нематеријалног културног наслеђа и њеног потенцијала у оквиру културног и креативног туризма.
Злакуса није једино село Златиборског округа у којем су се овакви лонци израђивали. Ипак, она је једина опстала пре свега због локација са којих се добављају сировине (Врањане и Рупељево). Рад на ручном витлу показао се као једини могући за овакву врсту посуда, а печење на одређеној температури, нижој од 750 °C, показало се као оптимално и не доводи се у питање. Оно где се разлике могу уочити су варијације у облику самог лонца и припадајућег поклопца и у украшавању. Те разлике су условљене, са једне стране, функцијом посуде, а са друге локалном културном традицијом која, уз поштовање задатих образаца, ипак дозвољавају уграђивање личног печата сваког мајстора у сваку посуду.Vuković, J. (2011) Early Neolithic Pottery from Blagotin, Central Serbia: A UseAlteranion Analysis. In: Beginnings – New Research in the Appearance of the Neolithic between Northwest Anatolia and the Carpathian Basin. Papers of the International Workshop 8th – 9th April 2009, Istanbul (R. Krauss ed.), 190—211.
Колонија у Злакуси Средине 1990-тих када је у село Злакусе дошла уметница и керамичарка Софија Бунарџић, она је у овом селу основала колонију, под називом Међународна колонија уметничке керамике "Злакуса" Ужице, као део пројекта, катедре Грнчара - уметничке керамике у Уметничкој школи у Ужицу. За кратко време Софија је у њу привукла уметнике из света промовишући вековни занат. Тиме је спојила традиционалне вредности с модерним тенденцијама у уметности. Онда су се и мајстори у селу поново прихватили израде земљаних лонаца и других посуда за тржиште,а за стари занат опредељивало се све више младих. Лончарија је оживела уз уметничку колонију која траје 25 године и све је популарнија међу ствараоцима из света.
За 25 године у раду колоније учествовало је око 350 уметника из око 40 држава а настали радови представљани представљени су публици на традиционалној изложби током јесени у ужичкој градској галерији.
Производни процес Израда лончарије у Злакуси одвија се кроз неколико стандардних корака: од припреме, обликовања и украшавања, до сушења и печења посуда. Сваки од наведених корака једнако је важан, јер може пресудно да утиче на квалитет финалног производа и подређен је захтевима материјала који се обрађује, са једне стране, и функције посуда које се израђују, с друге.
Припремање глинене масе мини|Глина, сировина за израду црепуља мини|Припрема глине обављала се гажењем У злакуске радионицу глина се довози, у крупним комадима који се, потом, уситњавана дрвеним маљем или секиром и чисте од корења, камења и осталих крупних нечистоћа.
Уситњена, глина се прво „кисели“ у бурету (ранији или чабру), натопљена водом, 24 сата. Макон што се из ње отстрани сувишна вода, тако оцеђена, глина се вади на простирку великих димензија и гази да би се очистила од заосталих крупних нечистоћа.
Припрема калцита који се додаје глини вршила се печењем тако, што би се на четири камена ставе две цепанице које служе као ослонац цепаницама које ће се преко њих поређати и формирати „кревет“ на који ће се спустити комади калцита. „Кревет“ се потпали и кад потпуно изгори, калцит је печен.Јоксимовић, Ж. Ужичке црепуље, Српски етнографски зборник XIII,Арпска краљевска академија, Београд, 1909: 487. Потом се печени калцит уситњава („туче”) великим дрвеним маљем (млатцом) с металним врхом који се покреће ногом.
Туцање се некада обављало у ступи, на земљи или ширем камену укопаном у земљи,Јоксимовић, Ж. Ужичке црепуље, Српски етнографски зборник XIII,Арпска краљевска академија, Београд, 1909: 488–489.Перуничић, Б. (1936) О изради лонаца у Злакуси код Ужичке Пожеге, Етнографски музеј, свеска 6, посебна издања, Прилози проучавању наше народне керамике, Београд, 43. а данас, печење калцита пре уситњавања није потребно пошто га мељу машине.
Након тога врши се просејавање калцита, који се тако уситњен и просејан у размери 50% : 50% или 40% :60% у корист калцита, у зависности од врсте посуда које ће се правити, меша са глином.
Следи поновно гажење глине како би се калцит сјединио са њом у хомогену масу која је, тако, спремна за обраду.
Са тако умешене гомиле глине и калцита, узима се један комад, који се меси рукама и потом приступа грађењу посуде на ручном колу.
Обликовање посуда Израда посуде почиње са комадом глине у облику диска, који је претходно посут м самлевеним калцитом, да се не би залепило за подлогу. Од овог комада лончар прво формира днао посуде и њен зида. Затим, спиралним додавањем нових комада у облику намотаја званих суџук, настављa да гради посуду. При сваком узимању глине лончар, пре него што формира намотај, руком добро измеси комад глине, што је такође прилика да се заостале нечистоће избаце из глине. Потом се посебним алатом и окретањем витла једном руком посуда дорађује.
После украшавања, на лонце мањих димензија, намењене кувању на шпорету, додају се дршке. А када се посуда просуши и стекне чврстину коже, приступа се обради која подразумева дотеривање ивица дна, тако што се посуда окрене на обод, постави на витло, причврсти с три комада глине да се не помера, коло благо заврти и скида вишак глине ножем. Некада се та обрада врши ручно, без употребе кола. 600px|мини|центар|Фазе у обради глине на лончарском колу
Сушење посуда Сушење је један од најважнијих корака у технолошком процесу израде керамичке посуде. Током сушења долази до скупљања посуде због губљења воде. Да би оно било равномерно, у глинену масу се додају опошћивачи и топитељи. Сушење злакуска лончарија обављa се у две фазе: Прва фаза — сушења на сунцу Ова фаза траје неколико дана, je лагано сушење, директном излагању сунцу или не, у зависности од доба године, доба дана и јачине сунца. Понекад, ако су временске прилике нестабилне у току дана, посуде ће бити премештане на место које више одговара току сушења.
Друга фаза — сушења у пећи Обавља се у сушарама, данас наменски прављени објектима или напуштеним објекти у оквиру домаћинства који се као помоћне просторије граде у близини радионице и места на коме ће се лончарија пећи. Док су куће имале просторије са огњиштем, посуде су се сушиле на кревету у близини огњишта.Јоксимовић, Ж. (1909) Ужичке црепуље, Српски етнографски зборник XIII, Арпска краљевска академија, Београд, 494. Сушење у сушари је, заправо, нека врста предпечења и његова улога је извлачење из посуда последњих атома хемијски везане воде, што је неопходно да не би дошло до пуцања приликом печења.
Сушење на отвореном се, по казивању лончара, мери данима у зависности од годишњег доба и временских прилика, а у сушари, у којој се развијају температуре од 100 °C до 200 °C, мери се сатима и одређује искуствено. Температура од 100 °C сматра се неопходном за извлачење хемијски везане воде,Gibson, A., Woods, A. , London. а оно но што не пукне на сушењу сигурно ће цело изаћи из пећи.
Печење посуда Печење је последња фаза у изради керамичке посуде. Ово је и тренутак провере успешности претходних фаза рада, јер уколико је у било којој од претходних фаза посао лоше урађен, печење ће то неминовно открити.