Шлезвиг-Холштајн (, , , ) је најсевернија држава Немачке. Главни град од краја Другог светског рата је Кил (пре тога је био Шлезвиг). Други већи градови су Либек и Флензбург. Са површином од 15.761,4 -{km2}-, Шлезвиг-Холштајн је једна од најмањих савезних држава. На северу се граничи са Данском, на југу са немачким државама Хамбург, Мекленбург-Западна Померанија и Доња Саксонија.
Географија мини|лево|Шлезвиг-Холштајн из свемира Шлезвиг-Холштајн је географски јужни део полуострва Јиланд и севернонемачке равнице. Налази се између Северног, на западу, и Балтичког мора на истоку. Градић Норторф географска је средина покрајине. мини|лево|Мочвара у Ајдерштету, типична за обалске пределе државе
Обала је веома дуга и представља 3,2% свих европских обала. Највиши врх је висок 168 метара. Многе површине су мочварне, а има и доста језера. Кроз државу пролази Килски канал.
Шлезвиг-Холштајн се у историји делио на следеће покрајине: Шлезвиг Холштајн Либек и некадашње војводство Лауенбург
Покрајине Шлезвиг и Холштајн делиле су реке Ајдер и Левенсау које су исто тако означавале северну границу Светог римског царства (пропало 1806) тј. Немачке конфедерације (1864). Након што су се војводства Шлезвиг и Холштајн ујединиле и постале пруска провинција, војводина Лауенбург се 1876. придружила и имала статус округа у Шлезвиг-Холштајну. Законом Велики Хамбург из 1937. Шлезвиг-Холштајну је прикључен бивше бискупско седиште Ојтин, ханзеатски град Либек, Гестахт, Гросхансдорф и Шмаленбек. Хамбургу су припојени Алтона, Вандзбек и неколико општина као Бланкенезе, које су дотада припадале Шлезвиг-Холштајну.
Рељеф мини|лево|Рељеф у Шлезвиг-Холштајну Рељеф у Шлезвиг-Холштајну мења се од запада према истоку од мочваре, високи и ниски гест (терен наста ледничком ерозијом) све до побрђа Шлезвиг-Холштајна. Побрђе и гест настали су након задњег леденог доба. Источније налази се острво Фемарн које је такође настало у време леденог доба. Највећа река у Шлезвиг-Холштајну је Ајдер, а највећа узвишица је Бунгзберг са 168 -{m}-.
Западну обалу Шлезвиг-Холштајна запљускује плитко море. На северу (Северна Фризија) пред обалом се налазе низ острва и ниска, травом обрасла острвца и полуострво Ајдерштет. Западна обала се још дели на следеће крајеве: Видингарде, Бекингард, а према југу налазе се Нордергесхарде (који је делимично у Гисту), Сидергесхард (која потпуно припада Гисту) и острво Хелголанд.
Јужно од Сјеверне Фризије између ушћа Ајдера и Лабе налази се Дитмашен, које се саставља од Сјеверног Дитматршена и Јужног Дитмаршена и прелази у Елбмаршен, Вилстермарш и Кремпер Марш.
Исто као западни дио Шлезвиг-Холштајн исток је плодан. Западну обалу дијеле морски заливи у брежуљкаста полуострва: Ангелн, Шванзен, Денишер Волд и Вагриен. Крај око великих језера у Холштајну се назива „холштајнска Швајцарска“, а крај који се граничи с Геестом се зове Хитенер Берге.
Крај Геест који је због лошег квалитета земљишта касно освојен за пољопривреду, чак се може рећи да покушај колонизације у 18. стољећу није успео. Тако се није развила традиционална подела земље. Споменути ваља само следећа три краја: Schleswigsche Геест кроз које је ишао промет између рекама Шлај и Ајдер. Аукруг који је данас парк природе Шторман који је данас источни део округа Сторман
Историја
Прво насељавање и настанак Шлезвига и Холштајна
Шлезвиг-Холштајна су након задњег леденог доба населили ловци и скупљачи. Од 4000. п. н. е. насељавали су се први сељаци, који су саградили између 3500 до 2800 мегалитских грађевина, од којих данас још 100 постоји. До раног средњег века створиле су се четири група народа и језика. Северније од линије Ајдер – Треене – Екернферде северно-германски Данци и Јити, на северозападу Фризи, југозападном делу до линије Ајдер – Кил – Преец – Ојтин – Лаба западногермански Саси и у источном делу словенски Бодрићи. Током Саских ратова јужни део Шлезвиг-Холштајнаа је био под утицајем франачке државе. Између 768. и 811. франачки краљ и касније цар Карло Велики ратовао је против паганских северних Германа. Током тих ратова је саграђен и такозвани Даневерк, који је требало да буде штит од Саса и Словена. 811. је потписан споразум о миру у којем је река Ајдер била граница између Данске и франачке државе. У 12. и 13. веку све се више људи насељавало на то подручје и тиме је Ајдер заправо изгубио свој статус границе. Упркос томе је до краја Светог римског царства (1806) тј. до 1864, између војводства Шлезвига и војводства Холштајна, Ајдер остао формална, правна граница, јер северније од Ајдера је важило Јитско право. Тек су се увођењем Грађанског законика у 1900. Шлезвиг и Холштајна и правно приближили.
Владавина Шауенбургера мини|Либек у 15. веку На почетку 13. века дански краљ је покушавао освојити Холштајн. Након првих успеха, године 1227. у битки код Борнхеведа је доживео пораз. Око 1400. данска краљица Маргарета -{I}- је повратила данско власт у Шлезвигу, али су у међувремену грофови Холштајна ширили свој утицај у Јиланду. Зато је краљица Маргарета -{I}- морала признати њихово право на земљиште у Шлезвигу. Године 1386. грофови Шауенбургер су добили Шлезвиг, и тиме је он први пут био сједињен с Холштајном. Територијалну историју Шлезвига и Холштајна обележиле су свађе око поделе наследства. Тек је династија Шауенбургер ујединила Шлезвиг и Холштајн, тако да се у касном средњом веку може говорити једној територији.
Данска владавина
Године 1460. се угасила лоза Шауенбургер, па је племство Шлезвиг-Холштајна изабрало данског краља Кристијана I за владара. Он је био нећак последњег Шауенбургера Адолфа VIII. По Рипенском уговору из 1460. војводства Шлезвиг и Холштајн не смеју се раздвајати, тако да је Шлезвиг-Холштајн до 1864. остао у персоналној унији с Данском. Дански краљ није владао као краљ над Шлезвигом и Холштајнаом него као војвода. Војводство Шлезвиг је даље остало данска суверена територија, а војводство Холштајна је била део Светог римског царства немачке нације. Почетком новог века војводства Шлезвиг и Холштајна опет се распадају у мања делове због поделе наследства. Најпознатији и најважнији били су војводе од Готорфера, који су били и заслужни за оснивање Килског факултета.
Национализам и немачки ратови
У 19. стољећу све већи национализам у Данској као и у Немачкој води до два рата. Неспоразум није настао око Холштајна, који је већ од раног средњег века припадао Светом римском царству и од 1815. Немачкој конфедерацији, иако је владар Холштајна био дански краљ. Сукоб је избио око Шлезвига јер су и Немачка (Пруска) и Данска хтеле цели Шлезвиг. На северу Шлезвига живели су већином Данци, а на југу Немци.
Уве Јенс Лорнсен (рођ. на Силту) постао је 1830. вођа немачког дела Шлезвига. Почетком 1840-их година дански и немачки национални либерали покушавали су доћи до већег утицаја у Шлезвигу, тако да је већ тада настао сукоб између тих група. У склопу Мартовске револуције 1848. избио је отворени сукоб. У Килу је основана привремена влада која је заговарала да уједињени Шлезвиг-Холштајна уђе у Немачку конфедерацију, док су у Копенхагену дански национални либерали именовали владу која је имала циљ да се Шлезвиг уставно присвоји Данској. Неспојивост та два захтева довела је до Првог шлезвичког рата, у ком су се немачко становништво Шлезвиг-Холштајна узалуд бранило од данске надмоћи. По плановима немачких националних либерала Шлезвиг је требало да постане члан Немачке конфедерације и заједно са Холштајном бити независна држава којом би владао војвода од Аугустенбурга. По немачком праву он је био правни наследник тих двеју кнежевина, јер дански краљ и кнез Фредерик VII није имао наследника. По данском праву он би међутим могао бити само владар Холштајна, али не и Шлезвига, јер је у Данској ред наслеђивања могла настављати и женска линија.
У почетку су немачки становници Шлезвиг-Холштајна имали подршку народне скупштине, али због притиска других европских великих сила пруска војска и савезне одреди су се повукли и препустиле владу у Килу самој себи. Данска победа код Идшета 1850. уништила је све наде у један немачки Шлезвиг-Холштајна. 2. јула 1850. склопљен је Берлински мир између Немачке конфедерације и Данске. Упркос томе коначно решење за Шлезвиг-Холштајн није постигнуто.
У новембру 1863. Данска је донела Устав, које је требало да важи и за Шлезвиг. Тиме се нису више држали споразума о миру из 1851. године. Пруски канцелар Ото фон Бизмарк искористио је ту прилику да реши питање Шлезвига у немачку корист. Бизмарк је дао Данској кратки ултиматум и одмах након завршетка ултиматума Пруска и Аустрија објавиле су рат против Данске. Други шлезвички рат је у априлу 1864. завршен победом Пруске и Аустрије. Преговори о подели Шлезвига нису довели до никаквог резултата, тако да је Шлезвиг-Холштајн био под заједничком управом Пруске и Аустрије, а не, што је био циљ, независно војводство. Поједини делови Шлезвига су остали дански: острво Еро, седам Кирхшпила јужно од Колдинга и један мали део северније од Рипена. За то дански краљ предаје данске енклаве, које нису припадале Шлезвигу, (Лохарде, Мегелтондерхеред, Листланд на Силту, Зид-Рем, Амрум, Вестерланд-Фер).
Након Аустријско-пруског рата 1866. године Шлезвиг-Холштајн је постао пруска провинција, а од 1871. део Немачког царства. Главно питање политике канцелара Бизмарка било је питање Шлезвиг-Холштајна, што је оснивањем Немачког царства решено.
20. век
Међународни неспоразум с Данском завршио је тек 1920. Под притиском и надзором победничких сила Првог светског рата у северном делу Шлезвига, по пруско-аустријском договору из 1866, одржан је референдум. Како је Немачка изгубила рат била је у тешком положају, тако да је морала признати непогодне изборне јединице и тиме изгубила немачко оријентисане градове као што су Апенраде, Сондербург и Тондерн, као и немачко оријентисане делове округа Тондерна. Средња изборна јединица (с Фленсбургом) одлучила се за Немачку. Упркос тим изборима коначни договор између Данске и Немачке постигнут је тек 1955, када су решена сва питања око права мањина. При крају 1920тих, поготово на западној обали у Дитмаршену, нацизам је имао своје снажно упориште. Крваву ноћ у Вердену нацисти су искористили за пропаганду по целој Немачкој. Већ 1930. је Немачка Нацистичка партија на изборима добила 70% гласова. Од 1938. су се и у Шлезвиг-Холштајну палиле синагоге и оснивали мањи сабирни логори. После Другог светског рата Шлезвиг-Холштајн је био главно одредиште за избеглице из источне Пруске, Помераније и Хамбуржана који су остали без куће након бомбардовања. Од 1939. до 1949. број становника је нарастао за 1,1 милион на 2,7 милиона становника. Дана 26. фебруара 1946. британске окупацијске власти именовале су у Шлезвиг-Холштајну покрајинску владу. Дан пре Савезници су и формално укинули Пруску, па тим Шлезвиг-Холштајн није више био пруска провинција. Уз одобрење Савезника, 23. августа 1946. основана је самостална земља Шлезвиг-Холштајн с главним градом Килом. 20. априла 1947. је изабрана прва покрајинска влада, која је покрајинском прописом из 1949, одлучила да Шлезвиг-Холштајн од 12. јануара 1950. буде једна од савезних покрајина Немачке.
Дана 29. марта 1955. потписано је Бонско-копенхагенско објашњење којим су Немачка и Данска уговорили да мањине друге националности имају посебну заштиту. То објашњење је и данас је модел за договор међу државама око мањинским питањима.
Административна подела Државу Шлезвиг-Холштајн чини 11 округа и 4 града.
Некада је држава имала 17 округа али је он временом смањен на 11. Број општина је са 1.371 (1959) смањен на 1.131 (1994) и од 199 служба на 119. Истовремено је повећана површина четири града без округа.
31. децембра 2002. Шлезвиг-Холштајн је имао 11 округа и 1.130 општина. 1.019 општина има мање од 2.000 становника и имају почасног градоначелника. 62 општине имају статус града којега добију ако имају више од 10.000 становника. Општине које одраније имају тај статус, али немају више потребан број становника, га не губе.