Богић Р. Влаховић (Ровци, 25. децембар 1892 — Београд, 4. август 1954) био је активни официр у српској и југословенској војсци учесник балканских и Првог светског рата, Витез Карађорђеве звезде са са мачевима и носилац бројни хвојних одликовања. На челу свог вода био је први војник српске војске који је ушао у ослобођени Ниш 29. септембра 1918. и нагнао непријатеље да на Синђелићевом тргу у Нишу остави топове митраљезе и осталу опрему која је потом заробљена.

Живот Рођен је на сам дан Божића 25. децембра 1892. године у Ровцима, срез Колашин у Црној Гори од оца Радоја Ј. Влаховића и мајке Стане.Војни архив, Официрски картон-пешадијски капетан I кл. Богић Радоја Влаховић Одрастао је у бројној породици, поред родитеља и браћа и сестре: Мијата, Пере, Госпава и Видисава. Школовао се прво у Ровцима, у којима је завршио основну школу код учитеља проте Добричанина. Како је породица била јако сиромашна, и поред лепог мишљења проте о учењу малог Влаховића, није било услова да се дечак пошаље на даље школовање.

Међутим жељан успеха у животу, Богић се из родног места пешице упутио до Зеленике у Боки которској, и без икаквих средстава успео да се у луци укрца на брод којим је стигао до Ријеке. Од Ријеке је, возом, преко Загреба стигао у Земун.

Да би се прехранио, неко време је шегртовао по земунским радњама. У то време за сиромашног дечака једина нада била је упис војне школе или богословију, како би уз стицање знања имао и редовне оброке и кревет да спава. Успео је да упише војну школу, и даље каријеру све до пензионисања наставио је у српској војсци као учесник неколико ратова.

Оженио се 22 новембра 1922. године. са Лепосавом, девојачко Стојковић, из Београда са којом је имао три сина, Александра (рођеног 18. јула 1924) и Михаила (рођеног 20. октобра 1926) и Радоја (8. новембар 1928).

Од ступања у војску 1. априла 1911. године, када је произведен је у први чин каплара редовно је унапређиван у више чинове. Службовао је у више градова Краљевине Југославије све до одласка у пензију, са чином мајора, на основу Указа АЂ Бр. 24457 од 24. фебруара 1930. године.

По његовом пензионисању породица Влаховић живела је у Београду у Његошевој улици број 10. Како је кућа оштећена у току савезничког бомбардовања крајем Другог светског рата, Влаховићи су се преселили у Дом ратних војних инвалида (Вилсонова 5), где је Богић као пензионер бесплатно и радио. Комунисти су 1947. године избацили Влаховиће из овог стана и у њега уселили Титов генерала, дозволивши има да са собом понесу само најнужније ствари. Влаховићи су од тада живели на адреси Свилајначка 6 (касније – Чегарска 6). Након овог немилог догађаја, Богић је одбио да прима пензију.

Живот витез Карађорђеве звезде Богић Р. Влаховић окончан је у ноћи између 3/4. августа 1954. године, под неразјашњеним околностима. Обдукција није урађена, а породици није дозвољено да види тело. Сахрањен је 6. августа 1954. године на Новом гробљу у Београду.Изјаве унука-сестара Влаховић, Јелена (Михаила) Влаховић (мецосопран опере Народног позоришта у Београду и проф. књижевности), Соња (Радоја) Влаховић, сликар графичар, проф. на Високој школи примењених уметности у Београду) и Анђелка (Радоја) Влаховић (проф. књижевности, чиновник приватног педузећа), Београд, 09.02. 2017. У: Славољуб Станковић Тале Пешадијски кап. I класеБогић Р. Влаховић, носилац ордена Карађорђеве зввезде са мачевима IV реда, витез који је први ушао у ослобођени Ниш 1918. Лесковачки зборник LVII 2017: стр.162. 500px|мини|центар| На челу свог вода Богић Влаховић је био први војник српске војске који је ушао у ослобођени Ниш 29. септембра 1918. и нагнао непријатеље да на Синђелићевом тргу у Нишу (на коме данас стоји ово спомен обележје) остави топове митраљезе и осталу опрему која је потом заробљена

Каријера У војску је ступио 1. априла 1911. године као припадник слободне професије. Напредовање у чину Од ступања у војску 1. априла 1911. године када је произведен је у први чин каплара. Редовно је унапређиван и у пензију је отишао са чином мајора. каплар од 1. октомбра 1911. године поднаредник од 1. октомбра 1912. године наредника од 22. новембра 1913. године потпоручник од 14. октомбра 1914. године поручник од 30. јануара 1920. године капетан II кл. од 1. маја 1925. године капетан I кл. од 28. јуна 1928. године мајор од 24. фебруара 1930. када је са овим чином пензионисан. Кретање у служби Какве је дужности и кад вршио? 1912-1913. год. у српско-турском и српско-бугарском рату десетар и водник 2. чете 3. бат. 2. пешад. пука. 1914. год. водник 4. чете 3. батаљ. 2. пешад. пука 1915. год. водник и заст. Командира 2. чете 1. батаљ. 16. пешад. пука и водник 2. чете 2. батаљ. 16. пешад. пука. 1916. год. водник 3. чете 1. батаљ. 16. пеш. пука. 1917. год. водник 2. и 4. чете 2. бат. 2. пешад. пука. 1918. год. водник 2. чете 3. бат. 1. пешад. пука. 1919. год. водник 2. чете 3. батаљ. 1. пешад. пука; на служби при „Народном Извршном одбору” у Подгорици, на служби у команди места Београд. 1920. год. На служби у команди места у Београду до 23. септ. Заменик архивара београдске пуковске окр. команде. 1922. год. водника 18. пешад. пука 1922. год. водника 48. пешад. пука 1923. год вршиоц дужности командира 2. чете 48. пешад. пука 1925. год. Командир 7. чете 35. пешад. пука „Зринског” а 1925. на служби у Штабу ком. IV Арм. Области

Референце

Литература

Влаховић С. Т., Витезови Карађорђеве звезде са мачевима, најхрабрији међу храбрима, Београд, 1989, 82-83. Сенека А. Л., Писма пријатељу, 1978, 480. Ризнић М., За отаџбину, 1938, 114, 117-120.

Категорија:Рођени 1892. Категорија:Умрли 1954. Категорија:Колашинци Категорија:Солунски борци Категорија:Носиоци Албанске споменице Категорија:Носиоци Ордена Карађорђеве звезде Категорија:Срби у Црној Гори