Деда Мраз (), глобално познат као Санта Клоз (), Свети Никола (), Сент Ник (), или једноставно Санта (), измишљени је лик који доноси деци поклоне на Бадње вече, Божић, дан Светог Николе или Нову годину. Његово порекло има корене у легендама германских и словенских народа, које су се касније, појавом хришћанства, спојиле са ликом Светог Николе. Један од важнијих „предака” Деда Мраза је и Один, главно божанство германских народа пре њиховог покрштавања.
Савремени Деда Мраз, најпознатији под именом Санта Клоз, данас је глобални феномен. Његов настанак има бројна објашњења, али многи сматрају да је један од главних „криваца” за глобалну популаризацију лика Деда Мраза каквог данас знамо заправо компанија Кока-кола. Од 1931. године ова компанија у време празника користи рекламе са сликом декице у црвеном оделу који пије Кока-колу. Присутност овог напитка широм света свакако је допринео популаризацији Деда Мраза као глобалног феномена, али Кока-кола није пресудно заслужна за „култ” Деда Мраза. И друге компаније најразличитијих производних и услужних понуда користе овај лик у промотивне сврхе. Деда Мраз је надрастао везу са било којим верским или секуларним датумима и постао апсолутни „чудотворац”. Нико не може да положи права на њега и нико не може да другима оспори право да га користе по својој вољи.
У европским земљама није реткост да Деда Мраз има свој пандан, још једног дародавца заснованог на локалној традицији. У Србији је то Божић Бата, у Бугарској Дедо Коледо (), у Словенији Божичек, у Енглеској Отац Божић (), у Мађарској Микулаш (), у Грчкој Агиос Василис (). У многим земљама у којима доминира католичанство то је Mали Исус, односно Кристкинд (), у Хрватској познат као Исусић.
Као дародавац Деда Мраз у различитим културним миљеима долази у различито време. Углавном долази на Божић (25. децембра), али има изузетака. У Пољској и Холандији он поклоне доноси традиционално на дан светог Николе (6. децембар према Грегоријанском календару), док у Србију (и неке друге земље) он долази 1. јануара.
Име 200px|мини|Илустрација из 1881. године која је помогла у стварању савремене представе о Деда Мразу
Глобално, американизовано име Санта Клоз настало је као скраћена верзија имена Светог Николе (Saint Nicholas — Santa Claus). Датира из 1765—75, а изворно потиче од холандског имена Синтерклас (). Последњи део холандског имена — klaas је скраћеница за Николас (). Синтерклас је први пут преименован у Санта Клоза у Новом Амстердаму (данас Њујорк), а име је први пут искоришћено у америчкој штампи 1773. године.
У Србији (и другим бившим републикама СФРЈ) општеприхваћено име је Деда Мраз и оно фонетски није повезано ни за Божић ни за Светог Николу, већ за руско-совјетски лик Дед Моро́з. После Другог светског рата, са ширењем комунистичке идеје о штетности религије, у Југославији су Божић Бата и Свети Никола постали непожељни. Заменила их је комунистичко-социјалистичка фигура која је наметнута у свим земљама под совјетским утицајем — Деда Мраз, који више није долазио за Божић (као у већини западних земаља), већ за Нову годину. Овај лик заснива се на митском старословенском паганском лику који се звало Старац Мраз и био је демон зиме. После разлаза са Совјетским Савезом 1948. године овај лик старог словенског божанства, под утицајем Запада, постепено еволуира у глобализовани лик Санта Клоза, али му остаје име Деда Мраз. Деведесетих година се народи на простору бивше Југославије враћају старим обичајима, па тако оживљавају и ликови какви су Божић Бата код Срба или Дјед Божићњак код Хрвата), али се задржава и глобализована западњачка верзија. Тако сада у Србији деца добијају поклоне за Нову годину од Деда Мраза (1. јануара), а многа и од Божић Бате за Божић (7. јануара).
Изглед и карактер Сматра се да Деда Мраз прави спискове деце широм света, категоризујући их према њиховом понашању током протекле године на „добру” и „неваљалу”. „Добра” деца добијају на поклон играчке и слаткише, а у неким културама она „неваљала” добијају угаљ. Поклоне деца у највећем броју земаља добијају током Бадње вечери, али има и изузетака (у Србији их посећује током новогодишњих празника, док у у Пољској и Холандији долази баш на дан светог Николе). Он своју мисију испуњава уз помоћ вилењака који праве играчке у радионици на Северном полу и разноси их возећи се у својим летећим санкама које вуку ирваси. Уобичајен је приказ у коме он живи на Северном полу, а често се смеје на начин који звучи као „Хо, хо, хо”.
Многи од Деда Мразових савремених атрибута су установљени 23. децембра 1823. године у песми анонимног аутора Посета Светог Николе (). Касније је ауторство за ову песму приписано америчком писцу Клементу Кларку Муру и данас је познатија под именом Ноћ пре Божића (The Night Before Christmas или 'Twas the Night Before Christmas). У тој песми свети Никола је описан као буцмасти, дебели, весели стари вилењак са малим округлим стомаком који се, када се насмеје, тресе као пуна чинија желеа. Описана је и вожња санкама које вуче осам ирваса и које слећу на кровове, торба пуна играчака, Деда Мразов улазак кроз димњак и много других детаља који чине данашњу представу Деда Мраза.
Један од првих уметника који је визуелно дефинисао савремени изглед Деда Мраза је амерички карикатуриста Томас Наст, који је 1863. године објавио слику Деда Мраза у часопису -{Harper’s Weekly}- и наставио да га црта наредних 30 година. На Настовим цртежима Деда Мразова одећа мењала је боју из године у годину, од жуто-мрке до црвене.
Деда Мраз и Кока-кола 200px|мини|Насловна страна божићног издања часописа Puck из 1905. године
Деда Мраза у црвеном капуту популарисао је шведско-амерички уметник Хадон Сундблом на цртежима рађеним за божићну рекламну кампању компаније Кока-кола. Идеја је била да се Деда Мраз представи тако да буде истовремено и реалистичан и симболичан. Прва Кока-колина реклама са Сундбломовим Деда Мразом је објављена 1931. године у часопису -{The Saturday Evening Post}- а касније и у другим популарним часописима какви су били -{The New Yorker}- или Национална географија. На овим сликама Деда Мраз је приказиван као весели старац црвених образа, беле браде, сјајних очију, са борама смејалицама око уста, што је постао стандардизовани изглед Деда Мраза (Санта Клоза).
Постоји погрешно мишљење да је Кока-кола заслужна за Деда Мразово црвено-бело одело. Захваљујући њиховој рекламној кампањи створена је глобализована слика о томе да Деда Мраз носи црвено-бело одело (што су корпоративне боје Кока-коле), али је он у овим бојама приказиван много раније, још крајем 19. и почетком 20. века, на насловним странама америчког хумористичког часописа -{Puck}-. Кока-кола такође није била ни прва компанија која је искористила Деда Мраза у промотивне сврхе, али ни први произвођач безалкохолних пића који је то учинио. Они су почели са оваквим оглашавањем 20-их година 20. века, док је америчка компанија -{White Rock Beverages}- лик Деда Мраза користила у својим рекламама још 1915. године.
Ипак, Деда Мраз из Кока-колиних реклама постао је глобални прототип, а Сундбломови радови и данас се користе. Многи од рекламних постера објављених у периоду од 1931. до 1964. године сматрају се ремек-делима, а Сундбломове уметничке слике на основу којих су настали ови постери излагане су у престижним светским музејима, међу којима је и Лувр.
Настанак лика Верује се да порекло Деда Мраза има корене у старим религијама германских и словенских народа, које су касније, кроз христијанизацију, спојене са ликом хришћанског епископа Светог Николе.
Свети Никола
мини|усправно|Свети Никола на икони из 13. столећа.
Верује се да идеја о старцу који доноси поклоне доброј деци сеже још од постојања историјске личности Светог Николе. Он је рођен давне 280. године нове ере у Патари на територији данашње Турске. Још као дечак остао је без родитеља, али је наследио велико богатство. Врло брзо је схватио да то богатство жели да подели са другима и постао је познат као дарежљив и хуман. Након што је канонизован у хришћанству је постао симбол даривања.
Свети Никола, заштитиник деце, је најпознатији по давању поклона сиротињи. Према једној легенди помогао је трима сиромашним сестрама тако што им је кроз прозор убацио врећу са златницима за мираз, како не би постале робиње. Временом се прича мењала, па је у једној верзији врећу са златницима убацио кроз димњак, а она је упала у чарапе које су се сушиле поред камина. Одатле потиче и обичај да се поред камина или прозора остављају божићне чарапе у које ће преко ноћи Свети Никола (Санта Клоз, Деда Мраз...) ставити дарове.
Один Деда Мраз своје порекло дугује и Одину, главном божанству германских народа пре њиховог покрштавања. У скандинавској митологији ово божанство је имало бројна имена, а већина њих значе „дугобради”. Често се описује како јаше осмоногог коња по имену Слепнир који може да прескочи велике раздаљине, што се може довести у везу са Деда Мразовим ирвасима. Постојао је обичај да деца поред димњака остављају своје чизме напуњене шаргарепама, сламом или шећером, као храну за Слепнира, а Один би их за ову љубазност награђивао поклонима или слаткишима. Након прихватања хришћанства овај обичај је повезан са светим Николом и чарапама три сиромашне сестре. Обичај се проширио у Сједињене Америчке Државе кроз холандску колонију Нови Амстердам (данашњи Њујорк) и еволуирао је у качење чарапа на камин. Из паганских традиција Германа до данас је остала и новогодишња јелка која се традиционално украшава широм света.
Отац Божић Отац Божић () у Енглеској представља персонификацију доброг расположења током Божића. Потиче најкасније из 17. века и описује се као весели дебели брадати мушкарац обучен у дугу, зелену одећу од крзна. Старе представе о особи која дарује поклоне су спојене са ликом Оца Божића и тако је створен добро познати лик. Испоставиће се да су и Холанђани имали велику улогу у стварању Деда Мраза каквог данас познајемо. У Холандији и Белгији Свети Никола се зове Синтерклас. Синтерклас је први пут преименован у Санта Клоза у Новом Амстердаму (данас Њујорк), главном граду тадашње холандске колоније Нова Низоземска. Име је први пут искоришћено у америчкој штампи 1773. године.
Педагошко-психолошки аспект мини|Девојчица у разговору са Деда Мразом Деценијама се међу родитељима води полемика да ли је етички лагати децу да им поклоне испод јелке оставља Деда Мраз. Многи сматрају да се деца данас лако информишу о свему, те да ће брзо бити ухваћени у лажи, чиме се губи дечије поверење и урушава родитељски ауторитет. С друге стране, за многе породице је лагање о Деда Мразу део традиције новогодишњих празника. Поставља се питање да ли охрабривање дечјег веровања у Деда Мраза може значити да је у реду лагати децу. Дечји психолози такође су подељени по том питању, али већина сматра да није лоше код деце подстицати ову врсту фантазије. Многи чак сматрају да је важно да деца верују у Деда Мраза, а као разлоге за то наводе следеће:
Верујући у Деда Мраза дете од малена учи како се осмишљавају жеље, и добија поруку да жеље могу бити оствариве. На тај начин оно стиче позитиван и ведар однос према животу. Писањем писама Деда Мразу дете се учи креативном писању. С обзиром на то да прича о Деда Мразу има пуно верзија, врло је лако додавати детаље и измишљати причу онако како детету и родитељима одговара, што подстиче креативност, машту и флексибилан начин размишљања. Захваљујући пажњи Деда Мраза дете се осећа вољено, цењено и стиче успомене којих ће се радо сећати када порасте. Деда Мраз је симбол дарежљивости. Причом о њему деци се преноси порука да је дарежљивост важна. Тако психолошкиња Јоана Мојсе сматра да „Веровање у Деда Мраза који је симбол доброте, дарежљивости племенитости смањује егоцентризам код деце а уједно подстиче когнитивни развој и подстиче њихову маштовитост”. Временом ће дете доћи до закључка да је прича о Деда Мразу заправо бајка, али му то неће засметати јер ће иза ове бајке остати лепе успомене.