Присака () насеље је у Румунији у округу Караш-Северин у општини Константин Даиковичу. Oпштина се налази на надморској висини од 176 -{m}-.
Прошлост Име представља румунску варијанту српског појма "Пресек(а)".Зоран Колунџија: "Војводина од најстаријих времена до велике сеобе", Нови Сад 2008. Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да место припада Букошничком округу, Карансебешког дистрикта. У Присаки је био управни подуред а становништво је претежно влашко.Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003.
У месту је православна парохија која припада Карансебешком протопрезвирату. Ту службују 1824-1847. године два свештеника: Србин, поп Константин Поповић и Румун, поп Захариј Зуза."Сербски летописи за 1825", Будим 1824. године Православно парохијско звање је основано 1791. године, од када се воде све црквене матрикуле. Храм је посвећен Св. апостолима Петру и Павлу. У народну школу иде 1846/1847. године 15 ученика које учи Петар Поповић, поп Костин син.Reesch de Lewald, Aloysius: "Universalis schematismus ecclesiasticus venerabilis cleri orientalis ecclesiae graeci non uniti ritus regni Hungariae partiumque eidem adnexarum, necnon magni principatus Transilvaniae, item literarius, seu nomina eorum, qui rem literariam et fundationalem scholarem ejusdem ritus procurant ... pro anno ...", Будим 1846.
Ту се налазио у 19. веку спахилук српске властелинске породице Андрејевић "от Присаке". Племић Авксентије Андрејевић живео је у Сегедину и јавља се често као претплатник српских књига.Fénelon, François de Salignac de La Mothe, превод Živković Stefan: "Priključenija Telemaka sina Uliseva", Vienа, 1814. Андрејевићу је, своје дело "Усамљени јуноша", књижевник Милован Видаковић посветио 1810. године свом мецени и пријатељу као "земљедршцу от Присаке" - а сегединском грађанину."Годишњица Николе Чупића", Београд 1928. "Благородни" Авксентије је познат и као финансијер израде портрета ученог Атанасија Стојковића и редован наручилац дела Вука Караџића."Библиотекар", Београд 1961. Аксентијев сродник - унук? сличних манира Лазар бавио се и у оближњем Лугошу.Arnovljev, Antonij: "Virginija ili krvava zertva osvobozdenija. Zalostno pozoriste u 4 dejstvija", Беч 1832.
Године 1846. ту је живело 843 православне душе Срба и Румуна. У првој половини маја 1862. године сеоски атар је пострадао од најезде скакаваца."Србобран", Нови Сад 1866.
Почетком 20. века у месту је живео само један Србин.Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Сремски Карловци 1910.
Становништво Према подацима из 2002. године у насељу је живело 458 становника.
Попис 2002.
Референце
Категорија:Насељена места у жупанији Караш-Северин Категорија:Википројект географија/Насеља у Румунији