Тет офанзива (30. јануар 1968 — 8. јун 1969) је била серија офанзивних операција током Вијетнамског рата, координисана између елемената Народног Ослободилачког Фронта величине батаљона и елемената војске Северног Вијетнама величине дивизије против војске Јужног Вијетнама и војске САД и других савезника војске Јужног Вијетнама. Операције се називају Тет офанзива пошто су темпиране да почну у ноћи 30/31. јануара 1969, на дан вијетнамске лунарне Нове Године. Офанзива је спектакуларно започела током прославе Нове Године, а спорадичне операције повезане са офанзивом су се наставиле до 1969.
Тет офанзива се може сматрати великим војним поразом за комунистичке снаге, пошто ни Вијетконг ни војска Северног Вијетнама нису постигле своје тактичке циљеве. Даље, цена офанзиве је била висока, са Вијетконгом који је био практично обогаљен великим губицима које су му нанеле америчке и јужновијетнамске снаге. Ипак, офанзива се широко сматра прекретницом рата у Вијетнаму, пошто су Вијетконг и северновијетнамска војска извојевале огромну психолошку и пропагандну победу. Иако су анкете у САД наставиле да показују већинску подршку ангажовању у рату, ова подршка је наставила да опада и нација је постала значајно поларизована због рата. Амерички председник Линдон Џонсон је, видевши како његова популарност нагло опада након офанзиве, повукао своју кандидатуру за изборе марта 1968. Тет офанзива се често види као пример вредности пропаганде, утицаја медија и јавног мњења на извођење војних циљева.
Стратешки контекст Све до 1969. стратегија Северног Вијетнама и Вијетконга у Јужном Вијетнаму је била подређена развијању социјалне револуцију која ће почети на селу и завршиће се као национални урбани устанак. Ова стратегија је објавила операциону доктрину постепеног појачавања копненог рата и развијања Вијетконгових капацитета за операцијски рат. Са локалном сеоском елитом која се сврстала уз владу Јужног Вијетнама као примарним непријатељем у суштини социјалном рату, рани напори на југу су били усмерени на села и велике фарме. Намера ове стратегије је била да привуче сеоско становништво да подржава Национално Ослободилачки Фронт и тако социјално изолује градску елиту и придобије подршку градских левичара и незадовољних. Овај облик рата је изазвао крваву борбу где ниједна страна није успела да придобије значајнију предност над другом. Реакција сеоског становништва је често била да бежи из села у градове.
Ангажовање америчких копнених снага је значајно променило стратегију Северног Вијетнама. Више него било какав начин револуционарне борбе или ирегуларног рата, сукоб се претворио у битке малих интензитета између регуларних војних јединица обе стране. 8. марта 1965. 3.500 америчких маринаца је постало прва борбена група која се искрцала у Јужном Вијетнаму, као додатак на 25.000 америчких војних саветника који су већ били тамо, а четири дана касније председник Џонсон је објавио да ће се број америчких војника у Вијетнаму повећати са 75.000 на 125.000. Комбиноване снаге америчке пешадије, артиљерије и ваздухопловства су наносили сталне губитке Вијетконгу, али су ти губици били константно надопуњавани заменама из Северног Вијетнама, тако да се реално ништа није променило.
Из америчке перспективе, првих неколико година рата су укључивали увек све веће ангажовање снага у име стабилизовања стања у Вијетнаму. Америчка војска и Министарство одбране су говорили јавности да је рат био питање уништавања побуне на селу. Војска се фокусирала на „бројања жртава“ као показатељ напретка у уништењу побуне. Америчка стратегија за разрачунавање са Северним Вијетнама је било коришћење бомбардовања да би се земља истисла из сукоба и да се Северновијетнамци увуку у неравноправне конвенционалне битке као што је битка код Ке Сана.
Високи војни команданти су били убеђени у своје успехе и сви су били били срећни да поделе мишљење са новинарима. Током 1967, став команданата је био „задржавање“ побуне; рат се никад неће решити директном војном акцијом, али ће бити смањен на такав интензитет да се војска Јужног Вијетнама може побринути без икаквих преосталих проблема.
До краја 1967. чинило се да је иницијатива на страни САД. Непознато вођама на југу, постојало је растуће тело политичара на северу који су делили ова мишљења и тражили су дијалог ради обустављања рата. Ово је резултовало великом чистком, која је довела до хапшења и затварања преко 200 северновијетнамских званичника. Америчка кампања бомбардовања над Северним Вијетнамом је дозволила екстремнијим елементима владе и да се позову на патриотско осећање и да сломе било какав отпор у владајућој партији.
План мини|десно|Карта која означава градове у којима су се десиле значајне борбе у току Тет офанзиве.
План за Тет офанзиву потиче из 1967, након смрти северновијетнамског генерала Нгајена Чи Тана. Главни стратег је био Танов наследник, генерал Во Нгујен Ђап, иако је сам Ђап после офанзиве тврдио да је био против ове идеје, планирајући је „против своје воље под притиском Политбироа који ме је доминирао Ле Дуан". Ђап је дуго заговарао примарно коришћење герилске тактике против САД и Јужног Вијетнама, док је Тан подржавао акцију великих снага. Надгласавајући Ђапа, северновијетнамско руководство је одлучило да је време за велику конвенционалну офанзиву. Веровали су да су јужновијетнамска влада и америчко присуство толико непопуларни на југу да ће широк напад изазвати спонтане устанке међу становништвом Јужног Вијетнама, који ће омогућити Северном Вијетнаму да стекне брзу и одлучујућу победу.
На крају је развијен план из више фаза: у првој фази, Армија Северног Вијетнама ће покренути нападе на граничне регионе Јужног Вијетнама да би затворила те регионе америчком осматрању. Након овога, друга фаза широко распрострањених напада од стране Вијетконга директно на важнији центре државе ће изазвати колапс владе и да ће подстаћи цивиле на велики револт и да, са збацивањем владе, Американци и друге савезничке снаге неће имати другог избора него да се евакуишу, доводећи до напада из треће фазе од стране Вијетконга и северновијетнамске војске на изоловане елементе страних снага.
Офанзива је укључивала симултане војне акције у већини већих градова Јужног Вијетнама и нападе на америчке базе, са нарочитим напорима фокусираним на градове Сајгон и Хуе. Истовремено, битан напад је покренут на америчку војну базу Ке Сан. Напад на Ке Сан је одвукао северновијетнамске снаге од одазиве у градове, али је Северни Вијетнам сматрао напад потребним да би заштитио своје линије снабдевања на југ.
Америчка и јужновијетнамска припремљеност У данима који су директно претходили офанзиви, готовост и јужновијетнамске и америчке војске је била релативно смањена. Северни Вијетнам је објавио у октобру да ће се придржавати седмодневног примирја од 27. јануара до 3. фебруара 1968, у част празника Тет, а јужновијетнамска војска је направила планове да дозволи одсуства великом делу својих снага.
Америчка и јужновијетнамска обавештајна служба је приметила знаке велике војне активности у месецима пре офанзиве. Као додатак прибављеним информацијама, посматрања логистичких операција су била врло јасна. У октобру је број камиона уочених како се крећу на југ ка Хо Ши Миновом путу скочио са претходног месечног просека од 480 на 1.116. У новембру је тај број био 3.823, а у децембру 6.315.
Америчка пажња је била усмерена на текућу битку код Ке Сана и закључено је да је она мета ових активности. Америчка обавештајна служба је утврдила 15.000 северновијетнамских војника у близини, а штаб Војне помоћне команде Вијетнам је био сигуран да је одлучујући сукоб неизбежан, иако ће бити усмерен само против Ке Сана.
Генерал Вилијам Вестморленд је упозорио председника Џонсона на могућност велике офанзиве, вероватно против Ке Сана, и сматрао ју је аналогном чувеним вијетнамским нападима код Дијен Бијен Фуа из 1950-их, која је претходила заказаним преговорима као средство побољшања преговарачких положаја комуниста. Док је војна обавештајна служба видела да се планира офанзива, није приметила да ће бити широка и да ће бити усмерена на градове.
Специфичне операције мини|Мапа Јужног Вијетнама која показује неке од важнијих мета Тет офанзиве. Такође је приказан и Ке Сан, где је био напад који је претходио Тет офанзиви.
Борбе су почеле када су бројне јединице Вијетконга прерано напале четири провинцијска града. Остатак напада војске Северног Вијетнама и Вијетконга је почео у ноћи 30. јануара. Сви осим осам центара провинција, пет од шест аутономних градова и 58 важнијих градова је нападнуто, док су главни напади били усмерени на Буон Ма Туот, провинцију Кванг Нам, Да Лат, Ми То, Кан То, провинцију Бен Че, Ња Чанг и Кон Тум. У Хуеу, древној престоници, и Сајгону комунистичке снаге су имале значајне успехе.
Сајгон Иако је Сајгон био фокус Тет офанзиве, комунисти нису тражили комплетно заузимање града, већ су имали 6 примарних мета широм града: штаб Армије Јужног Вијетнама, канцеларију председника Тиуа, америчку амбасаду, вијетнамску ваздухопловну базу и њене поморске штабове и националну радио-станицу. Укупно 35 батаљона је напало ове мете, а многи од војника су били прикривени чланови Вијетконга који су живели и радили у граду.
Радио-станица је сматрана важном метом од стране комуниста. Они су донели траку на којој је снимљено Хо Ши Миново објављивање ослобађање Сајгона и позив у „генерални устанак“. Зграда је била заузета и држана шест сати, али нису успели да емитују поруку пошто је струја искључена чим је станица нападнута.
До почетка фебруара, комунистичка врховна команда је схватила да ниједан од њених војних циљева није испуњен и зауставили су било какве даље нападе на утврђене положаје. Спорадичне борбе су настављене у Сајгону до 7. марта. Неки делови града су тешко оштећени због борбе и посебно америчких ваздушних и артиљеријских напада. Кинески дистрикт Чолон је посебно страдао, са можда стотинама цивила који су убијени у америчким противнападима.
Америчка амбасада Напад на америчку амбасаду је био посебно значајан у јавном разумевању контроле над ситуацијом америчке војске. У 2:45 ујутро 31. јануара, 19 командоса Вијетконга је напало амбасаду. Иако се напад Вијетконга у Сајгону одвијао већ више од сат времена, стража у амбасади није била обавештена о овоме и није појачана. Вијетконг је направио рупу у зиду дворишта амбасаде, убио неколико војних полицајаца и ушао у двориште. Неколико преосталих америчких стражара се повукло у зграду амбасаде и закључало врата. Иако је Вијетконг имао довољну количину експлозива, нису наставили напад. Оба команданта одреда Вијетконга су убијена у почетном нападу, а преостали герилци су се вртели без циља око дворишта. На крају је стигло америчко појачање и ујутро, шест сати након што је почео напад, војна полиција је повратила двориште амбасаде.
Давши симболичан значај овом нападу у “само срце америчке моћи у Јужном Вијетнаму”, репортери су се брзо скупили на месту догађаја. Са телима мртвих Вијетконговаца која су још увек лежала разбацана около и усред гомиле рушевина са тешко оштећене амбасаде, генерал Вестморленд је одржао новинарску конференцију унутар дворишта. Уверавао је скептичну штампу да непријатељ није ушао у “саму амбасаду” и да савезници узвраћају на офанзиву. Репортер Вашингтон Поста се касније присећао: “Репортери су једва веровали својим ушима. Вестморленд је стајао на рушевинама и говорио је да је све сјајно”.
Адамсова фотографија десно|мини|275п|Шеф полиције Јужног Вијетнама Нгајен Нок Лоан убија капетана Вијетконга Нгајена Ван Лијема
Битка у Сајгону је такође произвела једну од најпознатијих слика из Вијетнамског рата фотографа Едија Адамса награђеном Пулицеровом наградом која је приказивала погубљење заробљеног Вијетконговца 1. фебруара.