Народноослободилачка борба (скраћено НОБ) или Народноослободилачки рат (скраћено НОР) је појам којим се означава борба југословенских народа, предвођених Комунистичком партијом Југославије (КПЈ), за ослобођење од фашистичке окупације током Другог светског рата. Обухвата временски период од јула 1941. до маја 1945. године, на целокупној територији Југославије. У историографији бивше СФРЈ ова борба се називала — Народноослободилачки рат и социјалистичка револуција (, ).

Главног непријатеља Народноослободилачке војске Југославије, су чиниле војне трупе сила Осовине, као и колаборационисти: усташе, четници, недићевци, љотићевци, балисти и Бела гарда. Победа је донесена поразом осовинских трупа маја 1945. године у сарадњи са совјетском Црвеном армијом и савезницима.

1941. година

Априлски рат и окупација

Потписивање протокола о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту, који су потписали председник Владе Драгиша Цветковић и министар иностраних послова Александар Цинцар-Марковић 25. марта 1941. године у Бечу, изазвало је велико незадовољство народа. Група официра, предвођена генералом Душаном Симовићем, извела је у ноћи 26/27. марта војни пуч којим је збачена Влада и Намесништво, на челу с кнезом Павлом, а краљ Петар II проглашен пунолетним и постављен на престо.

Народ је масовним демонстрацијама у Београду и другим већим градовима Југославије поздравио војни пуч и обарање Владе. Главне пароле биле су „Боље рат него пакт” и „Боље гроб него роб”. Иако званично није иступила из Тројног пакта, нова влада се плашила напада нацистичке Немачке, мада ништа конкретно није предузела за одбрану земље. На вест да је у Југославији извршен државни удар, Адолф Хитлер је наредио да се поред планираног напада на Грчку симултано изведе и напад на Југославију.

Напад на Југославију почео је, без објаве рата 6. априла 1941. године, бомбардовањем Београда и општим нападом са територија свих суседних земаља (изузев Грчке). У дванаестодневном рату оружане снаге Краљевине Југославије су претрпеле потпун пораз. Краљ и Влада су 15. априла побегли из земље, а два дана касније је потписана капитулација.

Одмах по уласку немачких јединица у Загреб, 10. априла 1941. године, Славко Кватерник је, у име усташког поглавника Анте Павелића, прогласио Независну Државу Хрватску, која се простирала на територији данашње Хрватске, Босне и Херцеговине и Срема. Словенију су поделили Италијани и Немци, Бачку и Нови Сад добили су Мађари, Банат Немци, Бугари су добили већи део Македоније и део југоисточне Србије, Италијани су добили Косово и преостали део Македоније и припојили тзв. „Великој Албанији”. Црна Гора је постала италијански протекторат. Преостали део Србије је био организован у тзв. државу под генералом Миланом Недићем.

мини|лево|200п|Плакат „Позив на устанак”

Припреме за устанак Комунистичка партија Југославије указивала је на опасност од фашистичке агресије на Краљевину Југославију, још од 1938. године када је Немачка извршила аншлус Аустрије. На Петој земаљској конференцији КПЈ, одржаној октобра 1940. године у Загребу, оцењено је да у насталој ситуацији неопходно спречити увлачење Југославије у рат и при Централном комитету је формирана Војна комисија, која је имала задатак припрема отпор на војном плану и успостави контакте с антифашистички оријентисаним официрима у југословенској краљевској војсци.

Комунистичка партија је оштро протестовала и против одлуке Владе Цветковић-Мачек о приступању Југославије Тројном пакту. Одмах после војног пуча од 27. марта, комунисти су тражили да се организује одбрана земље, пусте сви политички затвореници и да се ухапсе сви профашистички настројени политичари. У данима напада Сила Осовине на Југославију КПЈ је позивала своје чланове, чланове Савеза комунистичке омладине Југославије, раднике и сељаке да се добровољно јављају у војску и бране земљу. ЦК КПЈ и месне организације су захтевале од војних команди да се наоружају радници и омладина.

На седници Политбироа ЦК КПЈ, 15. априла 1941. године у Загребу, указано је на неизбежност капитулације Југославије и одлучено да се даља борба против окупатора настави. На седници је формиран Војни комитет на чијем се челу налазио генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито. У Прогласу који је тада издат осуђено је стварање квислиншке НДХ и истакнуто да ће комунисти и радничка класа Југославије бити у првим редовима борбе и у њој истрајати до коначне победе.

У Прогласу поводом 1. маја ЦК КПЈ је истакао да ће КПЈ организовати и предводити борбу народа против окупатора и домаћих издајника. Почетком маја у Загребу је одржано саветовање ЦК КПЈ, којем су присуствовали сви представници националних и покрајинских руководства КПЈ (изузев из Македоније). На саветовању је констатовано да је неопходно окупити најшире народне масе, без обзира на политичке, националне и верске и друге разлике у јединствени народноослободилачки фронт. Одлучено је и да се по узору на Војни комитет при ЦК КПЈ формирају војни комитети при свим партијским руководствима у земљи.

У другој половини маја 1941. Јосип Броз Тито и једна део чланова Политбироа ЦК КПЈ су прешли из Загреба у Београд, чиме је он постао центар развијања устанка. Током маја и јуна 1941. године, у Југославији, је створена мрежа војних комитета при руководствима КПЈ која су радила на припреми устанка. Они су прикупљали оружје, муницију, санитетски материјал, стварали упоришта у квислиншким формацијама, одабирали и припремали људство за формирање партизанских одреда, организовали војне и санитетске курсеве и обавештајну службу. У већим градовима организоване су илегалне ударне групе које су изводиле саботаже и диверзије. Посебна пажња посвећена је повратку у земљу учесника Шпанског грађанског рата, који су се налазили по логорима у Француској.

Устанак

После напада Сила Осовине на Совјетски Савез, 22. јуна 1941. године, Политбиро ЦК КПЈ је одржао хитну седницу и упутио проглас народима Југославије у коме их је позивао на оружану борбу против окупатора. Само неколико дана затим, 27. јуна, на седници Политбироа ЦК КПЈ формиран је Главни штаб Народноослободилачких партизанских одреда Југославије, за чијег је команданта изабран генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито.

десно|мини|300п|Партизанска споменица 1941. и текст партизанске заклетве у Војном музеју у Београду На седници Политбироа ЦК КПЈ одржаној 4. јула 1941. године у вили Владислава Рибникара у Београду, одлучено је да се од саботажа и диверзија пређе на општи устанак и да партизански рат буде основна форма развијања устанка. Састанку су присуствовали: Јосип Броз Тито, Александар Ранковић, Милован Ђилас, Светозар Вукмановић Темпо, Иво Лола Рибар, Сретен Жујовић и Иван Милутиновић. На састанку су поједини чланови ЦК упућени у разне крајеве земље ради помоћи у организовању и руковођењу оружаном борбом. Србија (7. јул) — мањи оружани сукоби, до којих је долазило у периоду мај-јун, прерасли су 7. јула, после акције Рађевачке партизанске чете под командом Жикице Јовановића Шпанца у Белој Цркви, у масовни устанак, који се развио током августа и септембра и проширио на територију читаве Србије. Црна Гора (13. јул) — почетне акције партизанских одреда прерасле су 13. јула у општенародни устанак (тзв. Тринаестојулски устанак) у коме је за неколико дана ослобођен већи део Црне Горе (изузев градова) и заробљено 4.000 италијанских војника.Војна енциклопедија (књига 5). Београд 1975. година Иако је устанак убрзо угушен, он је имао великог подстицаја за даље ширење НОБ-а у Црној Гори. Словенија (22. јул) — оружане акције партизанских чета отпочеле су 22. јула у Горењском и Штајерској, а током августа прошириле су се на територију читаве Словеније. Босна и Херцеговина (27. јул) — још у току јуна месеца у Херцеговини је дошло до оружаних борби између припадника српског народа и усташа. Масовни устанак отпочео је 27. јула нападом и ослобођењем Дрвара, а убрзо је обухватио Босанску крајину и читаву БиХ. Ослобођени су градови: Босанско Грахово, Гламоч, Мркоњић град, Власеница, Сребреница, Маглај и др. Хрватска (27. јул) — прва жаришта устанка створена су током јула и августа на подручју Лике, Кордуна, Баније и Славоније, а касније и у Далмацији и Горском котару. Прва већа устаничка акција изведена је 27. јула нападом герилских одреда на Срб. У Хрватској је 22. јуна формиран и први партизански одред у Југославији — Сисачки партизански одред. Македонија (11. октобар) — устанак је каснио због става Методија Шаторова да ПК КПЈ за Македонију прикључи Бугарској КП. После образовања новог Покрајинског комитета у току августа и септембра формирана су три партизанска одреда. Нападом Прилепског партизанског одреда на Прилеп, 11. октобра, отпочео је оружани устанак.

Партизански одреди у Југославији су, током лета 1941. године, нанели озбиљне ударце противничким снагама и запленили већу количину оружја. То је омогућило даље нарастање и бројно јачање партизанских одреда, који су од неколико десетина израсли у јединице са више стотина бораца. Стварањем слободних територија, многе комуникације биле су пресечене или изложене нападима. Због диверзантских активности на комуникацијама, окупатори и њихове присталице су били присиљени да одвајају знатне снаге за њихово обезбеђење.

У Београду, Загребу, Љубљани, Нишу, Сплиту, Мостару, Сарајеву, Земуну и другим градовима уништавани су важни објекти, паљена транспортна средства, вршени атентати и др. Ударне и диверзантске групе су вршиле нападе на окупаторске војнике и официре, патроле, страже, уништавале су складишта, хангаре, ослобађале таоце и заробљенике, рушили су железничке пруге, кидале телефонске и телеграфске жице и др. Посебан значај имале су мање Ударне групе сачињене од 2-3 особе, углавном омладинаца.

Стварање слободних територија

мини|Ужичка република|250px Током лета 1941. године створено је неколико слободних територија. Највећа и најпознатија слободна територија била је тзв. Ужичка република, формирана током августа и септембра 1941. Налазила се налазила на простору западне Србије и Шумадије и обухватала скоро сву област између Дрине, Саве, Београда, Смедерева и Јужне Мораве (око 2/3 целокупне територије уже Србије). Била је повезана са слободним територијама у источној Босни, Санџаку, јужној и источној Србији. На овом простору били су ослобођени градови: Ужице, Чачак, Горњи Милановац, Крупањ, Лозница, Бајина Башта и Пожега, а изоловани окупаторски гарнизони у Шапцу, Ваљеву, Краљеву, Крагујевцу, као и нека места дуж пруге Београд-Ниш. На ову слободну територију дошао је, половином септембра, део ЦК КПЈ и Главног штаба НОПОЈ-а и Јосип Броз Тито. Посебан значај на јачање НОБ-а имало је саветовање Главног штаба, које је одржано 26. септембра у Столицама, на којем су дате смернице за даље развијање и јачање устанка. Ова слободна територија изгубљена је у тешким борбама током Прве непријатељске офанзиве, крајем новембра и почетком децембра.

Слободна територија у Црној Гори створена је током Тринаестојулског устанка и обухватала је 3/4 њене територије, са градовима Андријевица, Грахово, Жабљак, Колашин, Бијело Поље, Беране и Даниловград. Ова територија се делимично одржала и после италијанске јулске офанзиве и постојала је све до пролећа 1942. године. У оружаном устанку током јула и августа 1941. године створена је пространа слободна територија у западној Босни (називана и Дрварска република), средњој и источној Босни. Оне су биле међусобно повезане, али су се знатно смањиле појавом четника и нападом италијански, усташких и домобранских снага, почетком септембра 1941. године. Током јула и августа у Хрватској су створене слободне територије на подручју: Лике, Кордуна, Баније, Горског котара, Далмације и Славоније. Оне су се смањиле после напада италијанских, усташких, домобранских и четничких снага у јесен 1941. године. Најорганизованија слободна територија у Хрватској била је на Кордуну. У Словенији је образована мања слободна територија на подручју Горењског у децембру 1941. која је крајем месеца изгубљена у нападу немачких снага.

Прва непријатељска офанзива