мини|250px|десно|Uzorci gljiva prikupljeni tokom leta 2008. godine u mešovitim šumama severnog Saskačevana, u blizini La Rondža su primer bioraznolikosti gljivičnih vrsta. Na ovoj fotografiji su isto tako listovi lišaja i mahovine.
Biodiverzitet, bioraznolikost ili biološka raznovrsnost (grč. -{βiοs [bios]}- + lat. -{diverssus}-, prošli particip od -{dīvertere}- – „da se skrene”), predstavlja raznovrsnost svih živih bića na planeti Zemlji. Obično se govori o tri nivoa biodiverziteta: nivo gena - genetički diverzitet, nivo vrsta - specijski diverzitet i nivo ekosistema - ekosistemski diverzitet. Genetički diverzitet predstavlja skup gena svih postojećih živih bića na našoj planeti pošto je svaki organizam neponovljiva kombinacija gena. Sve vrste na našoj planeti od postanka života do danas predstavljaju specijski diverzitet. Procenjuje se da na Zemlji živi preko 80.000.000 vrsta, a po nekim skromnijim procenama, taj se broj kreće oko 12 - 35.000.000 vrsta, i do sada je determinisano oko 1,7 miliona vrsta. Ekosistemski diverzitet predstavlja raznovrsnost staništa, biocenoza kao i svih procesa koje vrše organizmi u sklopu ekosistema. Raznovrsnost živog sveta najbolje je proučena kod evoluciono najsavršenijih biljaka i životinja pri čemu se misli na skrivenosemenice (cvetnice), među biljkama, odnosno, sisare, kičmenjake, u fauni. Prema biološkoj raznovrsnosti naša zemlja predstavlja jedan od 6 evropskih i jedan od 153 svetska centara biodiverziteta.
Biološka raznolikost je pojam koji opisuje činjenicu da na Zemlji nisu nikad postojala, ne postoje, niti (teorijski) mogu postojati dva biološki istovetna živa sistema. Bioraznolikost izumrlih i postojećih oblika života i njihovih zajednica može se proučavati na nivou sveukupnog živog sveta i viših sistematskih kategorija (organizacionih tipova ili porodica, na primer), među posmatranim vrstama živih bića ili među istovrsnim jedinkama i njihovim različito definisanim grupama. Bioraznolikost je dakle, sveukupno stanje i ukupni biološki potencijal promenljivosti, odnosno izvorni uslov opstanka žive supstance na Zemlji. 1996.. Special issue on People, Land Management and Environmental Change. .. . Cambridge, Published for UNEP. . .The Global Biodiversity Assessment completed. The United Nations University, Tokyo.
Biološke nauke koje se posebno intenzivno bave problemima, uzrocima i posledicama (tj. prirodom, procesima i pojavama promenljivosti životnih formi) – kao osnovnu jedinicu proučavanja uzimaju vrstu, odnosno intraspecijski i interspecijski biodiverzitet.. Prirodno-matematički fakultet Sarajevo. Iako u tom pogledu postoje različite procene, smatra se da je do danas na našoj planeti poznato preko milion životinjskih i pola miliona biljnih vrsta, a da, zajedno sa neopisanim oblicima, taj broj doseže opseg i 3–10 miliona. Jedna od njih je i vrsta -{Homo sapiens}- („čovek razumni”), koja obuhvata sve ljude današnjice i njihove neposredne fosilne pretke.. ed.). . (pbk.), online Edition.. .Edward O., Wilson E. O.: The Future of Life. Alfred A. Knopf. Rashid H. M., Scholes R., Ash N.: Ecosystems and human well-being: current state and trends : findings of the Condition and Trends Working Group of the Millennium Ecosystem Assessment. Van Dyke F.: Conservation Biology: Foundations, Concepts, Applications, Leveque, C. & J. Mounolou What is biodiversity?. United Nations Environment Programme, World Conservation Monitoring Centre.
Nakon pojave molekularnobioloških analiza, identifikacija evolucijskih linija i vrsta životnih oblika razvijala se strahovito brzo. Određene vrste molekulskih informacija, posebno sekvenci DNK, mogu pružiti jasniju podršku nego što su morfološki podaci ikada mogli poslužiti za identifikaciju vrsta, posebno kada su klasteru, odnosno su slične po izgledu. Molekulski markeri često mogu biti identifikovani mnogo manje dvosmisleno od morfoloških obeležja. Identifikacija vrsta je izuzetno važna za očuvanje biološke raznolikosti. Do danas je imenovano oko 1,9 miliona vrsta, ali se procenjuje da je njihov ukupni broj može biti bilo gde između 3-100 miliona, jer nije proučavan veliki broj životinja i biljaka. Na primjer, poznato je gotovo 300.000 vrsta cvetnica, ali njihov pravi broj može biti bliže 400.000, sa oko 2.000 vrsta koje se otkriju svake godine. Čak se i neopisani sisara i dalje otkrivaju. Njih oko 4.000 do 5.000 je identifikovano u zadnjih 20 godina 20. veka, a povremeno su otkriveni čak i relativno veliki sisari, kao što su saola (-{Pseudoryx nghetinhensis}-) ili oriksu (-{Oryx}-) slična životinja iz jugoistočne Aziji, opisana 1990-ih, a koja je svrstana u sopstveni rod.
Ispoljavanje bioraznolikosti unutar svake kategorije ima naglašene prostorne i vremenske dimenzije. Naučno je dokazana i na prvi pogled uočljiva činjenica da su – u istom vremenskom preseku (trenutku) promatranja – različiti živi sistemi, tj. jedinke i grupe (populacije. npr.) međusobno biološki nejednaki po nizu svojstava. Ta sveprisutna pojava se opisuje kao sinhrona (istovremena, istodobna) promenljivost. Budući da je njena osnovna odrednica prostor, češće se označava kao prostorna promenljivost. S druge strane, pojam alohronična (raznovremena, neistovremena) promenljivost opisuje pojavu dinamične raznolikosti istih živih sistema – jedinki i grupa – u vremenu, tj. činjenicu da nijedan od njih danas biološki nije ono što je bio „juče” niti je onakav kakav će biti „sutra”. Prema svojoj osnovnoj dimenziji – vremenu, ovakva promenljivost se označava i kao temporalna (vremenska). Ukupni sled (proces) promena jedinke, od začeća do smrti, označava se kao ontogeneza (ontogenetska promenljivost), a proces istorijskog menjanja prirodnih bioloških grupa je filogeneza (filogenetska promenljivost). Nauka o ontogenezi je ontogenija, a o filogenezi – filogenija.
Biodiverzitet obuhvata i varijabilnost i varijaciju ( – „različit”). Ovi termini se obično poistovećuju međusobno i sa pojmom promenljivosti uopšte. Međutim, u svom izvornom značenju, oni imaju različitu primenu: varijabilnost () opisuje sposobnost i pojavu vremenskog (alohroničnog) menjanja istih živih sistema (jedinki i grupa), dok je varijacija () primarno odnosi na prostornu ili sinhroničnu nejednakost različitih bioloških sistema.. Verlag Moritz Diesterweg, Frankfurt am Main.Cavalli–Sforza L. L., Bodmer W. F. . Dover Publications, Mineola, New York.. Springer–Verlag, Berlin, Heidelberg.. (pbk).. Longman, London.. Cambridge, Mass.. Cambridge, Mass.. Springer–Verlag, Berlin.. Institut za genetičko inženjerstvo i biotehnologiju (INGEB).
Bioraznolikost se može proučavati na svim nivoima organizaciono-funkcionalnog ustrojstva organizama: od molekulskog nivoa do individualne i grupne (populacione) bioraznolikosti do svekolike biosfere, a osnovne su: individualna bioraznolikost i populaciona bioraznolikost.
Individualna bioraznolikost Individualna bioraznolikost (raznolikost jedinki), odnosno individualnost ili individualna posebnost (kod čoveka: osobnost – personalnost), u ogromnoj većini populacija živih bića počiva na variranju izuzetno velikog broja kvalitativnih i kvantitativnih svojstava (osobina) i praktično neograničenim mogućnostima kombiniranja njihovih varijanti (fenotipova). U manjim grupama teško se mogu naći dve osobe koje imaju istovetnu varijantu samo jednog svojstva (krvnu grupu A, npr.); manje ih je koje su podudarne po dve osobine (krvna grupa A – plave oči, npr.), dok su obično retke one koje imaju istu kombinaciju tri svojstva (krvna grupa A – plave oči – crna kosa). Sa porastom broja posmatranih obeležja progresivno opada verovatnoća da će se i u velikim ljudskim grupama naći dve osobe sa istovetnom kombinacijom njihovih varijanti. Tako, npr. ako se proučava niz jednostavnih dimorfnih osobina, može se zapaziti da broj njihovih kombinacija raste geometrijskom progresijom, čija je baza 2 (= broj alternativnih varijanti), a potencija -{n}- (= broj obuhvaćenih svojstava). Dve takve osobine se mogu ispoljavati u 4 (= 22 ), tri u 8 (=23 ), četiri u 16 (24) različitih individualnih kombinacija itd; 210 = 1.024, 220 = 1.048.576, a 234 iznosi preko 17 milijardi, što više od tri puta premašuje ukupni broj (preko sedam milijardi) sadašnjih stanovnika naše planete, odnosno 1/5 svih ljudi koji su na njoj, do sada, postojali. Stotinak ovakvih svojstava daje broj kombinacija koji je daleko veći ne samo od ukupnog broja do sada rođenih ljudi nego i svih živih bića zajedno.
Krajnji obrisi genetičkih okvira individualne promenljivosti u svakoj vrsti organizama, tj. biološkog diverziteta tek se mogu naslutiti na osnovu novijih procena da, na primer, ljudski genom sadrži oko 30.000 lokusa (donedavno se manipuliralo i sa celih 100.000 jedinica), na kojima se javlja oko 7% (2.100) heterozigotnih, tj. dimorfnih ili polimorfnih gena, a računa se na čak i do 10.000 nemonomorfnih gena. Mogućnosti kombinovanja zigotnih genotipova (van srodstva) dosežu upravo fantastične razmere jer ako su oba roditelja heterozigotna po jednakom -{n}- istih gena, potencijalno mogu formirati -{3n}- različitih zigota, a ako je, pritom, reč i o različitim genskim lokusima – taj broj iznosi -{4n}-. Na osnovu ovih procena postaje jasno zašto je ekstremno malo verovatno da su dva organizma ikada imala ili će ikada imati istovetnu genetičku konstelaciju, tj. podudarnu kombinaciju svih opisivih svojstava. Naučna zasnovanost ove hipoteze ne umanjuje ni činjenica da u toku reproduktivnog perioda stvara ograničen broj ženskih gameta, budući da u samo jednom ejakulatu može biti i oko 200 miliona spermatozoida. Ako se tome doda i plastičnost interakcije istih genotipova i različitih faktora životne sredine i ontogenetska promenljivost, potvrđuje se i opravdanost pretpostavke da broj mogućih geno–fenotipskih kombinacija u posmatranoj populaciji prevazilazi ukupnu količinu elektrona u kosmosu. Čak ni blizno ili multiplo potomstvo, nastalo bespolnim razmnožavanjem (kloniranjem) jednog zigota, nije biološki apsolutno identično. Na osnovu ovih pojednostavljenih procena i činjenice da je većina individualnih karakteristika najčešće polimorfna, postaje jasna naučna utemeljenost pretpostavke da broj mogućih individualnih posebnosti u svakoj vrsti prelazi ukupan broj elektrona u kosmosu. Zato svaka ljudska jedinka – svako od nas – predstavlja biološki jedinstvenu i neponovljivu prirodnu pojavu.
Populaciona bioraznolikost Populaciona bioraznolikost je elementarni preduslov svih mikroevolucijskih procesa. Iako imanentno izvire iz biološke različitosti pripadajućih individua, predstavlja novi – organizaciono viši nivo i kvalitet u odnosu na individualnu. Ona ima specifične manifestacije i mere. Bez obzira da li se posmatra kvalitativna ili kvantitativna individualna varijacija, grupno–specifična svojstva neminovno imaju količinske (kvantitativne) parametre.Hartl D.: Principles of Population Genetics. Sinauer Associates. Ewens W. .J. (2004)