Архиепископија београдско-карловачка је средишња епархија Српске православне цркве. Епархијски катедрални храм је Саборна црква у Београду, а архијереј је патријарх Порфирије. Епархијско подручје обухвата град Београд и непосредну околину, са Земуном.
Под епархијском јурисдикцијом Архиепископије београдско-карловачке налази се осам манастира, од којих је један ставропигијални (Пећка патријаршија). Остали епархијски манастири су: Рајиновац, Раковица, Сланци, Манастир Ваведење Пресвете Богородице на Сењаку, Манастир Светог архангела Гаврила у Земуну, Манастир Светог Христофора код Обреновца и Манастир Дробњаци (у изградњи). Епархијско подручје Архиепископије београдско-карловачке граничи се са подручјима шест суседних епархија: Ваљевском, Шабачком, Сремском, Банатском, Браничевском и Шумадијском.
Историја Античка епископија Историја раног хришћанства у античком Сингидунуму (данашњем Београду) посведочена је наративним изворима и археолошким налазима. Почетком 4. века, у Сингидунуму су пострадали Свети Ермил и Стратоник. Током 4. и 5. века, постојала је древна Сингидунумска епископија, чији су епископи Урсакије и Секундијан били непосредно укључени у спорове око аријанства. Почевши од 535. године, ова епископија је била потчињена новоустановљеној архиепископији чије се средиште налазило у граду Јустинијана Прима. Сингидунум је 584. године тешко пострадао од Авара, а недуго потом је дошло и до коначне пропасти царске власти у читавој области, услед чега су почетком 7. века запустеле многе старе епископије.
Средњовековна епископија и митрополија мини|усправно|лево|Српски краљ Стефан Драгутин, обновитељ православне епархије у Београду
Београдска епархија је обновљена током 9. века. Први познати београдски епископ из тог времена био је Сергије, који се помиње 878. године. Током 11. и 12. века, за време обновљене византијске власти, Београдска епископија је била у саставу православне Охридске архиепископије. Крајем 13. века, бивши српски краљ Стефан Драгутин је од угарског краља добио на управу Београд са Мачвом. Тада је извршено укључивање Београдске епископије у састав Српске архиепископије са средиштем у Пећи. Поуздани изворни подаци о делатности тадашњих београдских православних владика потичу из 1290. и 1315. године. У то време, Београдска епархија је називана и Мачванском.
На самом почетку 15. века, српски деспот Стефан Лазаревић је од угарског краља Жигмунда добио Београд са Мачвом и разне поседе широм Угарске. Тада је у Београду уређен нови митрополитски двор, а Београдска епархија је постала једна од најзначајнијих епархија Српске патријаршије.Београдске приче: Стара душа једног града („Вечерње новости”, 3. новембар 2016) Српски патријарси су у деспотовој престоници Београду постављали православне митрополите који су развили пастирски рад на ширем подручју средњег Подунавља. Током 15. века, број православних Срба у подунавским и прекодунавским областима се стално увећавао услед досељавања становништва из јужних српских, ратом угрожених области. Повратком Београда под угарску власт (1427), београдски митрополити су постали непосредни поданици угарског краља и сматрани су духовним старешинама свих православних Срба у тадашњој јужној Угарској. Њихова надлежност се временом проширила далеко према северу, све до области Мармароша коју су настањивали православни Русини, што је посведочено повељом угарског краља Матије Корвина из 1479. године, која је додељена тадашњем београдском митрополиту Јоаникију.
До тог времена, православни Срби су већ увелико постали веома бројни у областима јужне Угарске. Угарски краљ Матија је 1481. године посебном одлуком ослободио православне Србе у читавој тадашњој Угарској од плаћања десетка латинским бискупима. Његов наследник, угарски краљ Владислав II је новом одлуком из 1495. године потврдио ослобађање православних Срба, Румуна и Русина у Угарској од плаћања десетка латинском свештенству. Београдско-сремски митрополит Максим Бранковић, који је умро 1516. године, сматран је духовним поглаваром свих православних Срба у јужној Угарској. У Музеју Српске православне цркве у Београду налази се сачувана архијерејска митра из 1546—1547. године, дар деспотице Катарине, удовице деспота Стефана Бериславића, београдском митрополиту Лонгину.
Београдско-сремска епархија мини|лево|Српска патријаршија у 16. и 17. веку
Након турског освајања Београда (1521) и победе на Мохачу (1526) дошло је до знатних промена у црквеном уређењу. Београдска епархија је привремено потпала под надлежност Охридске архиепископије. Управо у то време пада покушај смедеревског митрополита Павла да обнови самосталност Српске патријаршије. Иако његов покушај није успео, замисао није напуштена и коначно је остварена 1557. године, када је заслугом српског патријарха Макарија I извршена коначна обнова Српске патријаршије са средиштем у Пећи. Тада је дошло до новог преуређења јерархијских односа на бившим угарским подручјима. Од тог времена, Београдско-сремска епархија се налазила у саставу обновљене Српске патријаршије, а њени архијереји су током 16. и 17. века носили титулу митрополита и повремено су имали помоћне епископе за област Срема.
Током Дугог рата (1593—1606) на подручју средњег Подунавља дошло је до масовног покрета православних Срба, познатог као Банатски устанак, што је послужило Турцима као повод да у Београд донесу и на Врачару спале мошти Светог Саве. За време Бечког рата (1683—1699) хабзбуршка војска је 1688. године преотела Београд од Турака. У то време, београдско-сремски митрополит био је Симеон Љубибратић који је 1690. године заједно са српским патријархом Арсенијем III избегао у Угарску. До краја рата (1699), епархија је остала подељена на јужни део под турском и северни део под хабзбуршком влашћу. Нови српски патријарх Калиник I је на турској страни поставио новог београдског митрополита Михаила, док је стари српски патријарх Арсеније III на хабзбуршкој страни поставио Стефана Метохијца, који је најчешће боравио у Сремским Карловцима.
Београдско архијерејско намесништво је новом регулацијом 1934. повећало број парохија са 41 на 56 у самом градском атару, а додата су му и суседна села и град Панчево — укупно 14 црквених општина и 64 парохије.„Политика”, 8. нов. 1934
Београдски јерарси
Старији београдски епископи и митрополити ПортретИме и презимеВреме службеНапомене Сергије (око 878) епископ београдски Јован (око 1317) епископ мачвански, односно београдски Исидор (око 1415—1423) савременик деспота Стефана Лазаревића Григорије (око 1438—1440) савременик деспота Ђурђа Бранковића Јоаникије (око 1479) добио повељу од угарског краља Матије Корвина Филотеј (постављен 1481) савременик титуларног деспота Вука Бранковића Теофан (око 1509) успоставио непосредне везе са руским владарима 67x67п Свети Максим Бранковић (умро 1516) митрополит београдски и сремски Роман (око 1532) под Охридском архиепископијом Лонгин (око 1545—1548) под Охридском архиепископијом Јаков„Гласник Историјског друштва у Новом Саду”, Нови Сад 1940. (1560—1561) београдско-сремски архиепископ Серафим (пре 1588) митрополит београдско-сремски Макарије (1588—1589) митрополит београдски и сремски ЛукаНебојша С. Шулетић: „Лука, митрополит београдско-сремски”. стр. 645, Српски биографски речник, том 5, Нови Сад, 2011. године (око 1596) митрополит београдски и сремски Јоаким (око 1607—1611) митрополит београдски и сремски Висарион„Гласник Историјског друштва у Новом Саду”, Нови Сад 1937. (1612), син родитеља Георгија и Станачје митрополит београдски и сремски Авесалом (око 1631—1632) митрополит београдски и сремски Иларион (око 1644—1662) митрополит београдски и сремски Јефрем (око 1662—1672) митрополит београдски и сремски Елевтерије (око 1673—1678) митрополит београдски и сремски; родом из сремског села Лежимира; био у Русији 1684.; умро 5. фебруара 1689. године у манастиру Шишатовцу„Српски сион”, Сремски Карловци 15. јул 1906. Пајсије (око 1680—1681) митрополит београдски и сремски Симеон Љубибратић (1682—1690) прешао 1690. у Угарску заједно са патријархом Арсенијем III Михаило I (око 1699—1705) постављен од новог патријарха Калиника I67x67п Мојсије Петровић (1713—1730) од 1718. под хабзбуршком влашћу, а од 1726. такође и митрополит карловачки66x66п Викентије Јовановић (1731—1737) митрополит београдски и карловачки Софроније (1739—1745) Грк, Београдска епархија поново враћена под непосредну управу Српске патријаршије 1739. Вићентије Стефановић (1746—1758) Србин Калиник (1759—1761) Грк, био 1759. и 1766. године ктитор манастира Каленића
Под Цариградском патријаршијом (1766—1831) ПортретИме и презимеВреме службеНапомене Јеремија Папазоглу (1761—1784) Грк, укинута Пећка патријаршија 1766. и митрополија припојена Цариградској патријаршији, оставку поднео 1784. правдајући то старости; ктитор манастира Каленића 1766. године Дионисије Папазоглу (1784—1791) Грк, када је дошло до избијања последњег хабзбуршко-османског рата (1788—1791), он је још пре пада Београда пребегао на хабзбуршку страну, од почетка рата, ставио у службу хабзбуршке ратне пропаганде. Методије (1791—1801) Грк, ухапшен је и одузета му је сва имовина и затим је погубљен 27. фебруара 1801. године по (вољи дахија) наређењу Хаџи Мустафа-паше за његово безаконије и преступљеније Леонтије Ламброс (1801—1813) Грк, родом из Једрена, био протосинђел код митрополита Методија, са устаничким врхом отишао је 1813. године у емиграцију, где је умро 1822. године у Кишињеву Дионисије II (1813—1815) Грк 50px Агатангел (1815—1825) Грк„Време”, Београд 26. октобра 1929. из Једрена„Српска револуција и обнова државности Србије…”, Београд 2016., касније Цариградски Патријарх Кирило (1825—1827) Грк,„Сион”, Београд 31. децембра 1875. родом из Криве Паланке Антим (1827—1831) Грк
Поглавари Београдске митрополије (1831—1920) Пуна титула: архиепископ београдски и митрополит Србије.
ПортретИме и презимеВреме службеНапомене 50п Мелентије Павловић (1831—1833) Србин, први самоуправни архиепископ београдски и митрополит Србије 50п Петар Јовановић (1833—1859) 50п Михаило Јовановић (1859—1881) 1879. митрополија је добила аутокефалност 50п Теодосије Мраовић (1881—1889), 50п Михаило Јовановић (1889—1898), Поново београдски митрополит 50п Инокентије Павловић (1898—1905), 50п Димитрије (1905—1920), 1920. изабран за српског патријарха
Поглавари Српске патријаршије (од 1920) Пуна титула: архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски.
Слика Име Датум рођења Датум смрти Време службе 99п Димитрије (Павловић) 28. октобар 1846. 6. април 1930. 1920—1930 99п Варнава (Росић) 10. септембар 1880. 23. јул 1937. 1930—1937 99п Гаврило (Дожић) 17. мај 1881. 7. мај 1950. 1938—1950 99п Викентије (Проданов) 23. август 1890. 5. јул 1958 1950—1958 99п Герман (Ђорић) 19. август 1899. 27. август 1991. 1958—1990 99п Павле (Стојчевић) 11. септембар 1914. 15. новембар 2009. 1990—2009 99п Иринеј (Гавриловић) 28. август 1930. 20. новембар 2020. 2010—2020 99п Порфирије (Перић) 22. јул 1961. 2021—
Манастири Поред два ставропигијална манастира (Манастир Пећка патријаршија и Манастир Светог Саве у Либертивилу), Архиепископија београдско-карловачка има и седам епархијских манастира:
Цркве
Списак храмова Архиепископије београдско-карловачке:Списак је сложен према години изградње храма; можда није комплетан.
Референце
Литература
Спољашње везе
Категорија:Историја Срема Категорија:Религија у Београду Категорија:Историја Београда Категорија:Православље у Србији