мини|Нетби, 1899. илустрација за "Оду славују" „Ода славују” () је песма Џона Китса написана или у врту Спењардс Ин паба у Хампстеду или, према Китсовом пријатељу Чарлсу Армитејджу Брауну (енг. Charls Armitage Brown), испод шљиве у врту Китсове куће, такође у Хампстеду. Према Брауну, један славуј је направио гнездо у близини куће коју су Китс и он делили током пролећа 1819. Како је био инспирисан песмом славуја, Китс је написао песму за дан. Убрзо након тога, ова песма је постала једна од његових познатих ода из 1819. и јула следеће године је била објављена у Аналима лепих уметности (енг. Annals of Fine Arts). Ова ода је једна од најчешће антологизованих песама на енглеском језику.
„Ода славују” је лична песма која описује Китсово путовање у стање негативне способности (енг. negative capacity). Тон оде одбацује оптимистичну потрагу за задовољством која се може наћи у раним Китсовим песмама. Она истражује теме попут природе, пролазности и моралности.
У песми је описано како славуј доживљава неку врсту смрти, али у ствари не умире. Уместо тога, славуј наставља да живи кроз своје песме, што није у људској природи. Песма се завршава прихватањем чињенице да задовољство не траје и да је смрт неодвојиви део живота. У оди Китс такође замишља нестанак физичког света и види себе мртвог попут „земље” изнад које славуј пева. Тај контраст између бесмртног славуја и смртног човека који седи у свом врту је још снажнији када се употреби машта. Време као мотив је такође приметно унутар песме пошто је 1819. пролеће поранило и са собом донело славује широм вресишта Хампстед.
Позадина мини|Џосеф Северн слика Китса док слуша песму славуја (1845) Од својих шест великих ода из 1819, Китс је „Оду психи” (енг. Ode to Psyche”) највероватније прву написао, а „Јесени” (енг. “To Autumn”) последњу. Негде између ове две написао је „Оду славују”. Вероватно је да је „Оду славују” песник написао негде између 26. априла и 18. маја 1819. године, на основу временских прилика и сличности између слика из песме и оних из писма послатог Фени Брауни (енг. Fanny Brawne) једног мајског дана. Китс је песму написао у Хампстеду, у кући коју је делио са Брауном, вероватно док је седео испод шљиве у врту. Према Китсовом пријатељу Брауну, песник је завршио оду за једно јутро. Браунова прича је лична, пошто говори како је Китс био директно инспирисан кућом, премда се ослањао и на своју имагинацију, као и друге књижевне изворе приликом описивања славуја.
Тачан датум када су настале „Ода славују“, „Ода лењости“ (енг. “Ode to Indolence”), „Ода меланхолији“ (енг. “Ode on Melancholy“ ) и „Ода грчкој урни“ (енг. “Ode on a Grecian Urn“) није познат, пошто је Китс све ставио под ’мај 1819’. Међутим, види се да је песник радио истовремено на њима, јер постоји јединство између њихових рефрена и тема. Редослед настанка ових ода је такође непознат, премда својом структуром оне праве низ. Док је Китс писао „Оду грчкој урни“ и остале песме, Браун их је транскрибовао и предао Ричарду Вудхаусу. Током овог периода, Китсов пријатељ Бенджамин Хајдон је добио копију „Оде славују“ и поделио ју је са Джејмсом Илмесом (енг. James Elmes), уредником Анала лепих уметности. Илмес је купио Китсову оду за малу количину новца и песма је била објављена у јулском броју. Ода је касније укључена у Китсову збирку песама из 1820. – Ламија, Изабела, Вече уочи празника Свете Агнесе и друге песме (енг. Lamia, Isabella, The Eve of St Agnes, and Other Poems).
Структура Према Брауну, Китс је вероватно прво написао „Оду славују“, а после ње „Оду Психи“. Докази за ову тврдњу се такође могу пронаћи у структури песама пошто Китс комбинује два различита типа лирске поезије попут експеримента: оду у виду химне и лирику звука који одговара овој оди. Ова комбинација унутар структуре је слична оној у „Оди грчкој урни“. У обе песме двојни облик ствара неку врсту драматичног елемента. Строфе унутар песме су комбинација Петраркиног и Шекспировог сонета.
У песми се налази сложена асонанца – понављање вокала – по тачном обрасцу, што се може видети у Китсовим одама. Такво коришћење асонанце се јавља у малом броју енглеских песама. Унутар „Оде славују“ пример овог обрасца се може пронаћи у 35. стиху „Гле, већ сам крај тебе! Ноћ се блага спрема“ где се ’е’ код „већ“ повезује са ’е’ из „тебе“ и ’а’ код „крај“ повезује са ’а’ из „блага“. Исти образац се може видети у 41. стиху „Не могу назрети цветова обрисе“., pр. 302 У Китсовој зрелијој поезији, асонанца се може пронаћи у отприлике десет одсто стихова.
Што се тиче осталих стилских фигура, у одама из 1819. Китс је користио дуплу или троструку цезуру у око 6% стихова. Као пример може се узети „Ода славују“ где се у 45., 46. и 57 стиху „И густом честару, крошњи глога белог / И плоду дивљине, трнове ружице / И цвету љубичице, крхке, умиљате“ уз помоћ зареза користи „мушка“ цезура. Надаље, Китс је смањио употребу латинских речи и синтаксе које је претходно користио, чиме је скратио дужину битних речи у песми. Такође постоји и наглашеност код речи које почињу сугласником, понајвише код оних речи које почињу са ’б’, ’п’ или ’в’. Ова три консонанта су подоста видљиви у првој строфи, и Китс их такође користи како би кроз елизију песми дао ритам.
Што се тиче поетског метра, Китс користи спондеј у својим одама из 1819. и у мало више од 8% стихова „Оде славују“.
Песма мини|Холографија Китсове „Оде славују" написана маја 1819. мини|Рукопис "Оде јесени" Џона Китса. мини|Потпис Џона Китса. Бол ми срце стеже, чуло отупљује, К’о да сам отровних најео се трава, Ил’ испио пиће које омамљује, Па тонем до реке вечног заборава: Не опи ме завист што си птица чила, 5 Већ радост због твога силног радовања Кад у неком своме мелодичном свету. К’о Дриада лакокрила Сред зелен-буквика, сеновитог грања, Из препуних груди певаш песму лету. 10 Да кап вина сркнем ладног што одлежа У земљи дубоко, кроз столеће цело, Са укусом Флоре и сеоских врежа, Уз песму Провансе, сунчано посело! Да ми врелог југа пехар грло кваси 15 Са Хипокрениног врела што је стидно, С пеном што бисерним трептањем ме мами И гримизом усне краси; Па искапив’ пехар, да с тобом невидно Пред светом ишчезнем у шуминој тами; 20 Да се сав истопим, предам забораву То што усред гаја теби није знано: Јад и силни замор, беду грозничаву С овог света где се кука непрестано, Где од капи дршће ретка коса седа, 25 Где младост убледи и к’о авет мине, Где је мис’о свака - очај пун болова Што оловним оком гледа, Где сјај Лепотиног ока брзо гине, А утеху лако нађе љубав нова. 30 Бежи, док за тобом похрлило није, Без Бахових кола, моје биће цело На несагледаном крилу поезије; Ум досадни залуд спутава ми тело! Гле, већ сам крај тебе! Ноћ се блага спрема, 35 И све је под влашћу царице Селене Што је јатом прате звезде виловите; Ал’ светлости овде нема Сем када с неба лахор у њу не одене; Сред зелене таме, стазе завојите. 40 Не могу назрети светова обрисе Ни то што мирише к’о тамјан на грани, Већ сред балзам-таме нагађам мирисе Што их свако доба дарива пољани И густом честару, крошњи глога белог, 45 И плоду дивљине, трнове ружице И свету љубице, крхке, умиљате, И мезимцу маја зрелог, Том мошусном цвету што ноћне мушице Све росом омами кад се крај њег сјате. 50 У тами те слушам; срце ми је знало За лаганом смрћу често да зажуди, У многоме стиху њу је призивало Да ми дах однесе из слабашних груди; А раскош би била да преминем сад 55 Кад отплови поноћ, да минем без бола Док душу истачеш кроз пој тако чио, У заносу таквог склада! А ти би још пев’о; реквијем сред мола Ја већ не бих чуо, јер бих земља био. 60 Ти и ниси рођен да те смрт однесе! Још те не погази поколење гладно; Твој глас што га слушам исту чар донесе И цару и луди кроз појање складно: То је можда песма што стазу направи 65 До Рутиног срца кад среде туђег жита За домом је својим горке сузе лила; То је песма што затрави Крај опасног мора окна тајновита У заборављеним крајевима вила. 70 У заборављеним! И та реч ме прену К’о погребно звоно и врати ме мени! Сад збогом ми остај, јер машта у трену Ум људски престане свемоћно да плени. Сад збогом! Твој пој се губи у долини, 75 Низ потоке тихе, пољско зеленило, И уз брег се пење, па се обрушава У гајеве у даљини: Да л’ се око мене све то стварно збило? Те музике неста: - је л’то сан ил’ јава? 80 , pр. 301-302</blockquote>
Теме мини|Цртеж славуја. „Ода славују“ описује низ сукоба између стварности и романтичарског идеала заснованог на јединству са природом. Наравно, унутар оде је песма славуја доминантна слика и „глас“. Такође, славуј је предмет емпатије и хваљења у песми. Међутим, славуј и говор о славују не представљају само то, већ цело људско искуство уопште. Премда, не треба рећи да је цела песма једна метафора, већ сложена слика која је створена кроз интеракцију сукобљених гласова и питања.Надаље, како би створио слику бесмртног славуја, наратор раскида сваку везу између себе и славуја.
Песма славуја у оди је повезана са уметношћу музике исто као што је урна у „Оди грчкој урни“ повезана са уметношћу вајања. Тако славуј представља очаравајуће присуство и, за разлику од урне, директно је повезан са природом. Као природна музика, песма је ту због лепоте и унутар ње недостаје порука о истини. Китс прати Колриджово веровање, које се може видети у „Славују“, у одвајање од света путем губљења себе у песми птице. Иако Китс преферира женског славуја за разлику од Колриџа који више воли птицу мушког пола, обојица одбацују традиционалан начин описивања славуја повезаног са трагедијом Филомеле. Њихова птица певачица је срећан славуј који не буди меланхолична осећања попут претходних поетских описа. Птица је само глас унутар песме, премда је глас који наводи наратора да се придружи и да заборави на животне недаће. Међутим, видљива је тензија између наратора којег Китс криви за смрт Тома Китса (енг. Tom Keats), песниковог брата. Крај песме представља резултат покушаја бекства у царство маште.
Попут песме „Ода пољској шеви“ (енг. “To a Skylark“) Персија Биша Шелија (енг. Percy Bysshe Shelley), Китсов наратор слуша песму славуја, али слушање песме унутар „Оде славују“ је скоро болно и слично смрти. Наратор тежи да буде попут славуја и напушта чуло вида како би прихватио звук с циљем да подели таму са птицом. На крају песме, транс који је произвео славуј нестаје и наратор остаје запитан да ли је то била права визија или само сан. У овој оди песник користи процес спавања, што је свим Китсовим песмама заједничко, а такође дели и тему са „Сном и поезијом“ (енг. “Sleep and Poetry“) и „Вечери уочи Свете Агнесе“. Слика сна наглашава скривеност и пролазност.
На пола пута унутар песме долази до одвајања две радње: прва тежи да се идентификује са славујем и његовом песмом, а друга говори о стапању прошлости и будућности приликом доживљаја садашњости. Друга тема представља подсећање на Китсове ставове о људском напредовању исказане у „Палати са многобројним одајама“ (енг. “Mansion of Many Apartments“) и о томе како се човек развија уз помоћ искуства и једине жеље да спозна истину која представља комбинацију задовољства и бола. Јелисејска поља и песма славуја у првој половини песме представљају пријатан тренутак који, попут дроге, преовлађује над појединцем. Међутим, доживљај не траје заувек, па тело га прижељкује док наратор осећа да је беспомоћан без задовољства. Уместо да прихвати истину, наратор се хвата за поезију како би побегао од губитка задовољства. Поезија не доноси задовољство за којим је наратор првенствено тежио, премда га ослобађа тога да жели само задовољство.