мини|Главно насеље области и планина Бабичка гора у позадини са брда Хисар. Лесковачко поље и Бабичка гора је област која захвата источни сектор простране Лесковачке котлине. Ова котлина је једна од највећих на територији Републике Србије и налази се у Јужном Поморављу, у географској мезорегији Јужна Србија. Котлина почиње од изворишта Туловске реке испод Врвикобиле(995 m), једног од висова масива планине Кукавице, са једне и Грделичке клисуре са друге стране на југу и теснаца између брега Коминга на левој обали Јужне Мораве и завршног западног брега планине Селичевице на десној обали исте реке, на чијем су врху рушевине средњовековне тврђаве Копријан, на северу. Овај теснац представља најсевернију тачку Лесковачке котлине по Моравиној долини а то је представљао, и у административном погледу, за време постојања древне Дендре, затим Немањине Дубочице али и турске нахије Дубочица.
Дужина области мерена од виса Врвикобиле до Коминге износи 48 km у ваздушној линији а по дну Мораве, од Грделичке клисуре на југу до најсеверније тачке котлине, око 41 km. Највећу ширину област има у средини, од локалитета Попово гумно на јужним падинама Бабичке горе (748 m) на истоку до локалитета званог Манастириште на јужним падинама Добре главе (433 m) и износи 26 km.
У овој области можемо разликовати 3 зоне: алувијалну раван, зону побрђа и планину. Алувијална раван је средишња зона. Њу је формирала Јужна Морава а протеже се од Грделичке клисуре на југу до теснаца Коминга-Копријан на северу. Највећу ширину раван има у делу где се у Јужну Мораву уливају њене леве притоке Ветерница, Јабланица и Пуста река а најужа је негде на средини, између села Доње Локошнице на истоку и села Живкова на западу. Алувијална раван представља заправо Лесковачко поље.
Зона побрђа лежи на обема странама Мораве. Побрђе на левој, западној страни од Мораве, разбијено је у четири групе између којих су равнице широке по неколико километара кроз које теку Ветерница, Јабланица и Пуста река. Побрђа источно од Мораве су компактна и испресецана дубоким долинама стрмих падина речица које се сливају са Бабичке горе.
Трећу зону чини планина Бабичка гора тј. њене западне падине која у северном делу области допире до Јужне Мораве а на југу до побрђа неогене старости.
У састав области Лесковачко поље и Бабичка гора не улази део Лесковачке котлине на њеном југоистоку који чине падине Острозуба и Крушевице са побрђем између кога је река Власина измоделирала своју речну терасу од Власотинца до њеног ушћа у Јужну Мораву јер је овај простор у науци издвојен као микрорегија Доња Власина. Такође, у састав ове области не улази део југоисточне планине Селичевице, иако она тим својим делом чини североисточни обод Лесковачке котлине јер је овај простор у науци издвојен као микрорегија Доње Заплање.Јовановић В. Ј., (1979.): Лесковачко поље и Бабичка гора, Издања Народног музеја у Лесковцу, Лесковац
Границе области Да бисмо могли дати приказ неке области или микрорегије неопходно ју је најпре прецизно ограничити.
Најудаљенија тачка области Лесковачко поље и Бабичка гора на југу је планински вис Врвикобиле под којим се налази извориште десне и главне компоненте Туловске реке, прве леве притоке Јужне Мораве северно од Грделичке клисуре (995 m). Од ове тачке граница области иде вододелницом између Копашничке и Туловске реке у правцу североистока и завршава се ридом Бабин нос (322 m), близу изласка Јужне Мораве из Грделичке клисуре. Одавде граница иде на исток и допире до Јужне Мораве, спушта се њоме држећи се њене леве обале све до изнад села Манојловца где прелази на десну обалу Мораве испод рида Свети спас. Од овог рида граница иде у правцу југоистока до локалитета Обешеник (413 m)а потом избија на локалитет Раскрсје (455 m). Рид Свети спас-Обешеник-Раскрсје чини вододелницу између Власине и Рајнопољске реке, (прве десне притоке Јужне Мораве од увира у исту реке Власине). Изнад Рајног поља граница области повија се на североисток, опасује са источне стране село Пискупово и држећи се вододелнице на повијарцу Бабичке горе долази до локалитета Попово гумно (748 m). Од Поповог гумна граница иде даље на север па омеђујући са источне стране села Ступницу и Јарсеново избија на вис Бабичке горе-Крива бука (1057 m), затим прелази преко локалитета Теразијине горице на истој планини (1022 m), иде на локалитет Преслап и пошто заобиђе са источне стране село Бабичко, код локалитета Врле гарине скреће на северозапад. Одавде граница иде, силазећи ка Морави, по вододелници између слива Барбешке реке и вода које се сливају у Смрдански поток, пролази преко локалитета Тумба и Плоче између заплањског села Новог села и лесковачког села Смрдан и завршава се на десној обали Јужне Мораве између ушћа у њу Барбешке реке и Смрданског потока. Од ове тачке граница прелази на леву обалу Мораву и држи се исте све до испод ушћа Топлице у њу до коте 190 m. Ова граница представља такзвану границу по „луку” области Лесковачко поље и Бабичка гора.
Граница области по „тетиви” полази од исте тачке на југу, на Врвикобили, па иде вододелницом између Мале реке (десне притоке Чукљеничке реке) и Туловске реке, спушта се на било Рударске чуке и допире до њене северне завршне тачке (281 m). Од ове тачке Рударске чуке граница као замишљена права пресеца равницу Горње (лесковачко) поље и допире до Хисарске косе, тачније до локалитета Бедеми, изнад централног дела Лесковца.Од Бедема „тетива” опет замишљеном правом иде преко равнице у правцу севера, пролази између села Доње Стопање и Винарце и избија на локалитет Извор изнад Винарца (373 m). Од овог локалитета граница опасује са југозапада Душаново па онда држећи се северног смера допире до локалитета Манастириште (433 m) одакле, обухватајући са јужне стране Добру главу, иде у правцу запада, силази у равницу код локалитета Гургац између села Горњег и Доњег Бријања и допире, преко коте 281 до локалитета Питома крушка (286 m). Од овог локалитета граница узима северни смер, опасује са запада села Шарлинце, Драшковац и Пуковац и избија западно од Кочана на Кочански рид, сече га и допире до десне обале реке Топлице изнад села Старог Дољевца, одакле скреће на североисток десном обалом Топлице до њеног увира у Јужну Мораву испод брега Коминга.
Етимологија области Лесковачка котлина, због великог пространства а ради успешнијег истраживања, подељена је на микрорегије које углавном одговарају сливовима река које се на њеном тлу уливају у Јужну Мораву. Микрорегије у сливовима Јабланице, Пусте реке и Власине носе имена по именима својих главних река. То није случај и са Ветерницом. Области у сливу реке Ветернице носе три имена: Пољаница и Клисура у изворишту и горњем току а део од Клисуре па од изнад Лесковца зове се Поречје. Како су микрорегије у сливовима Јабланице, Пусте реке, Власине и Ветернице углавном јасно и без проблема одређене и именоване било је потребно јасније одредити границе и дати име микрорегији која захвата преостали део котлине. Највећи проблем јављао се код назива дела котлине око саме Јужне Мораве. У народу постоји назив „Морава” за насеља лоцирана у равници поред ње али без одређених граница за ту област. Драгутин М. Ђорђевић је у своме делу „Живот и обичаји народни у Лесковачкој Морави” покушао да да појам и границе „Лесковачке Мораве” које је тешко прихватити. Он је изван тих граница оставио велики део котлинског дна, а њима је обухватио зоне које се у „Лесковачку Мораву”, као микрорегију котлине, не могу уврстити. Такође назив „Лесковачко поморавље”, кога су помињали поједини аутори, није прихватљив зато што појам Поморавља мора обухватати далеко већи обим. Јован В. Јовановић ову област назвао је Лесковачко поље и Бабичка гора према два доминантна рељефна облика у оквиру њених граница. Под тим појмом он подразумева равницу поред Јужне Мораве од теснаца Коминга-Копријан па до Грделичке клисуре и западне падине Бабичке горе. У ширем смислу овом појму прикључују се и побрђа са леве стране Мораве до линије на њему са које се сливају изворске и површинске воде.
Физичко-географске одлике области Физичко-географске одлике неке области чине: геолошки састав, рељеф, клима, хидрографске особености, педолошке особености и биљни и животињски свет.
Геолошки састав области У геолошком погледу област Лесковачко поље и Бабичка гора само је делимично научно проучена. Најбоље и најдетаљније проучен је део области у долини Мораве и то у делу од Велике Грабовнице на југу до Брестовца на северу.
Како је Лесковачко поље Моравина (речна) формација оно се углавном састоји од компактних и рестреситих квартарних седимената који су такође производ речне ерозије и акумулације. У Лесковачком пољу постоје јасно издифиренциране речне терасе са знатном висинском разликом. Ове терасе разликују се по времену постанка, геолошкој конструкцији, моћности активног слоја и осталим физичким и хемијским особинама. Најстарија тераса је уједно и највиша тераса поља. Према материјалу који је на овој тераси наталожен може се рећи да је она дилувијалног порекла те да је у њој Морава касније продубљивала своју ерозиону базу. Друге речне терасе представљају алувијалне наносе разне ширине.
Побрђе са обе стране Мораве, дно некадашњег језера, састављено је од језерских неогених, глиновитих и песковито-шљунковитих седимената. На десној обали Мораве у побрђу јављају се језерске терасе степенасто поређане. Поред већ наведених седимената овде се у грађи јављају црвени пешчари и конгломерати спрани и снешени са подова и литица Бабичке горе.
Бабичка гора састављена је од кристаластих шкриљаца од којих су најприсутнији гнајсеви седиментног порекла. У њеном саставу има и црвених пешчара.
Рељеф области Као што је већ наведено у рељефу области могу се издвојити поље или равница поред Мораве, побрђа са обе стране и планина Бабичка гора. Ови делови области нису једновремено нити на исти начин постали а садашњу форму дугују многобројним факторима, почевши од тектонских поремећаја Земљине коре у далекој прошлости, до деловања флувијалних и еолских сила па и човека.
Поље представља котлинско дно тј. уравњени појас неогенске подлоге. Измоделирала га је Јужна Морава после повлачења Панонског мора на север. Пре него што је Морава потекла Лесковачком котлином котлина је била испуњена водом Лесковачког језера које је представљало најјужнији део Панонског мора чије су последње воде отекле средином плеистоцена. Са повлачењем језера ка северу Морава је продужавала свој ток у истом правцу. Она је у котлини наишла на дебео слој дилувијалног наноса која је почела да дуби и односи на север. У котлини се у то време вода из њеног корита разливала на огромној површини. Простор који је Јужна Морава у то време захватала простирао се од ридова Рударске чуке на западу до данашњих обала Мораве на истоку. На овој западној страни и данас су уочљиве речне терасе. На данашњем градском простору налазила се лева обала Мораве и она је тада на том простору примала Ветерницу и Јабланицу. Наносима, ове две притоке временом су потискивале Мораву на исток те је она напуштала своје широко корито. На тај начин је постало Лесковачко поље а некадашње Моравино корито претворило се у најдубљи појас котлине.
Дакле, само поље је облик флувијалне ерозије и денудације. Од флувијалних облика рељефа у пољу могу се издвојити већ поменуте речне терасе. Оне се разликују по времену постанка, геолошкој конструкцији, моћности активног слоја и осталим физичким и хемијским особинама. Најстарија тераса је уједно и највиша тераса поља.
Лесковачко поље дугачко је 41 km док просечна ширина поља изниси 6 km. На овој дужини поље има пад од 250 m на југу до 190 m на северу.