Кетрин Стјуарт Макфејл (; Глазгов, 30. октобар 1887 — Сент Ендруз, 11. септембар 1974) била је хирург из Шкотске која се током Првог светског рата старала о рањенима у Србији, Француској и на Солунском фронту. Током боравка у Србији, основала је прво педијатријско одељење у Београду и болницу у Сремској Каменици и остала запамћена као народни херој.

Порекло

Презиме Макфејл потиче из келтског језика и значи „син Павла” (). Пореклом је са острва Мал, које се налази на западној обали Шкотске, северозападно од Глазгова. Крајем тридесетих година 19. века, Кетринин деда Дугалд Стјуарт Макфејл (1818—1887) напустио је острво Мал и кренуо у свет у потрази за новим и бољим животом. Он је био први у фамилији који је показао склоност ка истраживању новог и непознатог – карактерне црте које су се могле запазити касније код потомака, а посебно код његове унуке Кетрин. Међутим, у души је био песник кога је стално мучила носталгија за старим крајем, па је као одличан познавалац келтског језика почео писати песме на том језику, углавном посвећене његовом острву, због чега је добио име „Бард острва Мал” ().

Нема сумње да је Дугалд Макфејл био веома одан својој породици и деци, али и необично слободоуман и напредан за своје доба, па је својој деци, и синовима и кћеркама, омогућио високошколско образовање. Четири сина, Доналд, Џејмс, Александер и Џон, завршили су студије медицине, док се пети син, Вилијам посветио религији. Ћерка Кејт била је медицинска сестра, Сара професор модерних језика, а Џеси професор музике.

У Коутбриџу породица Макфејл је живела у Калдер авенији, где је рођена Кетрин као и њене три сестре. Кетрин је рођена као трећа ћерка, 30. октобра 1887. године. Своје школовање девојчице су започеле код куће, где су им долазиле приватне учитељице и то је трајало све док нису довољно порасле да су могле свакодневно одлазити у доста удаљену основну школу у Коутбриџу. Након тога наставиле су средњу школу на Хилхед академији (Hillhead Academy) у Глазгову. Све четири биле су веома бистре и талентоване девојке које су успешно завршиле школу и касније студије на Универзитету у Глазгову.

Биографија На завршним годинама студирања, Кетрин се заинтересовала за дечје болести, па је једном приликом упитала шефа одољења у Болници за дечје болести () у Глазгову, да ли има шанси да нека жена лекар буде примљена за сталан рад у болници. Следио је кратак и обесхрабрујућ одговор: „Не, док сам ја шеф одељења, нема шанси“.

Кетрин Стјуарт Макфејл је рођена 30. октобра 1887. године у Глазгову, у Шкотској, као трећа кћерка доктора (физијатра) Доналда Макфејла и Џеси Макфејл. Кетрин је, једина од девојчица у породици, још у раном детињству показивала интерес за рад свог оца. Још као мала улазила је у очеву ординацију и посматрати га како прегледа пацијенте или превија ране, или одлазила са њим у обиласке болесника на удаљеним фармама. Поред тога, на њену одлуку да се посвети медицини и лекарском позиву вероватно су утицали и њени стричеви, успешни лекари, Џејмс, који је тада водио мисионарску болницу у Индији и Алекс, у то време професор анатомије на Универзитету у Глазгову.

У то време у Великој Британији је било необично да жене уопште студирају, а поготово медицину. Од лепо васпитаних девојака из угледних породица очекивало се једино да добро воде кућанство и баве се уметношћу. Вероватно због тога је и доктор Макфејл био против ћеркине жеље да се упути на медицину. Међутим, Кетрин је већ тада показивала изразиту одлучност и упорност и ништа је није могло спречити у њеној одлуци. Њени родитељи су схватили значај школовања, па 26. априла 1906. године Кетрин уписује студије медицине на Универзитету у Глазгову.

Била је веома добар студент, о чему сведоче бројне награде које је добила током студирања. Неповерење према женама лекарима било је тада још увек велико и дубоко укорењено. Кетрин је успешно завршила студије медицине 12. октобра 1911. Године, и започела свој лекарски стаж. Радила је у Глазговској краљевској болници (), а уз то била је и помоћни лекар код свог оца у ординацији.

Када је избио Први светски рат др Кетрин Макфејл је одлучила да се добровољно пријави за активну службу у британској армији и одмах је упутила писмо Министарству рата. Одговор је био брз, војнички кратак и наравно негативан. Обратила се и Црвеном крсту, али је добила сличан одговор. Они такође нису примали жене лекаре. Обратила се др Елси Инглис, која је прикупљала што више жена лекара и другог медицинског особља за женске добровољачке санитетске јединице. Др Елси Инглис нуди своју болницу британском Министарству рата, али била је одбијена реченицом: „Драга моја госпођо, идите кући и седите на миру“. Др Инглис шаље писма амбасадама Француске, Белгије, Русије и Србије, које ову понуду прихватају сместа и са захвалношћу. Од тада почиње са активним радом Болнице шкотских жена за службу у иностранству (Scottish Women’s Hospitals for Foreign Service). Како су тада јединице за Француску и Белгију већ биле попуњене, Кетрин се налазила у дилеми да ли да иде у Србију о којој се тада у Великој Британији веома мало знало. За већину је то била непозната, дивља земља за коју нису ни знали ни где се налази. Кетрин је касније говорила: „Ја, стварно, једва да сам знала где је Србија, али из онога што сам прочитала, знала сам да им је веома тешко“. Кетрин прихвата понуду и прикључује се, као најмлађа, групи од 30 жена које су чиниле особље прве јединице Болнице шкотских жена у Србији.

Долазак у Србију

Половином децембра 1914. године Кетринина група се укрцала у Саутемптону на транспортни брод који је превозио трупе на исток и болница је искрцана на Малти. На путу до Малте већина припадница јединице проводила је време у учењу српског језика. Одмах после Божића укрцавају се на брод „Нил“ којим су запловили према Пиреју. У Солун су стигли 1. јануара 1915. године и следећег дана укрцавају се у воз којим стижу у Србију, тачније у Крагујевац, који је био главни штаб српске војске и војног санитета.

Године 1915. међу српском војском избила је епидемија пегавог тифуса. У јуну 1915, када је епидемија већ била готово сузбијена, озбиљно се разболела и сама др Кетрин Макфејл. Добила је тешку форму тифусне грознице. Била је неколико дана у бунилу, а скоро да је изгубила ногу због трмбозе, која се јавила у току болести. Тешка форма тифуса са дуготрајним високим температурама, оштетила јој је и слух, тако да је трајно остала наглува. После прележане болести изгубила је сву косу, па је дуже времена морала покривати главу шеширом или марамом. Када је прездравила. на инсистирање адмирала Троубриџа, она напушта Србију и враћа се у Шкотску како би се у потпуности опоравила. За свој дотадашни пожртвовани рад одликована је Орденом Светога Саве V степена. У Шкотску се Кетрин вратила у септембру 1915.

Рад у Француској Чим се довољно опоравила, Кетрин је ступила у контакт са Српским потпорним фондом у Лондону и започела кампању прикупљања добровољних пролога и помоћи за ову организацију. Путовала је по целој Шкотској, присуствовала добротворним састанцима и држала предавања о својим искуствима у Србији, апелујући за помоћ тој напаћеној земљи.

Како се није могла вратити у Србију, која је у то време била поробљена, Кетрин се у јануару 1916. године придружује квекерској добротворној организацији Друштво пријатеља или једноставно „Пријатељи“ (енгл. „Friends“), која је деловала у Француској. Започиње свој рад у Шалону на Марни у регији Шампање, североисточно од Париза. Априла 1916. године понуђен јој је посао на Корзици и она у мају 1916. стиже у Бастију. Одмах по доласку почиње са радом у болници. Неколико дана након доласка Кетрин одлази у Ајачио, у посету једној Болници шкотских жена. Ту сусреће неколико познаница са којима је била у Србији, и од њих сазнаје шта се дешавало са њиховом старом јединицом. Сазнавши за прилике у Србији, она прекида свој боравак на Корзици, како би покушла да организује смештај српске сирочади у дом „Пријатеља“ у Високим Савојима. То, нажалост, није успело. „Пријатељи“ су преузели један хотел у Самоену, на око 20 km од границе са Швајцарском, и претворили га у Дом за избеглице. Крајем септембра 1916. године, Кетрин преузима дужност лекара у овом дому.

Повратак у Србију 1917.

У рано пролеће 1917. године др Кетрин Макфејл нашла се на Солунском фронту. Током боравка у Француској др Сондермајер јој је понудио место у једној болници и Кетрин, која је толико желела да се врати у Србију, одмах је прихватила понуду. У Солуну Кетрин је затекла своју најмлађу сестру Изабел, која је тамо стигла знатно раније са Болницом шкотских жена. Др Сондермајер нуди њој и Изабели да почу са радом у новооформираној великој болници, коју је Француска дала српској војсци и која је носила назив Српска болница престолонаследника Александра.

Већ након неколико дана добиле су позив од начелника Српског потпорног фонда у Солуну да дођу у њихову болницу у Соровићу (данас грчки градић Аминдеон, у близини грчко-македонске границе) да помогну у збрињавању повређеног цивилног становништва током бомбардованог Битоља и околине. Др Кетрин је са Изабелом и још две медицинске сестре и куварицом послата у село Брод, на југоисточној страни Битољског поља. Изабел је убрзо напустила Брод и вратила се у Солун, на своје радно место у Српску болницу престолонаследника Александра, док је Кетрин остала тамо где је сматрала да је потребнија. Крајем лета отпутовала је у Солун, а по повратку у своју амбуланту у Броду затекла је озбиљно стање. По селима се појавила нека нова и непозната смртоносна болест. Др Макфејл је била сигурна да се ради о неком обољењу чији је узрок дуготрајна лоша исхрана. Касније се испоставило да је то пелагра, тада мало позната болест која се јављала услед једноличне исхране без довољно витамина.

Крајем лета 1917. године болница Српског потпорног фонда је премештена из Соровића у Гермијан у близини Брода, због чега је Кетринина амбулантау овом селу затворена. У исто време приближио се и њен рок да се јави на своје радно место у Болници принца престолонаследника у Солуну. Кетрин је била чврсто уверена да је њена лекарска помоћ далеко потребнија у селима на терену, па је тешком муком успела убедити у то и др Сондермајера и остаје да ради у Битољском пољу. У то време Кетрин је посетио и њен пријатељ, др Едвард Рајан, коме је показала околна села и бедне услове живота. Видевши то, др Рајан је одмах кренуо у акцију прикупљања помоћи преко америчког Црвеног крста, и успео да јој прибави једну врсту покретне амбуланте, која је била снабдевена лековима, завојним материјалом и залихама хране, тако да је Кетрин свој медицински посао могла проширити и на побољшање исхране угрожене деце.

Те зиме принц Александар је дошао да прослави своју крсну славу међу војницима, па је на прославу била позвана и Кетрин, када је по први пут видела и упознала принца. Зима 1917/1918. године у македонским планинама била је врло оштра и хладна, међутим Кетрин је са својом покретном амбулантом редовно обилазила околна села и обављала свој посао. У међувремену њена фамилија и пријатељи у Шкотској су успешно завршили акцију сакупљања топле одеће и обуће коју је Кетрин делила осиромашеним женама и деци.

Повретак у Шкотску

У лето 1918. Кетрин се на кратко вратила у Шкотску. Главни разлог за такву њену одлуку била је потреба да помогне оцу, Др Доналд Макфејл, који је остао је сам, јер су два његова помоћника мобилисана у војску. У то време је у Великој Британији, као и у свету, владала велика пандемија грипа или тзв. „шпанске грознице“, што је веома повећало број пацијената. Када је и сам др Макфејл оболео од грипа, Кетрин и Изабел су најавиле свој одлазак и надлежне валсти су прихватиле њихове разлоге. Кетрин је одликована Орденом Светог Саве IV степена за свој рад у Македонији и Медаљом Српског Црвеног крста, а Изабел Крстом милосрђа. Сестре Макфејл су у августу 1918. напустиле Солун и вратиле се у родну Шкотску.