мини|Поглед изблиза на планински врх Галдхепиген () је планина у масиву Јотунхејмен у југоисточној Норвешкој. Највиши је врх Норвешке и Северне Европе, са висином од 2469 m. Налази се на подручју општине Лом у округу Инландет, између долина Висдален и Леирдален. Подручје је унутар система заштићених подручја повезаног са националним парком Јотунхејмен.
Рељеф у непосредном окружењу карактеришу стрме стране и присуство глечера. Северна страна се спушта према леднику Стигебрен, док се у близини помињу и глечери Сторјувбрен и Свелносбрен. У истом извору се као основна стенска подлога наводи габро, што је у складу са доминантном литологијом ширег подручја Јотунхејмена.
Историјат освајања врха у новије доба везује се за 19. век. Као прва документована успешна посета врху наводи се 1850. година, када су се на њега попели Стенар Сулхајм, Ингебрикт Флотен и Ларс Арнесен. У савременој пракси, као уобичајени приступи наводе се полазишта Јувасхита преко ледника Стигебрен и Спитерстулен преко врха Кеилхаус.
Етимологија Назив Galdhøpiggen је сложеница настала од назива висинске форме Galdhø/Galdhøi и речи pigg (у одређеном облику piggen), у значењу врх/шиљак Галдхое.
Први део речи, Galdhøe доводи се у везу са именом имања Галде у долини Бевердален, при чему gald означава стрм планински пут или клеив/стрмину. У лингвистичкој литератури се истиче и да се елемент hø у оваквим именима тумачи у значењу висина/узвишење.
Историја Почетком 19. века у Норвешкој није постојала сагласност о томе који је планински врх највиши у земљи. Као највиши се често наводила Снехета у масиву Доврефјел, што је у јавном дискурсу било присутно и у време 1814. године. Прве тригонометријске мере у области Јотунхејмена извео је инжењеријски официр Теодор Брох 1827. године, а 1842. је официр и геодета Харалд Николај Сторм Вергеланд закључио да је Галдхепиген виши од Глитертиндена и од врхова у масиву Хурунгане. Деценијама потом повремено се обнављала расправа о мерењима појединих врхова, док она није утихнула након геодетских премеравања Јохана Херцберга из 1871. и 1873. године. У 20. веку се у јавности поново појавио спор у вези са Глитертинденом, чија је висина у појединим периодима, услед дебље ледене капе, могла бити већа када се рачуна лед, међутим, мерење из 1965. (2472 m са ледом) и касније званично премеравање из 2017. (2457 m са значајно умањеним снежно-леденим покривачем) указали су на дугорочни пад те ледене висине, док је стеновити врх Глитертиндена нижи од Галдхепигена. лево|мини|314x314п|Планинарење на Галдхепигену (1926)
Научна и путописна реоткрића унутрашњости Јотунхејмена у 19. веку тесно су повезана са радом норвешких природњака. Геолог Балтазар Матјас Кејлхау и лекар Кристијан Боек 1820. године извели су дужу истраживачку туру кроз подручје које су назвали Јотунфјелдене. У историографији су, уз друге научнике и уметнике, касније помињани међу откривачима Јотунхејмена. Кејлхауово име носи и врх Кејлхаус источно од Галдхепигена. У истом контексту ране експедиционе активности, 1844. године Кејлхау је са сарадницима покушао успон на Галдхепиген, али је због лоших временских услова стигао само до претврха који је касније назван Кејлхаус. Овај покушај, иако без досезања главног врха, често се наводи као један од значајних раних подухвата у историји истраживања и посећивања највиших делова Јотунхејмена.
Прво документовано достизање врха у новије доба везује се за јул 1850. године, када су на Галдхепиген изашли мештани из области Лом: земљорадник Стејнар Сулхајм, црквени појац Ингебригт Флотен и учитељ Ларс Арнесен. Убрзо потом, успон је постао важна тачка у развоју планинског туризма у Јотунхејмену, нарочито кроз улогу Сулхајма и смештајних тачака у долини Висдален.
Већ средином 1850-их бележе се успони који означавају ширење интересовања изван локалне средине. Као први „градски“ посетилац који је изашао на врх наводи се лекар Аксел Арбо 1855. године, док је као прва жена на врху забележена Ренога Сулхајм, ћерка Стејнара Сулхајма, 1856. године. Развој приступних праваца такође се убрзавао: 1864. Оле Рејсхајм и ботаничар Аксел Блит изашли су на врх са источне стране, преко Раудбергстулена и Јувфлија, што се наводи као један од раних примера тражења алтернативних рута. мини|Колиба на врху планине изграђена 1975. године Крај 19. века донео је и јасније обликовање алпинистичке димензије успона: 1886. године врх је први пут достигнут са западне стране, успоном преко гребена из правца Сторјувтиндена, а 25. децембра 1887. забележено је и прво зимско пењање на врх. У истом периоду, Кнуд О. Воле профилисао се као водећи планински водич за Галдхепиген и 1890. године је наведен као први патентни водич у оквиру Норвешког туристичког удружења.
Развој смештајне инфраструктуре био је кључан за масовније посећивање. Планинско имање Спитерстулен у Висдалену, које је у 19. веку функционисало као важно преноћиште, већ је 1836. добило доградњу за путнике и ловце, а потом се постепено развијало као туристичка станица и полазиште за успон на Галдхепиген. Са друге стране, како су се водичке туре преко ледника и из правца Јуватнета показале практичним, Воле је 1884. започео градњу једноставне камене колибе код Јуватнета, што је представљало почетак развоја Јувасхите као главног источног полазишта.
Паралелно са растом броја посетилаца, појавила се потреба за заклоном и на самом врху. Прва камена кућица на врху подигнута је 1888. године и везује се за Кнуда Волеа. Касније су поједине грађевине страдавале услед олуја и биле обнављане, па је током 20. века подигнуто више узастопних вршних колиба, док данашња колиба потиче из 1975. године.
Геологија Галдхепиген лежи унутар каледонида јужне Норвешке, у области у којој површинску геолошку грађу у великој мери чине алохтоне кристаласте јединице потиснуте током скандијске фазе каледонске орогенезе. Најважнији регионални тектонски елемент у ширем подручју Јотунхејмена је Јотунско–Валдрешки покровни комплекс, који је састављен од прекамбријских интрузивних и метаморфних стена, местимично са покривачем каснопрекамбријско–ранијепалеозојских седимената (спарагмит). лево|мини|358x358п|Највиши планински врх (десно) и глечер Стигебрен Према детаљним картографским приказима, непосредно подручје око врха Галдхепигена грађено је претежно од дубинских магматских стена мафитног до интермедијарног састава, са честим смењивањем габра, монцонита и кварцмонцонита у оквиру истог картографског листа размера 1:50.000. У ширем региону Јотунског покровног комплекса, поред наведених литологија, распрострањени су и анортозити и ултрамафити као делови габровско–анортозитних асоцијација и пратећих тела.
Унутрашња грађа Јотунско–Валдрешког покровног комплекса је сложена и обухвата више јединица различите старости и метаморфне историје. Савремене синтезе издвајају, између осталог, Горњи Јотунски покров као вишу тектонску целину са доменима у којима се јављају слојевити комплекси фелзичних до ултрамафитних стена и масивни габровско–анортозитни комплекси, као и Доњи Јотунски покров који је у великој мери изграђен од ортогнајсева палеопротерозојске старости и локалног седиментног покривача. У појединим областима Јотунског комплекса документовано је тектонско рашчлањивање на доње потисне јединице са гнајсевима и мангеритско–јотунитским стенама и више јединице доминантно габровско–анортозитног састава, при чему су зоне контакта често милонитизоване и праћене ретроградном метаморфозом. мини|Стене на Галдхепигену Магматско-метаморфна еволуција ових стена углавном је прекамбријска и обухвата више импулса интрузивне активности и високотемпературне метаморфозе. Забележене су формације стена старости око 1,66–1,65 милијарди година, као и значајне мезо и неопротерозојске епизоде укључујући габровско–анортозитне масиве и високоградусне метаморфне догађаје. Те епизоде су део ширег свеаконорвешког орогеног циклуса у југозападној Скандинавији, током кога су забележени обимни магматизам и гранулитнофасцијална метаморфоза у временском распону приближно од касног мезопротерозоика до раног неопротерозоика. Каледонски утицај на геолошку грађу Галдхепигена и ширег Јотунхејмена најизраженији је у тектонском положају и у деформационим појасевима дуж контаката унутар покрова. Током скандијске колизије Балтике и Лаурантије, кристаласте јединице JVNC су потиснуте на подлог, а у зонама клизања развијени су милонити и бластомилонити са ретроградном изменом првобитних гранулитнофасцијалних асоцијација ка нижим метаморфним условима. Поред тога, у појединим деловима Горњег Јотунског покрова присутан је и силурски гранитни дајк-систем, чија се интрузија доводи у везу са фазама превођења покрова.
На данашњи рељеф масива пресудно су утицали квартарни процеси, пре свега вишеструке глацијације које су обликовале планински пејзаж Норвешке, укључујући развој глацијалних долина, циркова и оштрих гребена. У синтезама квартарне геологије Норвешке истиче се да су глацијални процеси током квартара били главни агенс ерозије и транспорта седимената и да су у високим областима Скандинавије оставили препознатљив скуп глацијалних облика. Истовремено, распоред ледничких центара и ледоделница условљавао је просторне разлике у интензитету глацијалне ерозије и акумулације у унутрашњости копна током различитих глацијалних фаза.
Туризам Галдхепиген је једно од најпознатијих планинарских одредишта у Норвешкој и један од главних мотива посете масиву Јотунхејмен. У документима управљања посетиоцима истиче се да су Јотунхејмен и заштићена област Утладален међу најпосећенијим заштићеним подручјима у земљи, због чега је развијена посебна стратегија посета у оквиру концепта коришћење–заштита. Иста стратегија као основне циљеве наводи унапређење доживљаја посетилаца, повећање локалне вредности (посредно кроз туризам) и очување природних вредности у заштићеном простору и његовој контактној зони. лево|мини|Прелазак планинара преко глечера између Јувасхите и највишет врха планине (1999) Развој организованог планинарења и смештаја у приобалним долинама Јотунхејмена започео је у другој половини 19. века, када су поједина планинска имања постала полазишта за успоне. Туристичко одредиште Спитерстулен у долини Висдален развила се из планинског имања, при чему је, према подацима самог објекта, прва наменска доградња за туристе изведена 1874. године, а вођење на Галдхепиген уз накнаду спроводи се од средине 19. века. Ово полазиште је временом постало једна од најчешћих база за успон без преласка преко глечера и за вишедневна кретања кроз централни део Јотунхејмена. Други важан савремени приступ је источна рута од планинарског дома Јувасхита, која је повезана са преласком ледника Стигебрен. У туристичко-информативним изворима се наводи да се ова рута у летњој сезони уобичајено реализује као вођена тура, при чему се учесници, из безбедносних разлога, крећу везани конопцем преко ледника. Истиче се и да се такве туре организују свакодневно у сезони.