thumb|Organization chart of the French intelligence community|alt= Савремени француски обавештајни и контраобавештајни систем се састоји од споја јединица формираних још у време Наполеона Првог и организације основане од стране генерала Шарла де Гола, вође владе Слободне Француске за време Другог светског рата. Од 1946. до 1981. године, главна француска обавештајна служба је била SDECE. Током 1981. године, SDECE је реорганизован у GDCE (Генерални директорат спољне безбедности). Иако је агенција променила своју структуру, задржала је првобитне функције: обавештајна делатност на територији других земаља, контрашпијунажа изван Француске, тајне интервенције у политику страних земаља.

Француски обавештајни систем састоји се од војних и цивилних агенција које одговарају извршној власти (извршном огранку или представништву). Цивилни обавештајни систем је усмерен ка контраобавештајном раду и националној безбедности. Ово захтева не само знатну националну обавештајну и безбедносну структуру, већ и испомоћ и сарадњу покрајинских безбедносних агенција за спровођење закона. У спољнообавештајном раду примат има војска. Ова подела моћи да је војним и цивилним агенцијама сопствену de facto надлежност у сфери обавештајног рада.

Последњих година, француске обавештајне и безбедносне силе суочавају се са повећањем броја терористичких претњи, углавном од стране северноафричких исламских милитантних група. После напада на САД 11. септембра 2001. године, Француска се придружила интернационалној обавештајној коалицији чији је циљ проналажење и распарчавање (растављање, онеспособљавање) терористичких организација и њихових оперативних јединица(ћелија).

Настанак и историјски развој

Француска своју моћ и положај у Европи и свету стиче у периоду шестог и седмог века, на темељима државног јединства и започетих колонијалних освајања. Тај период се узима за почетак развоја обавештајних активности али је у периоду владавине Луја IX (1214-1270) дошло до видљивих помака у организацији полицијских и обавештајних установа и послова.

Доношење првог закона о регулацији полицијских послова, средином XV века, Луј XI (1461-1483) значајно је допринео даљем развоју обавештајних активности са већим освртом на дипломатију. Сматра се идејним творцем француске обавештајне службе као посебног државног органа. Поред тога сматра се и зачетником контрашпијунаже. Такозвани „Црни кабинет“, основао је управо он, са идејом да та установа заједно са краљевском поштом спроводи цензуру писама. Луј XI је показивао велико неповерење спрам страних изасланицима, етикетирајући их као „привилеговане шпијуне“. И сам је користио тај метод поседовања шпијуна, „верног пријатеља“ у противничком простору.

У Француској политици значајни допринос и утицај имао је кардинал Ришеље (1585—1642), који је као основно средство у борби против непријатељске државе сматрао подривање изнутра, наравно дејствовањем шпијуна. Због успешности његове тактике са правом се сматра оснивачем француске војно-политичке обавештајне службе, коју је користио као оруђе владе.

Даље унапређење обавештајних активности одвија се за време владавине Луја XIV (1638-1715), који формира прву модерну политичку полицију, тзв. „Биро безбедности“. Која је наставила да дејствује и на провинцијском нивоу у циљу тајне контроле грађана. Сам процес коначног конституисања специјализоване службе ангажоване за полове државне безбедности у Француској завршен је 1795. године, доношењем прописа о одговорности полиције за унутрашњу безбедност државе. Са тим реформама, служба безбедности бива концентрисана у Бироу за тајну службу Министарства рата.

Период владавине Наполеона Бонапарте (1769—1821) значајан је за развој обавештајних активности како на унутрашњем плану, формирањем Министарства опште полиције, тако и на спољном плану, оснивањем „Обавештајног бироа“ у Бечу. У тријумфима француске војске значајан допринос имала је управо Наполеонова војнообавештајна служба, „Тајни биро“, методи изнуђивања информација од заробљеника и врбовање агената за даљи рад и сарадњу.

Република Француска је из Првог светског рада изашла са очуваном структуром обавештајних служби, што је створило осећање да ништа не треба мењати и да се делатност служби усмери на обезбеђење интереса у новоствореним државама и праћење живота у колонијама под називом, Обавештајна служба Министарства колонија. Организационе и методолошке иновације су изостале.

Француска безбедносна политика после 1990-их

Француска безбедносна политика је у периоду од 1970. до 1980. године, била дубоко изложена утицају идеја и политике Шарл де Гола које су биле превасходно усмерене на постизање националне сигурности и одбране Републике Француске, уз поседовање независности у доношењу одлука и подређености Сједињеним Америчким Државама, и поновно придобијање значаја који је Француска поседовала у својој историји. Тај прототип његових ставова и идеја одржаван је од стране свих његових следбеника.

Од деведесетих година 20. века, Француска је започела низ промена у структури и организацији сопствених снага. Структура војне команде је редизајнирана са циљем да олакша примену силе укључујући и интервенције на територијама других држава. Већина расположивих снага које је Република Француска поседовала брзо се трансформисала, тако да су је чинили професионални војници или регрути који су пристајали да се боре преко мора. Такође, тадашњи нуклеарни приоритети Француске су умногоме смањили количину новчаних средстава за конвенционалне војне програме. При том иако се наглашавала потреба за смањењем удела трошкова за нуклеарне капацитете у Француском војном буџету, све је остало у теорији али не и спроведено у пракси.

Када се сагледају све промене у Француској војсци, нигде те промене нису биле знатно корените и веће, као у жељи Париза за већом војном и политичком аутономије у области војне обавештајни службе и комуникације. Што само потврђује констатацију Француског владиног званичника да „Обавештајна служба треба да буде апсолутни приоритет”.

Организација обавештајно-безбедносног система

Од свих европских држава Република Француска једна је од оних које имају највише искуства у обавештајном и контраобавештајном супротстављању савременим безбедносним претњама (тероризму, организованом криминалу, итд). На то указује савремен и веома моћан обавештајно-безбедносни систем, који има дугу традицију развоја. Основу његовог деловања представља политичко-правни систем Француске, који је својеврсна комбинација председничког и парламентарног система. На челу државе је председник, који има и одређене прерогативе извршне власти, уз постојање парламентарног учешћа.

На челу обавештајно-безбедносног система Републике Француске налази се мноштво саветодавних, координационих и надзорних тела и комитета. Дуги низ година најзначајније тело био је Међуресорски комитет за обавештајно-безбедносне послове (Comité Interministériel du Renseignement – CIR) основан 1959. године. На основу Уредбе из 1989. године CIR је био задужен за утврђивање националних смерница за деловање француског обавештајно-безбедносног система и координацију рада и сарадње свих чланица обавештајно-безбедносног система. CIR се састајао најмање једном годишње, њиме је председавао премијер, а чланови су били министри иностраних и унутрашњих послова, националне одбране, економије, финансије и буџете, индустрије, истраживања и телекомуникација, и директор Генералне дирекције за спољну безбедност (DGSE). Поред премијера, посебна овлашћења у погледу рада CIR имао је и секретар одбране.

CIR je 2010. године прерастао у Национални обавештајни савет(Conseil National du Renseignement – CNR) на основу Декрета из 2009. године, који је преузео целокупну надлежност CIR. Као и у време рада CIR, новом Савету (CNR) по аутоматизму је подређен Генерални секретаријат за одбрану и националну безбедност (Secrétariat Général de la Défense et de la Sécurité Nationale – SGDSN), који је Декретом из 2009. године и Законом о војном планирању 2009–2014. године наследио Генерални секретаријат за националну одбрану (Secretariat General de la Defense Nationale – SGDN).

Генерални секретаријат за одбрану и националну безбедност (SGDSN)

SGDSN је орган састављен од професионалаца и функционера свих обавештајно-безбедносних установа, који свакодневно обављају функције координације и усмеравања рада свих субјеката обавештајно-безбедносног система. мини|

Унутар SGDSN делују: Дирекција за општу управу (Service del’administration générale) Дирекција за међународне и стратешке послове и технологије (direction des affaires internationales, stratégiques et technologiques), унутар које делују: поддирекција за међународне послове (sous-direction Affaires internationales), поддирекција за контрапролиферацију, науку и технологију (sous-direction Non-Prolifération, sciences et technologies), и поддирекција за за извоз војне опреме (sous-direction Exportations des matériels de guerre). Дирекција се бави стратешким пословима у међународним оквирима и израдом извештаја о дешавањима у иностранству од значаја за националну безбедност Француске; Дирекција за заштиту државе и безбедности (direction de la protection et de la sécurité de l’Etat), задуженa за анализу претњи по националну безбедност Француске, израду стручних студија, и предлагање праваца активности обавештајно-безбедносног и целокупног система безбедности Француске, ради отклањања претњи безбедности за дужи период у оквиру које делују. У оквиру Дирекције делују: поддирекција за прогнозирање и планирање безбедносне политике (sous-direction Prospective et planificationde sécurité), поддирекција за заштиту тајни (sous-direction Protection du secret), Међуресорна група за безбедност ваздухоплова (mission interministérielle de sûreté aérienne), Група за истраживања и безбедност технологије (mission Recherche et technologies de sécurité), задужена за израду планова и контролу извоза осетљиве технологије и војне опреме, Канцеларија тајних докумената SGDSN (bureau des documents classifiés du SGDSN).

У Француској делује и више специјализованих савета и комитета задужених за националну безбедност, обавештајно-безбедносни систем, тиме и борбу против тероризма и других претњи безбедности. У последњој деценији 20. века најзначајније тело био је Савет за унутрашњу безбедност (Conseil de Sécurité Intérieur – CSI), основан 1997. године, којим је председавао премијер Француске, а стални чланови CSI су били министри унутрашњих послова, правде, одбране, спољних послова и финансија. У складу са Уредбом од 15. маја 2002, CSI је постао одговоран за дефинисање политике у области унутрашње безбедности, стални надзор њене реализације, утврђене стратегије безбедности, и утврђивање стратегије борбе против тероризма, дефинисање начина сарадње и деловања антитерористичке заједнице у Француској. Крајем 2009. године, CSI је трансформисан у Савет за одбрану и националну безбедност (Conseil de défense et de sécurité nationale – CDSN), који има главну усмеравајућу, координирајућу и руководећу функцију над целокупним обавештајно-безбедносним системом Француске, а њиме председава председник Француске. Ова трансформација је последица настојања председника Николе Саркозија да отпочне са новом реформом обавештајно-безбедносног система која ће се темељити пре свега на искуствима обавештајне заједнице САД. Такође, уведена је и функција „националног обавештајног координатора“ (coordоnnateur national du renseignement), а чија је дужност да усмерава и координира рад свих чланица француског обавештајно-безбедносног система и помаже им у остваривању међусобне сарадње.