250px|мини|десно|Диорама призора осликавања првих мурала на своду пећине Алтамира, дело вајара Џозепа Фонта (Josep Font). Настала је као део Интернационалне изложбе у Барселони 1929. године. Сада је изложена у Музеју археологије Каталоније (Museu d'Arqueologia de Catalunya) у Барселони 250px|мини|десно|Либански уметник Јазан Халвани (Yazan Halwani) слика мурал Продавац цвећа на фасади зграде у Дортмунду. Мурал представља портрет сиријског дечака који је продавао цвеће у Бејруту Мурал или зидно сликарство означава монументалну композицију урађену на зиду, таваници или некој другој великој перманентној зиданој површини, као њен интегрални део. Ова уметничка композиција у себи обједињава опште елементе слике, и елементе архитектуре.
Сама израда зидне слике, односно мурала, зависи од састава подлоге уз коју је везана одговарајућом техником, док на композицију и распоред елемената утиче простор чије димензије намјећу и димензије саме зидне слике. Зидне слике, односно мурали могу бити изузетно велике велике, па у својој декоративној, наративној или меморијалној функцији најчешће попримају монументални карактер.
Најчешће се на овај начин осликавају фасаде зграда или велике зидне површине унутар просторија (ауле, степеништа и сл). У ширем смислу појам „мурал” се односи на сликарску категорију која је постала популарна захваљујући уметничком покрету – мурализму. Некада су зидне слике имале велику важност, не само као украс верских и стамбених објеката, него и као исказ богатства и покровитељства. Карактеристика која мурал издваја од других сликарских форми је то да су архитектонски елементи датог простора хармонично уграђени у слику.
Етимолошки термин „мурал” потиче од латинске речи murus - зид или muralis - зидни.
Историја зидног сликарства Праисторија 200px|мини|десно|Цртежи бизона на своду пећине Ласко у француској Мурал или зидно сликарство је најстарији облик сликарства. Настао је у време Палеолита, када је праисторијски човек осетио потребу да ослика зидове пећина у којима је обитавао и тако украси околину и искаже своје идеје и веровања. Боје су се правиле од природних пигмената помешаних са животињском машћу, а наношене су на подлогу прскањем или примитивним четкама од расцепљених грана. Обриси су тамни, а понекад је кориштена и сама форма зида, удубљења и испупчења, за ликовно обликовање животиња. Најпознатији примери праисторијског зидног сликарства налазе се у пећинама Ласко (Француска) и Алтамира (Шпанија).
200px|мини|лево|Зидно сликарство у гробници у Асуану, Египат Уметност Старог Египта У уметности Старог Египта зидови су се премазивали слојем гипса на којој су се црном бојом исцртавали облици и хијероглифи и затим испуњавали бојом од линије до линије. Код старих Египћана зидне слике су имале велики религијски значај и биле су неодвојив део ритуалних обреда. Једна од најстаријих слика настала на зиду од опеке направљене човечијом руком, слика Људи, чамци и животиње, налази се у гробници у Хиераконополису у Египту и настала око 3200 година пре нове ере. Сличан значај зидно сликарство има и у индијској и кинеској уметности, као и код неких народа претколумбовске уметности у Северној и Јужној Америци.
Сумерска, асирска и персијска уметност 200px|мини|десно|Реплика Иштарине капије, Вавилон (део збирке музеја Пергамон у Берлину) Паралелно са развојем Египатске, између 3500. и 3000. године пре нове ере, на простору између река Еуфрата и Тигра развијала се и уметност Месопотамије. За разлику од египатске, уметност у Месопотамији није била везана за загробни, већ за свакодневни живот. Оснивачи месопотамске цивилизације су били Сумери и иза њих није остало много сачуваних археолошких остатака. У погледу мурала за ову уметност су карактеристични рељефи израђени у каменим плочама храмова - зигурата, али се јављају и први мозаици. Народ који је наследио културу и искуства Сумера били су Асирци. Њихови храмови веома су подсећали на зигурате али су у градњи краљевских палата достигли невероватну лепоту. Величанствене грађевине биле су прекривене рељефима. Персијанци, који су 539. године пре нове ере освојили Вавилон, такође су декорисање своје архитектуре базирали на рељефу.
Егејска култура и старогрчка уметност 200px|мини|лево|Остаци палате у Кнососу Зидно сликарство свој развој наставља развојем Егејске културе, коју су чиниле Кикладска, Минојска и Микенска уметност, а која је цветала током 3. и 2. миленијума пре нове ере. Из тог периода потичу и најстарији остаци технике фреско-сликарства, чији се почеци и везују управо за ову културу, Палате овог периода биле су прекривене зидним сликама од којих су сачувани само фрагменти. Најпознатије зидне слике налазе се на Криту, у Кнососу, Амнисосу, Хагија Тријади, Малији и Фестосу.
Цивилизација старе Грчке се формирала од 1100. до 700. године пре нове ере. Зидно сликарство овог периода није сачувано, али су стари Грци били први народ у историји који је писао о својим уметницима. Списе о уметницима, као и многе друге грчке текстове, сакупили су Римљани, остављајући их будућим нараштајима као трајна документа. Римски писац Плиније Старији у свом делу Историја природе пише о бројним грчким сликарима у првој половини 5. века пре нове ере, наводећи Полигнота и Микона, који су украшавали многе грађевине у Атини и Делфима. Представа о томе како су ове слике изгледале може се стећи преко осликаних ваза и утицаја који је старогрчка уметност оставила на грчке провинције на Апенинском полуострву и Етрурији.
Етрурска и уметност Старог рима 200px|мини|лево|Пример етрурског мурала: Гробница са леопардима , Корнето, Тоскана 200px|мини|десно|Ритуал иницијације, фреске у вили Мистерија у Помпејима 200px|мини|десно|Битка код Иса, мозаик, копија хеленистичке слике, Помпеји (Народи музеј у Напуљу) Према Херодотовим записима, Етрурци су народ досељен из Лидије у Малој Азији у предео између данашњих италијанских градова Фиренце и Рима. Такмичили су се са Грчком у градњи и морепловству, а њихова уметност је процват доживела крајем 6. и почетком 5. века пре нове ере. Сачуван је известан број импресивних зидних слика којима су осликане гробне одаје, на којима се препознаје утицај старогрчких сликара.
Веза сликарства хеленистичке Грчке и старог Рима не може се лако утврдити, због непостојања сликарских дела старе Грчке, али постоје бројни примери римских копија старогрчких слика, преко којих се ова веза може уочити. Један пример је мозаик копија хеленистичке слике Персијанци под Даријем из битке код Иса, настала крајем 4. века пре нове ере. Најочуванији примери римског зидног сликарства налазе се у остацима Помпеје и Херкуланума. Римљани су такође користили и технику фреске, али и енкаустику на зиду и примитивне графите у облику карикатура и стрипа.
200px|мини|лево|Зидно сликарство у катакомбама Домициле, Рим Ранохришћанска и византијска уметност 200px|мини|десно|Фреске у цркви Аја Софија у Трапезунту, Турска 200px|мини|десно|Јустинијан с пратњом, мозаик у апсиди цркве Сан Витале у Равени Наследство старогрчке и римске традиције сликања развило се у ранохришћанску уметност и византијско сликарство. Рана хришћанска уметност почиње да се развија већ од појаве првих хришћана, у 1. веку нове ере, мада не постоје дела која би била препозната као хришћанска све до 200. године нове ере, и појаве зидног сликарства кроз сликане декорације у римским катакомбама и подземним хришћанским гробљима. Поделом царства на Источно и Западно и даљи развој хришћанске уметности кренуо у два правца. На западу се развија варварска уметност, која ће касније прерасти у романику и готику, док се на истоку развија византијска уметност.
Под утицајем Истока византијска уметност је била претежно сликарска. Слика је била главна декорација византијске архитектуре, а сва пажња била је усмерена на унутрашњи простор. У византијском зидном сликарству заступљени су и мозаик и фреска. Византијско сликарство је посебним сликарским стилом и техником наставило традицију класичне грчке уметности и првенствено је настало ради украшавања храмова. Многи храмовим украшавани су великим и вредним сликарским делима. Са повећаним димензијама храмова дошло се и до велике површине зидова које је требало исликати према монументалној архитектури, тако да је сигурно да сликари који су украшавали првобитне храмове нису били у могућности да осликавају нове велелепне храмове, него су школовани нови, који су били спремни као и архитекти за развој нових техника као што је зидни мозаик, који је прилично преузео улогу зидне слике. Иако је мозаик као техника био познат још од Месопотамије и Сумера, ови нови византијски мозаици су били сложени, велики и превазилазили су сва искуства која су имали њихови претходници. И уметност средњовековне православне Европе развијала се у византијском уметничком стилу, нарочито у Русији, Бугарској, Македонији и Србији. У овом периоду и српско зидно сликарство достиже свој врхунац, златно доба, монументалним фрескама Рашке школе.
200px|мини|лево|Фреска Богородица са дететом, пример романске фреске из 13. века, у катедрали у Верони Романика и готика 200px|мини|лево|Део готског мозаика у апсиди цркве Санта Мариа Трастеверде у Риму (Пиетро Кавалини, 1291) Препород зидног сликарства у Европи догодио се у романици и готици, нарочито у Италији током 13. века, када се најчешће слика фреско техником, темперама на свежем малтеру. На тим основама развило се и ренесансно сликарство, које ће свој креативни врхунац на европском тлу доживети појавом ренесансних мајстора какви су Мазачо, Фра Анђелико, Леонардо да Винчи, Микеланђело и Рафаело и током кога ће настати неке од најславнијих зидни слика на свету, међу којима су свакако Леонардова Посљедња вечера и Микеланђелово Стварање Адама на своду Сикстинске капеле. Од 16. века фреско сликарство се углавном замењује сликама рађеним техником уља на платну, огромних размера. Такве слике су се постављале на дрвене оквире и могле су прекрити целу површину зида, а њихова израда је била лакша и једноставнија. У 17. веку барокно илузионистичко сликарство постаје важан елеменат у декорисању ентеријера у палатама и црквама. Компликоване илузионистичке игре стари мајстори све чешће раде у секо техници (al secco - на суво). У 18. веку јавља се и украшавање целих површина зидова керамичким плочицама, од којих се стварају компликоване илузионистичке слике, углавном декоративног карактера.
20. век 200px|мини|десно|Италијански (Амерички?) војник црта графит (мурал?) на зиду (Италија, непознати град,1943. година, током Другог светског рата) 200px|мини|десно|Мурал Алегорија живота Мигела Аландија Пантоје (Ла Паз, Боливија) Свој поновни узлет зидно сликарство доживљава у модерној уметности 20. века, када су се за технику мурала заинтересовали представници кубистичког и фовистичког правца у Паризу. Нови израз у овој области траже Ежен Делакроа, Фердинанд Ходлер, Едуард Мунк, Анри Матис, Пабло Пикасо и други. Посебан значај у овом периоду имају мексички револуционарни сликари, окупљени у покрет мурализам који се појавио у Мексику 30-их година 20. века. Главни представници и носиоци овог покрета били су Хосе Клементе Ороско, Дијего Ривера и Давид Алфаро Сикерас. Истовремено у САД, током периода Велике депресије уметници, међу којима су Бен Шан и Томас Харт Бентон, осликавају мурале уз финансијску подршку америчке владе.
Тематика мурала Обзиром да прате развој људског друштва од самих почетака, мурали кроз различите епохе осликавају разне теме, од обредних и религијских до сцена из свакодневног живота. Током 19. и 20. века, када се мурали раде у служби монументалне декорације, овакве композиције инспирисане су историјским темама из доба романтизма. Мексички муралисти, под утицајем тек окончане Мексичке револуције, уводе у зидно сликарство политички ангажована дела са социјално-политичким, историјским и револуционарним темама, вешто комбинујући традиционалне мексичке народне мотиве и модерне европске стилове.
Мурал у савременом друштву