Историја Народне Републике Кине се односи на историју копнене Кине након што су кинески комунисти под водством Мао Цедунга, остваривши победу над националистима у грађанском рату прогласили Народну Републику Кину чиме је де факто престала да постоји дотадашња Република Кина, чији су остаци до данас наставили да функционишу на Тајвану.

Корени Народне Републике могу се пратити од доба Кинеске Совјетске Републике која је проглашена 1931. године у Јучину, Ђанси, уз подршку Свесавезне комунистичке партије у Совјетском СавезуQi'an, Zhang (张启安), Cradle of the Republic: The Chinese Soviet Republic (共和国摇篮： 中华苏维埃共和国), Xi'an: Shaanxi People's Press, 2003 усред грађанског рата против националистичке владе да би се распустила 1937. године.

Акумулација богатства је у последња два деценије НР Кину учинила једном од водећих индустријских сила света. Од почетка 21. века НР Кина се почиње све више сматрати и политичком силом са амбицијама да истисне САД са места глобалног хегемона.

Ера Мао Цедунга Иако је проглашење нове државе симболички означило крај грађанског рата, непријатељства су настављена и сљедеће године када су комунисти заузели Хајнан и још неколико острва; отада, међутим, није било већих војних операција, осим повремених артиљеријских двобоја и поморских блокада, које ће углавном престати до краја 1950-их. Непријатељства никада нису формално окончана никаквим споразумом, а што је довело до комплицковане међународноправне ситуације познате као Две Кине. Тајван се дан-данас сматра настављачем Републике Кине и претендује на данашње територије НР Кине (и Монголије); НР Кина га, пак, сматра "одметнутом провинцијом", коју има право вратити под своју власт, ако је потребно, и војном силом. Две државе су, међутим, кроз неколико деценија постигле својеврсни модус вивенди и успоставиле економску сарадњу, с тиме да је обема декларативни циљ поновно и мирно уједињење.

У копненој Кини је комунистичка власт на међународом плану додатно консолидована када је у октобру 1950. заузет Тибет (где ће девет година касније избити кратки антикинески устанак) као и релативно успешном интервенцијом на страни Севера у корејском рату. Упркос спољним проблемима, прве године Маове власти су остале забележене као период стабилности незабележене од времена опијумског рата. Уведене су бројне друштвене реформе којима је побољшан положај сељака, али и жена.

Истовремено су покренути политички покрети и класне борбе широм земље. Антидесничарска кампања 1957–1958. знатно је ограничила демократију у Кини, током које је прогањано најмање 550.000 људи, од којих су већина били интелектуалци и политички дисиденти.. Contemporary China papers Након кампање, Кина је постала де факто једнопартијска држава. Други велики политички покрети 1950-их укључивали су кампање Потискивање контрареволуционара, кампање три против и пет против и Суфан покрет, од којих је сваки резултирао великим бројем смртних случајева широм земље.

Велики скок напред

Мао је веровао да ће социјализам на крају тријумфовати над свим другим идеологијама, а након Првог петогодишњег плана заснованог на централно контролисаној економији у совјетском стилу, Мао је преузео амбициозни пројекат Великог скока напред 1958. године, чиме је започео процес без преседана, колективизацију у сеоским срединама (Народна комуна). Мао је позвао на коришћење комунално организованих топионица гвожђа да би се повећала производња челика, одвлачећи раднике од пољопривредне радне снаге до те мере да су велике количине усева иструлеле без жетве. Мао је одлучио да настави да заговара ове топионице упркос посети фабрици челика која му је доказала да се висококвалитетни челик може производити само у фабрици. Мислио је да ће завршетак програма умањити ентузијазам сељака за његову политичку мобилизацију. Велики скок напред је напослетку довео до неминовне глади од које је умрло најмање 20,000,000 Кинеза.Dennis Tao Yang. "China's Agricultural Crisis and Famine of 1959–1961: A Survey and Comparison to Soviet Famines." Palgrave MacMillan, Comparatrive economic Studies (2008) 50, 1–29.Stéphane Courtois (ed.), 1999: The Black Book of Communism: Crimes, Terror, Repression, Harvard University Press,

До краја 1961. године стопа наталитета је била скоро преполовљена због неухрањености.MacFarquhar, Roderick. 1974. The origins of the Cultural Revolution. London: Published for Royal Institute of International Affairs, . Године 1958. избио је Сунхуа устанак, а 1959. је избио велики устанак у Тибету, који је резултирао смрћу десетина хиљада Тибетанаца, а Далај Лама је након тога отишао у егзил. Маов неуспех са Скоком смањио је његову моћ у влади, чије су административне дужности пале на председника Љу Шаоција и Денг Сјаопинга, посебно након Конференције седам хиљада кадрова почетком 1962. Борба за власт између Мао Цедунга и Љу Шаочија заједно са Денг Сјаопингом почела је после 1962. године. Мао је 1963. покренуо Покрет социјалистичког образовања, који је трајао до 1965. године.

Много успешнији је био програм „Две бомбе, један сателит“, покренут 1958. године, уз помоћ Москве. Користио је водеће научнике који су се вратили у континенталну Кину из иностранства, укључујући Ћјан Сјуесена, Денг Ћашана и Сјан Сенченга. Прва кинеска атомска бомба, нуклеарни пројектил, хидрогенска бомба и вештачки сателит су успешно развијени до 1970. Међутим, на програм су озбиљно утицали Велики скок и културна револуција.

Културна револуција

thumb|Црвена гарда на Тргу Тјенанмен током Културне револуције (1967). Мао је 1960-их свој ауторитет настојао побољшати покретањем знамените Културне револуције 1966. која је представљала још једну велику чистку "реакционарних" елемената, и која је имала тешке кадровске последице по Кину.

Године 1963. Мао је покренуо социјалистички образовни покрет, који се сматра претечом Културне револуције. Да би наметнуо социјалистичку ортодоксију и ослободио Кину „старих елемената“, а да истовремено служи одређеним политичким циљевима, Мао је започео знамениту Културну револуцију у мају 1966. године, покушавајући да побољшати свој ауторитет и врати се у центар политичке моћи у Кини. Кампања је била далекосежна у свим аспектима кинеског живота. Процењени број смртних случајева креће се од стотина хиљада до 20.000.000. Масакри су се дешавали широм земље, а Црвена гарда је терорисала улице јер су многи обични грађани сматрани контрареволуционарима; образовање и јавни превоз су скоро потпуно заустављени; свакодневни живот укључивао је извикивање слогана и рецитовање Маових цитата; многи истакнути политички лидери, укључујући Љу Шаоћија и Денг Сјаопинга, денунцирани су и сматрани су "капиталистичким путницима". Кампања се неће у потпуности завршити све до смрти Мао Цедунга и хапшења Групе четворице 1976. године. Други устав Кине, познат као „Устав из 1975.“, донет је 1975. током Културне револуције.

Дипломатски односи 1950−их и 1960−их Примарна спољна политика НР Кине је била да добије дипломатско признање у суочавању са јаким америчким противљењем.

Бандуншка конференција 1955. године, на којој је премијер Џоу Енлај предводио кинеску делегацију, била је важна прекретница за кинеске спољне односе.   Кина је развила своје спољне односе са многим новим независним и ускоро независним земљама. Кинеских Пет принципа мирне коегзистенције уграђено је у десет принципа Бандунга. 

Године 1964. тензије између Вашингтона и Париза омогућиле су Француској да отвори односе.,

Индија је 1950. године постала једна од првих земаља која је признала Народну Републику Кину и успоставила формалне дипломатске односе. Међутим, Индија је имала блиске везе са СССР-ом и 1962. године, једномесечни кинеско-индијски рат и такође једномесечни Други кинеско-индијски рат 1967. избили су дуж њихове удаљене границе. Од тада су с времена на време распламсале граничне тензије..

Пекинг је био веома задовољан што је успех Совјетског Савеза у свемирској трци. Лансирање Спутњика показало да је међународни комунистички покрет ухватио корак са Американцима у високој технологији. Мао је претпоставио да Совјети сада имају војну предност и да би требало да појачају Хладни рат; Никита Хрушчов је знао да су Американци далеко испред у војном коришћењу свемира.. Напетости су се умножавале, брзо постајући мртво слово на папиру савеза из 1950. године, уништавајући јединство социјалистичког блока што је утицало на светску равнотежу снага. Раскол је почео програмом дестаљинизације Никите Хрушчова. То је разбеснело Маоа, који се дивио Стаљину.John W. Garver, China's Quest: The History of the Foreign Relations of the People's Republic (2016) pp. 113–145. Москва и Пекинг су постали светски ривали, приморавајући комунистичке партије широм света да заузму страну; многи од њих су се поделили, тако да су се просовјетски комунисти борили против прокинеских комуниста за локалну контролу над левичарским снагама у већем делу света..

Москва је била дубоко огорчена, посебно зато што је потрошила велике количине на снабдевање Кине високом технологијом – укључујући и неке нуклеарне вештине. Москва је повукла своје животно потребне техничаре и економску и војну помоћ. Хрушчов је био све грубљи и неумеренији исмевајући Кину и Мао Цедунга и комунистичкој и међународној публици. Пекинг је кроз своју званичну пропагандну мрежу одговорио одбацивањем полагања права Москве на Лењиново наслеђе. Пекинг је инсистирао да је то прави наследник велике лењинистичке традиције. На једном великом скупу комунистичких партија, Хрушчов је лично напао Маоа као ултра левичара – левичарског ревизиониста – и упоредио га са Стаљином због опасног егоизма. Сукоб је сада измакао контроли и све више се водио у 81 комунистичкој партији широм света. До коначног подела дошло је у јулу 1963. године, након што је 50.000 избеглица побегло из Синђијанга у западној Кини на совјетску територију како би избегли прогон. Кина је исмевала руску неспособност у Кубанској ракетној кризи 1962. године као авантуризам на почетку и капитулационизам који је завршио на страни губитника. Москва је сада све више давала приоритет пријатељским односима и споразумима о забрани тестирања са Сједињеним Државама и Уједињеним Краљевством.... passim.

Кинеско-совјетски раскол 1963, који је две земље довео до мањег оружаног сукоба 1969. и страха од нуклеарног рата, је, пак, потакао политику рапрочмента са САД, која је започела са председником Никсоном почетком 1970-их.. Врхунац те политике била је Никсонова посета Кини 1972. године.

Мао Цедунг и Комунистичка партија Кине су такође извозили идеологију социјализма и социјалистичке револуције у друге делове света, посебно у југоисточну Азију, где су се водили ратови у Вијетнаму, Лаосу, Камбоџи, те комунистичке побуне у Бурми и Малезији. Под утицајем и подршке Маоа и КП Кине, Пол Пот и Црвени Кмери извели су геноцид у Камбоџи током којег је убијено 1,5-2 милиона људи за само три године. Доминација радикалних левичара у кинеској власти је прекинута Маовом смрћу 1976. када су на власт дошли умерени левичари на челу са Хуа Гуофенгом и Денг Сјаопингом.

Ера Денг Сјаопинга thumb|Денг Сјаопинг Смрт Мао Цедунга је била праћена борбом за моћ између Групе четворице, Хуа Гуофенга, и на крају Денг Сјаопинга. Трећи устав Кине, познат као „Устав из 1978.“, донет је 1978. под Хуиним „Два шта год“.

У децембру 1978, уз подршку Је Ђанјинга и других високих званичника, Денг је на крају заменио Хуа и постао врховни вођа Кине током 3. пленарне седнице 11. Централног комитета КПК. Денгови савезници као што су Ху Јаобанг и Џао Цијанг такође су добили унапређења.

Денг је успео да маргинализује Хуа Гуофенга, који је настојао у Кини увести реални социјализам совјетског типа. Уместо тога Денг је започео програм радикалних економских реформи, користећи као аргумент кинеско технолошко заостајање, које је између осталога, постало видљиво и у кинеско-вијетнамском рату 1979. године.