Фудбалска репрезентација Туниса () је фудбалски тим који представља Тунис на међународним такмичењима, а под контролом Фудбалског савеза Туниса. Репрезентација се такмичи под окриљем Афричке фудбалске конфедерације (КАФ) на континенталном нивоу, док је на глобалном нивоу чланица Фифе. Поред тога, национални тим је члан Уније северноафричких фудбалских савеза (УНАФ) и Уније арапских фудбалских савеза (УАФА). Навијачи и медији репрезентацију колоквијално називају Орлови са Картагине, а као симбол им служи белоглави орао. Домаћа гарнитура дресова је углавном беле, а гостујућа црвене боје, што представља посвету националној застави ове земље. Репрезентација се седам пута квалификовала на Светско првенство и 22 пута на Афрички куп нација, док је четири пута учествовала на Летњим олимпијским играма и једном на Купу конфедерација. Од 2001. године, Тунис своје домаће утакмице игра на Стадион Хамади Агреби у Радесу, предграђу Туниса.
Свој први меч након стицања независности Тунис је одиграо против Либије и славио са 4:2. Национални тим се први пут квалификовао на Светско првенство 1978. године као једини представник свог континента, поставши уједно и прва афричка и арапска репрезентација која је победила у утакмици на Светском првенству, савладавши Мексико резултатом 3:1 у свом уводном мечу. Тунис држи рекорд по броју узастопних учешћа на Афричком купу нација са чак 17 везаних наступа, будући да се квалификовао за сваки турнир у периоду између 1994. и 2025. године. Освајањем Афричког купа нација 2004. обезбедили су пласман на Куп конфедерација 2005. где су елиминисани у групној фази. Репрезентација се два пута квалификовала за Првенство афричких нација, освојивши титулу приликом свог дебитантског наступа 2011. године, док је три пута учествовала на Арапском купу, тријумфовавши на премијерном издању 1963. и заузевши друго место 2021. године. Ради Жаиди, са 105 одиграних мечева у националном дресу, држи рекорд по броју наступа за Тунис, док је Исам Жема, са 36 постигнутих голова, најбољи стрелац у историји репрезентације. Највиши пласман на ФИФА ранг-листи остварили су у априлу и мају 2018. године када су заузимали 14. место, док им је најнижа позиција била 65. место у јулу 2010. године.
Током кампање у оквиру афричких квалификација за Светско првенство 2026., Тунис је 13. октобра 2025. године постао прва репрезентација у историји која је обезбедила пласман на Мундијал без иједног примљеног гола.
Историја 1928—1956: Француски протекторат у Тунису и почеци десно|мини|Фудбалска репрезентација Туниса 1939. године. Пре стицања независности, незванична репрезентација је формирана 1928. године, а чинили су је најбољи туниски играчи из домаћег шампионата. Свој први меч овај тим је одиграо 11. марта 1928. године против Б селекције Француске, у којем је Тунис претрпео пораз резултатом 8:2. Наредни пријатељски сусрети против истог ривала, одиграни 23. марта 1930. и 26. марта 1933. године, такође су завршени убедљивим поразима — 0:5, односно 1:6.
Тунис је на своју прву победу морао да сачека до 1932. године, када је минималним резултатом 1:0 савладан Француски Алжир. Већина утакмица које је Тунис играо током тридесетих и четрдесетих година 20. века биле су против француских селекција, било да је реч о Француском Алжиру, војној репрезентацији Француске или Б тиму Француске, уз изузетак једног меча против А селекције Француске 1941. године. Највећи део ових сусрета одигран је на стадиону Велодром у Тунису.
1956—1962: Период након стицања независности и прво међународно учешће Тунис је стекао независност од Француске 20. марта 1956. године. Фудбалски савез Туниса основан је 29. марта 1957. године, а већ 30. децембра исте године туниски тим је одиграо меч са аустријским клубом Адмира Вакер и славио са 4:1. Тунис је постао пуноправни члан Фифе и Афричке фудбалске конфедерације 1960. године. Први меч након проглашења независности Тунис је одиграо против Алжира, 1. јуна 1957. године у јеку Алжирског рата за независност, и том приликом изгубио са 2:1. Свој први званични такмичарски меч одиграли су на Панарапским играма 1957. где су савладали Либију са 4:3; аутор историјског, првог гола за Тунис у званичним такмичењима био је Брахим Бен Милед. У наставку турнира победили су Ирак са 4:2 и Либан са 4:2, пре него што су у финалном окршају поражени од Сирије резултатом 3:1.
Године 1960. југословенски стручњак Милан Кристић постао је први страни селектор у историји ове репрезентације. Национални тим је успео да избори пласман на Летње олимпијске игре 1960. у Риму, што је било њихово премијерно учешће на неком великом међународном догађају, а до улазнице су стигли преко квалификационих победа над Малтом, Мароком и Суданом. На самом олимпијском турниру, репрезентација је забележила три пораза у групној фази: од Пољске (6:1), Аргентине (2:1) и Данске (3:1). Након што је Кристић успешно предводио тим кроз олимпијске квалификације, на место селектора је постављен још један југословенски тренер, Фране Матошић.
1962—1978: Златна генерација и прво учешће на Светском првенству мини|Репрезентативци Туниса током квалификација за Светско првенство 1978. на утакмици против Египта.
Тунис је 1962. године по први пут узео учешће у квалификацијама за Афрички куп нација. Национални тим је изборио пласман на завршни турнир након што је елиминисао Мароко и Нигерију, а такмичење је завршио на трећем месту пошто је у утакмици за бронзу савладао Уганду. Наредне године, Тунис је освојио Арапски куп 1963. забележивши победе у дуелима са Сиријом, Јорданом, Либаном и Кувајтом. Тим се такође квалификовао и за Афрички куп нација 1963., након чега је КАФ донео одлуку да управо Тунис буде домаћин Афричког купа нација 1965. године. Као домаћини, пласирали се у велико финале пошто су на отварању турнира на Стадион Шедли Зуитен убедљиво поразили Етиопију са 4:0, али су у борби за трофеј изгубили од Гане резултатом 3:2 након продужетака. Упркос овим раним успесима, Тунис се дуго није пријављивао за ово такмичење, па је следећи наступ забележио тек 1976, док је наредни пласман кроз квалификације изборио 1978. године.
Претходно је, 1973. године, национални тим учествовао на Палестинском купу нација и освојио га на крајње доминантан начин. Остварили су свих шест победа у исто толико мечева, надмашивши Сирију, Египат, Палестину, Јемен и Ирак, уз чак 19 постигнутих голова. У фебруару 1975. године, након краткотрајног мандата мађарског стручњака Андраша Нађа, на место селектора је именован Абделмаџид Шетали. Под његовим вођством Тунис је изборио свој историјски, дебитантски пласман на Светско првенство 1978. године у Аргентини. На самом Мундијалу, Тунис је шокирао фудбалски свет савладавши Мексико резултатом 3:1, потом је претрпео минималан пораз од Пољске са 1:0, да би у последњем колу одиграо нерешено без голова (0:0) против актуелног светског шампиона Западне Немачке.
1978—1994: Пад форме и пропуштање шест издања Афричког купа нација Након дебитантског наступа на Светском првенству, Тунис је претрпео велики пад форме. У периоду између 1980. и 1992. године, национални тим је успео да се квалификује за само два велика такмичења: Афрички куп нација 1982. и Летње олимпијске игре 1988. године. На оба турнира такмичење су завршили већ у првој рунди. Ипак, успели су да дођу до последњег круга афричких квалификација за Мундијал 1986. тако што су елиминисали Нигерију, пре него што их је зауставила Алжир. На место селектора је потом доведен бивши кормилар Камеруна Жан Венсан, али екипа није успела да се квалификује за Афрички куп 1988. у Мароку након још једног пораза од Алжира.
Репрезентација је забележила лоше резултате и на Свеафричким играма 1987., где је претрпела поразе од Камеруна, Мадагаскара и Кеније. Тауфик Бен Отман, који је био помоћни тренер 1978. године, успео је накратко да подигне форму тима, па се Тунис квалификовао за Олимпијске игре прескочивши Мароко и Египат у квалификацијама. Међутим, он је смењен свега неколико дана пред почетак олимпијског турнира због лоших партија на Арапском купу 1988. и неуспеха да оствари победу у дуелима против Саудијске Арабије, Либана, Египта и Ирака, као и лоших исхода у пријатељским мечевима са Малтом, Финске и Источном Немачком.
Пољски стручњак Антони Пјехничек је именован као привремено решење и водио је екипу у првој рунди квалификација за Светско првенство 1990, као и на самом олимпијском турниру. У Сеулу је Тунис одиграо нерешено са Кином (0:0) и Шведском (2:2), али је поражен од Западне Немачке резултатом 4:1. Након тога је за селектора постављен Мохтар Тлили, али је он пропустио пласман на Афрички куп 1990. услед пораза од Сенегала. Пјехничек се вратио на кормило, али поново није успео да избори пласман на Мундијал у Италији. И поред пропуштања Афричког купа 1992. године, савез му је изгласао поверење због солидних партија у квалификационом циклусу. Ипак, рани испад у квалификацијама за Светско првенство 1994. донео му је отказ након ремија са Мароком. На његово место дошао је Јусеф Зуауи. Тунис је добио домаћинство Афричког купа нација 1994. улетевши као замена за првобитног организатора Заир, али је репрезентација потпуно подбацила и завршила на зачељу групе након пораза од Малија (2:0) и ремија са Заиром.
1994—2002: Почетак успона и сребро на Афричком купу нација 1996. Хенрик Касперчак је именован за новог селектора након што је Тунис био домаћин Афричког купа нација 1994. године. Тунис је успео да избори пласман на Афрички куп нација 1996. где је заузео друго место у својој групи, чиме се пласирао у четвртфинале. Орлови са Картагине су у четвртфиналу савладали Габон, а потом у полуфиналу и Замбију, чиме су стигли до свог првог великог финала после 31 године чекања. Ипак, у борби за трофеј поражени су од домаћина, селекције Јужноафричке Републике, резултатом 2:0. На наредном Афричком купу нација 1998. године, Тунис је дошао до четвртфинала као првопласирани тим у групи, након победа над Демократском Републиком Конго и Тогом, уз пораз од Гане. Из даљег такмичења их је у четвртфиналу, након извођења једанаестератака, елиминисао домаћин Буркина Фасо. Исте године, репрезентација је изборила пласман и на Светско првенство у Француској, вративши се на мундијалску сцену након пуне две деценије одсуства. Поново нису успели да прођу групну фазу, пошто су претрпели поразе од Енглеске (2:0) и Колумбије (1:0), уз реми 1:1 са Румунијом.
Након тога, Касперчак је смењен, а на његово место је дошао Франческо Сколио, који је предводио тим до Афричког купа нација 2000. године, где је Тунис заузео четврто место, након пораза од Камеруна у полуфиналу. Наредне године Сколио је напустио кормило како би поново преузео италијанску Ђенову, чиме је отпочео период велике нестабилности у стручном штабу. Екхард Крауцун је првобитно преузео тим и успешно га одвео до другог узастопног учешћа на Светском првенству, али је убрзо поднео оставку, наводећи као разлог мешање челнички људи из савеза у његов тренерски посао. Као замена је ангажован Анри Мишел, али је и он добио отказ након што је Тунис елиминисан са Афричког купа нација 2002. без иједног постигнутог гола, забележивши ремије без погодака против Сенегала и Замбије, уз пораз од Египта. На крају је Амар Суаја преузео кормило уочи почетка Мундијала 2002. године. Тим је у припремним пријатељским утакмицама ремизирао са Норвешком и Јужном Корејом, док је претрпео поразе од Данске и Словеније. На завршном турниру у Јапану и Јужној Кореји, Тунис је такмичење завршио у групној фази, одигравши нерешено 1:1 са Белгијом, уз поразе од 2:0 у сусретима са Русијом и домаћином Јапаном, што је покренуло нову потрагу за шефом стручног штаба.
2002—2008: Ера Рожеа Лемера и титула на Афричком купу нација 2004. мини|Тунис против Холандије на пријатељском мечу на стадиону „7. новембар” 2009. године.