ФК Хајдук 1912 је фудбалски клуб из Куле, основан 1946. године у Пригревици. Игра на Стадиону „Милан Средановић“, капацитета 6.000 гледалаца. Боја клуба је бела, а као секундарне се користе ројал-плава и небо-плава.
Некадашњи Хајдук из Куле основан 1925. године угашен је 30. јула 2013. године а клуб који данас игра у Кули и зове се Хајдук 1912 је заправо некадашње Братство из Пригревице.
Прво је до промене седишта клубова ПИК-а из Пригревице (некадашњег Братства) и ОФК Оџака дошло на полусезони 24. фебруара 2015. године а мењање имена ових клубова догодила се четири месеца касније 30. јуна 2015. године.
ОФК Оџаци (некадашњи ПИК Пригревица) променило је место седишта клуба са ОФК Хајдук Јуниором из Куле (клуб основан 24. децембра 2014. године) из Оџака у Кулу 6. фебруара 2018. године.https://www.soinfo.org/vesti/vest/19753/stanisic-protiv-odzaka-za-naslov/https://somborsport.org/index.php/2018/05/10/odzaci-u-polufinalu-kupa-vojvodine/https://kula.rs/2018/03/15/fk-odzaci-hajduk-kula-docekuju-dunav-iz-starih-banovaca-na-stadionu-u-kuli/
Година оснивања thumb|right|Грб старог клуба ФК Хајдук Кула који је био угашен 2013. године Клуб са именом Хајдук у Кули појављује се први пут 1925. године Jugoslav Sportelet, 02. новембар 1925. , али најстарији регистровани фудбалски клуб у Кули био је КАФК – Кулски атлетски фудбалски клуб, основан давне 1912. године, док је свој први наступ на фудбалским теренима забележио 1913. године. К. А. Ф. К. (K.A.F.C.) су основали кулски Немци, који су дуги низ година чинили релативну већину становништва у овом делу Бачке. Иначе Немци су овај град у својим документима називали Wolfsburg (Вучја тврђава).
Године 1924. у Кули се формира још један фудбалски клуб "Радничко Атлетско Друштво".Jugoslav Sportelet, 23. јун 1924.
Незадовољни вођењем КАФК-а одређени део људи напушта клуб и у октобру 1925. године оснива нови клуб имена Хајдук, који ће након подношења статута поднети захтев за пријем у СавезJugoslav Sportelet, 2. новембар 1925.. Дакле, нема говора да се ради о истом клубу, таквих примера, да један клуб настане из другога, има доста широм ВојводинеСомборски ЖАК настао је из сомборског Радничког, ФК Бачка 1901 настала је када су незадовољни чланови напустили фудбалску секцију Суботичког Спортског Друштва.
На седници одржаној 30. јула 2013. управа ФК Хајдук донела је коначну одлуку да због лоше финансијске ситуације иступи из Суперлиги Србије и распусти своју прву екипу. Целокупна управа, укључујући и председника клуба Осмајића, као и омладинци и кадети прешли су у новоосновани ОФК Хајдук Јуниор.
Постоји група грађана која пориче повезаност клуба са КАФК-ом, и која за годину оснивања узима 1925. На предлог те групе грађана у Кули је 16.08.2013. године, на оснивачкој Скупштини, великом већином одлучено да се оснује нови ФК Хајдук 1925, који у свом оснивачком статуту има да је заправо он наследник тог старог Хајдука[ U Kuli oformljen još jedan Hajduk!- Sportske.net].
Историја КАФК 1912—1925. Прву фудбалску лопту у овај град донели су Андраш Футо и Вељко Јерков Љубиша, лопту су купили у Будимпешти за две тадашње круне. Атрактивност фудбалске игре превасходно је била на високом нивоу код млађе кулске популације, да би брзо са одушевљењем била прихваћена и код старијих. Играло се најчешће у сопственим ципелама, а често и босоноги без дресова у властитим кошуљама.
Први светски рат (1914. год.) прекинуо је рад Хајдукове претече, а тако је било и у другим местима. Играчи и спортски радници су углавном били на фронту а на игралиштима су остала махом деца. Али већ јесени 1917. године од дораслих младића и понеких старијих играча који су се, користећи разне околности, нашли код својих кућа – било је могуће саставити фудбалски тим. Тако је после дуже времена КАФК оживео, клупске просторије отворене су у хотелу „Касина“ у центру града, а на чело управе стали су нови људи: Геза Кнефели, Шандор Викхарт, Ерне Доблер и др. Све очи Куљана упрте су ка „Вашаришту“!
После тешких ратних година у новоствореној држави Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, за фудбалски спорт у Кули настаје ново раздобље развоја и напретка. Када је 1920. године, у оквиру Фудбалског савеза СХС основан Суботички подсавез и у КАФК-у су почеле озбиљније припреме за предстојеће утакмице. Ограђује се игралиште, набавља се потребна опрема, тренинзима руководи Ференц Платко, а дисциплина је на завидној висини. У периоду 1920—1921. боје клуба бранили су: Ференц Платко, Јожеф Сеп, Јене Халас, Мартин Хауслонер, Мартон Маркс, Крижан Шмит, Андрија Футо, Јожеф Шмутц (капитен), Ото Кнези, Шандор Швракин и Ласло Егето.
Најупечатљивија личност свакако је био тренер и голман тима Ференц Платко. Још пре доласка у КАФК, Платко је наступао као голман за мађарску фудбалску репрезентацију. Када је 1923. године напустио Кулу поново је био у Мађарској, да би потом прешао у Шпанију где је бранио боје чувеног каталонског и планетарно популарног клуба - славне Барселоне! Своју фудбалску каријеру Платко је окончао у Чилеу, у ком је и преминуо 1977. године.
У међувремену долази и до прве велике смене генерација у кулском фудбалу па дрес КАФК-а преузимају: Иштван Варга, Јанош Кататич, Андраш Хел, Пера Струклић, Андраш Футо, Лајош Кататич, Золтан Зонерфелд, Рихард Шалер, Љубомир Ранков и Шандор Шваркин. Захваљујући углавном овим фудбалерима, њиховом ентузијазму и способностима, КАФК је постигао врло запажене резултате у такмичарској сезони 1923/24. када су освојили прво место у 2. разреду Суботичке подсавезне лиге, стекавши тиме право такмичења у вишем рангу- 1. разреду.
ФК Хајдук 1925—1941. Упркос великој популарности фудбала међу кулским грађанима, нису сви могли себи да приуште и за оно време ипак скупу опрему, па је фудбал све више постајао привилегија припадника богатијих сталежа, цењених занатлија, трговаца, виших чиновника и официра, правника, просветара, лекара и посебно све доминантнијих привредника и индустријалаца.
Деца земљорадника и фабричких радника углавном нису себи могла да приуште играње у КАФК-у, па се долази на идеју о одвајању и стварању новог фудбалског колектива у Кули. Ношени чистом и искреном љубављу према спорту ентузијасти крећу у остваривање овог пројекта. Натуралном разменом закупљен је терен и просторија у кафани Петера Рујера а за потребе новоформираног клуба. Полет ових људи заувек ће се памтити у бачкој равници, јер управо они створили су њену дику, која ће од Куле начинити један од најбитнијих српских фудбалских центара али је уврстити и на европску мапу најпопуларније игре на свету.
Били су то: Стеван Пејчић, Раде Пејчић, Урош Ћирић, Гојко Обрадов, Небојша Шовљански, Пера Шовљански и Војин Паланачки.
Спортски клуб Хајдук званично је под тим именом почео да ради 1925. године. Оснивачкој скупштини у гостиони „Ратар“ присуствовали су бројни грађани и његови први фудбалери. На предлог Стевана Пејчића клуб је понео име „Хајдук“ а за првог председника изабран је Панта Леђенски, власник горе поменуте гостионице. Други истакнути чланови клуба у време оснивања били су: Сава Прекајац, Радослав Шовљански, Влада Прекајац, Станимир Шовљански – Баћа, Сима Шуваков, Владислав Богојевац, Стеван Ћирић – Чича и други.
Своју прву утакмицу новоосновани СК Хајдук одиграо је у Руском Крстуру против СК „Русин“ и славио са 5:2. Првенствене утакмице Хајдуци су играли у оквиру 3. Разреда Суботичког фудбалског подсавеза.
Овај сусрет био је уједно и званичан услов за регистрацију клуба. До 1929. године Хајдук се такмичио у 3. разреду Суботичког подсавеза. Наравно, амбициозни Куљани се нису овим задовољили већ су изборили пласман у виши ранг такмичења у ком су обитавали у периоду 1929—1933. године, да би се управо 1933. године пласирали у највиши ранг Суботичког подсавеза, који је у суштини представљао најквалитетнију лигу Војводине.
Још тада наслућивала се Хајдукова коб, непрестане борбе са недаћама и несрећама које никада нису ишле саме, али и храбра предана борба спортских радника овог дела равнице која је, не само спасила, већ и оснажила колектив, тада већ препознатљив у спортским круговима Краљевине Југославије. Хајдуци су се суочавали са великим материјалним проблемима, несташицом и оскудицом, коју су успевали да савладају само захваљујући неуморном раду и одрицању. Новац за опрему играчи су давали сами, а у касу клуба увек се сливало, а из ње никад узимало. На утакмице се ишло често пешке и увек у сопственој режији. Аутобус је тада био само сан Хајдукових навијача, а игралиште се селило од Железничке станице до Вашаришта и Штреке, клупске просторије од Рујера до Ратара и Папуле, па тако у круг.
Па ипак и у овим условима међу Хајдуцима рађа се снажан осећај заједништва, упркос социјалним, професионалним, националним, верским и политичким разликама, Хајдук је постао идеал, постао је појам који се не огледа кроз људе или материјалност већ кроз снове и емотивност. Ко ту истину уме да схвати и за њу се жртвује може се назвати навијачем, а такве је Хајдук без обзира на локалне и генералне друштвене околности увек имао.
Други светски рат У периоду Другог светског рата (1941—1945), фашистички окупатор званично декретом прекида рад клуба, али Хајдукови симпатизери наставили су са одржавањем у животу фудбалске игре, није прошло дуго а на Јарошу је лопта будила наду у слободу и неку срећнију будућност. Окупаторске власти дозволиле су обнављање рада клуба али је изричито било забрањено да се фудбалска делатност одвија под старим именом. У веома скромним и отежаним условима ипак долази до обнове клуба али под називом „Ifjusag“ – („Омладина“). Промењено име, није променило и дух. У време окупације, читава делатност клуба сводила се само на играње пријатељских утакмица, са слабашним клубовима из околине, који су одржавали имитацију живота у сличним условима.
Неколико играча које је окупатор затекао у домовима, задесила је страшна судбина – на мучки начин су лишени живота, били су то Борислав – Браца Пејчић, Рада Почуча, Миленко Маџарев и Лаза Путник. Међу убијенима тих првих дана окупације био је и један део клупских функционера, а велики број навијача је лишен слободе, одведен у заробљеништво, малтретиран или убијан. У току рата страдало је још Хајдукових играча, тако је Новак Пејчић обешен, а Миланко Јовановић – Гага интерниран и нестао на Источном фронту.
Хајдук у Социјалистичкој Југославији Период реорганизације фудбала у послератним годинама трајао је све до јесени 1946. године, када је отпочело са редовним државним првенствима. У првим послератним годинама Хајдук се у првенству такмичио у главном са клубовима из околних места, а како су године пролазиле и са клубовима широм Војводине, Славоније, Барање и Мачве. Карактеристика тог времена јесте рад клуба по чисто аматерским принципима, са ослонцем на сопствене снаге тј. на фудбалере који су потекли у клубу.
У овом раздобљу променивши неколико имена (Ударник, Братство-Јединство, Јединство) и неколико степена такмичења, Хајдук је од 1949. године поново заиграо под својим старим и реномираним именом, имао је и релативно добре резултате. Такмичио се у Суботичком, Сомборском и Новосадском подсавезу. Први значајнији успех у том периоду, под стручним руководством Слободана – Бате Анђелковића, постигнут је 1949. године освајањем првог места у Сомборском подсавезу, чиме је ФК Хајдук стекао право играња квалификација за улазак у Војвођанску лигу. Хајдук је тада кренуо ка самом врху војвођанског фудбала.
Такмичење у Трећој зонској фудбалској лиги представљало је највећи успех Хајдука. Пошто је у сезони 1955/56. године убедљиво освојио прво место у Суботичко-сомборској лиги, са 10 бодова више од најближег пратиоца, кулски тим постигао је највећи успех од свог оснивања – квалификовао се у трећу зону. Такмичећи се у систему зонских лига, Хајдук се нашао међу 75 најквалитетнијих фудбалских клубова у СФР Југославији.