Конго (река)

Конго (), раније Заир (), је највећа река у западном делу централне Африке. Река је дугачка око 4.700 -{km}-Мала енциклопедија Просвета из 1959. наводи 4.600 -{km}-.. "Not until it crosses the equator will it at last turn away from this misleading course and, describing a remarkable counter-clockwise arc first to the west and then to the southwest, flow back across the equator and on down to the Atlantic.

In this the Congo is exceptional. No other major river in the world crosses the equator even once, let alone twice." што је чини другом по дужини у Африци (после Нила). Конго са својим притокама великим делом протиче кроз тропске шуме, услед чега је веома богат водом. Конго је највећа река по количини воде и површини слива у Африци, а друга у свету (после Амазона), и најдубља је река на свету са измереном дубином која на појединим сегментима премашује 220 m. Пошто се велики део речног басена лежи око екватора, ниво воде у реци је веома стабилан, јер увек барем над једним делом реке пада киша. Река протиче кроз Демократску Републику Конго и кроз Републику Конго и обе државе су добиле име по реци. Између 1971. и 1997. године власти тадашњег Заира називале су реку Заир.

Извори реке Конго леже на планинама око Велике источноафричке пукотине. Тамо настаје спајањем река Луапула и Луалаба и у току до Станлијевих Водопада тече под именом Луалаба, а од водопада под именом Конго. Затим тече према северу, до Станлијевих слапова, у близини града Кисангани, и врло близу екватора почиње скретати обрнуто од казаљки на сату. Прво тече према северо-западу, затим према западу, па према југу. Улива се у Атлантски океан формирајући велико речно ушће које прекрива више од 4 милиона -{km²}-. Унутар тока реке Конго налази се преко 4.000 речних острва од којих је више од 15 дужих од 16 km. Управо због ових острва неки делови тока нису пловни. Скоро 400 km Конга није пловно, разлог томе су осим острва и због многобројни водопади.

Име

Име реке Конго потиче од Конго краљевства које је било лоцирано на јужној обали реке. Краљевство је именовано по својој Банту популацији, која се у 17. веку називала Есиконго. Јужно од Конго краљевства се налазило слично названо Каконго краљевство, поменуто 1535. године. Абрахам Ортелијус у својој мапи света из 1564. је обележио Маниконго, град на ушћу реке.Manikongo is properly the title of the kings of Kongo; their capital was at the site of modern M'banza-Kongo, capital of Orteilus had no knowledge of the orography of Africa and draws fictitious courses for its rivers; his Congo upstream of its estuary turns sharply south, flowing through what would correspond to Angola and Botswana. Племенска име Конго се сматра да потиче од речи за јавно окупљање или племенско веће. Модерно име конго народа или Баконго је уведено у раном 20. веку.

Име Заир потиче из португалске адаптације конго (киконго) речи -{nzere}- („река”), што је скраћено од -{nzadi o nzere}- („река која гута реке”). Река је била позната као Заир током 16. и 17. века; Конго је постепено заменио Заир у енглеској употреби током 18. века, и Конго је преферентно енглеско име у литератури 19. века, мада су референце на -{Zahir}- или -{Zaire}- наставиле да се користе међу локалном популацијом.. James Hingston Tuckey, Narrative of an Expedition to Explore the River Zaire, Usually Called the Congo, in South Africa, in 1816 (1818). "Congo River, called Zahir or Zaire by the natives" John Purdy, Memoir, Descriptive and Explanatory, to Accompany the New Chart of the Ethiopic Or Southern Atlantic Ocean, (1822). стр. 112.

Подела реке Конго

Река Конго је подељена у четири дела: Изворишни део, Горњи Конго, Средњи Конго и Доњи Конго.

Изворишни део

У Конго се улива вода из извора у северној Замбији и јужној Демократској Републици Конго, на висинама од 1000 до 2000 метара надморске висине. Ови извори имају много брзака па се не могу користити за комерцијалну навигацију. У Замбији, Чамбеши и остали извори, уливају се у језеро Бангвеулу, које је окружено многим мочварама. Вода из језера Бангвеулу улива се у реку Луапула, која чини границу између Замбије и Демократске Републике Конго, те се улива у језеро Мверу. Језеро Мверу отиче у реку Лувуа у Демократској Републици Конго. Западно, у јужном делу Демократске Републике Конго, река Луалаба и њене притоке настају у висоравнима Катанга. Луалаба се са реком Луфира улива у језеро Упемба и тече северно, где се са реком Лувуа састаје у северном делу Катанге.

Горњи Конго

Горњи Конго, који се сматра и наставком Луалабе, тече од ушћа Лувуе у Луалабу до Станлијевих водопада. Само 300 km Горњег Конга, између градова Кинду и Убунду је пловно. Узводно од града Убунду налази се ланац од седам великих водопада који се протежу на дужини од 100 km. Станлијеви слапови су задњи од њих и налазе се 50 km северно од екватора и 460 метара изнад нивоа мора. Кисангани, један од највећих градова у Демократској Републици Конго, налази се одмах испод тих слапова.

Средњи Конго

Средњи Конго скреће према северо-западу, западу и југо-западу, а надморска висина између Станлијевих слапова и Малебо Пула опада за само 100 метара. Свих 1.600 km је пловно. На овом делу реке уливају се четири велике реке: Ломами, Арувими, Убанги и Касај. Ломами тече према северу, скоро паралелно са Горњим Конгом, а ушће у Конго јој се налази са јужне стране, око 130 km низводно од града Кисанганија. Река Арувими, која се у горњем делу тока назива Итури, одводњава подручје великих кишних шума западно од Албертовог језера. Тече према западу и улива се у Конго са северне стране, 100 km низводно од ушћа реке Ломами. Убанги, највећа Конгова притока, тече од ушћа река Бому и Уеле према западу и прати границу између Демократске Републике Конго и Средишње Афричке Републике. У близини Бангуија, главног града Средишње Афричке Републике, нагло скреће према југу и улива се у Конго мало јужније од екватора. Од овог ушћа па до тачке испод града Киншаса, Средњи Конго чини природну границу између Демократске Републике Конго и Републике Конго. На том делу река Касај, позната још и под називом Ква, утиче у Конго са истока. Касај и његове притоке теку северо-западно од северне Анголе према Демократској Републици Конго. Остале велике притоке на Средњем Конгу су: Лулонга, Икелемба, Руки, Итимбири, Монгала и Сангха. Око 160 km низводно од ушћа реке Ква, Конго се проширује у језеро које је познато под називом Малебо базен или Станлијев базен. Ту река Конго кружи око острва Мбамоу.

Доњи Конго

Конго се након Станлијевог базена поновно сужава и до Атлантског океана је дуг још 435 km. Главни град Демократске Републике Конго, Киншаса, налази се на супротној страни од главног града Републике Конго, Бразавила. Због дивљих брзака већина Доњег Конга је пловна само за мање речне бродове. Задњи брзаци налазе се 135 km узводно од ушћа. Главна лука, Матади, смештена је на јужној страни реке, одмах испод брзака. Киншаса и Матади су спојени жељезницом. Низводно од Матадија, Конго формира природну границу Демократске Републике Конго и Анголе.

Историја истраживања мини|280п|Конго код Малакујуа.

Народ Банту живео је уз реку Конго више од 2.000 година. На реци су ловили рибе, а између реке и прашуме, налазило се плодно тло. Моћно царство људи из Конга развило се 1300-их година.

Ушће реке Конго у Атлантски океан је 1482. године открио португалски морепловац Диого Као. На својим путовањима од 1482. до 1485. године ушао је у естуар Конга. Околно подручје прогласио је португалским територијем и оставио је португалску заставу на обали као доказ свог открића. Краљ Конга зажелио је добродошлицу Кау и свим следећим истраживачима па су остварили врло пријатељске односе и трговину с Португалом. Више од 300 година прошло је док није дошло до озбиљних истраживања реке Конго.The Dieppe maps of the mid-16th century show the Congo only as a minor river, while having the Nile run throughout the continent, rising in Southern Africa. The same interpretation is in essence still found in Jan Blaeu's Atlas Maior of 1660. Jacques Bellin's map of the Congo in Histoire Generale Des Voyages by Antoine François Prévost (1754) shows awareness of the river reaching further inland, to the provinces of Sundi and Pango, but has no detailed knowledge of its course.

Франциско Хозе де Лакерда, португалски истраживач, дошао је до висоравни Катанга са истока 1798. То су учинили и арапски трговци 1800-их. Арапи су проширили свој утицај на источну страну завале Конга где су много трговали.. UCLA Digital Library: Los Angeles, CA. Available <http://livingstone.library.ucla.edu/1871diary/ > Године 1816. британска експедиција под вођством Џејмса Кингстона Такија дошла до Исангилија. Шкотски истраживач и мисионар, Дејвид Ливингстон, посетио је реке Луапула и Луалаба 1871. године верујући да су оне извор Нила.

Хенри Мортон Стенли је био први Европљанин који је прошао дуж реке и открио да Луалаба није извор Нила, како се до тада сматрало. Током 1876. и 1877. године Станли је прешао више од 2600 km уз реку Конго.; February 7, 1877 Уз помоћ белгијског краља Леополда -{II}-, Станли се вратио у Конго од 1879. до 1884. године. Основао је 22 насеља на Конгу, на Горњем Конгу пустио је 4 брода погон и изградио је цесту око брзака на доњем Конгу између Матадија и Малебо базена. Године 1885. слободна земља Конго, која је укључивала већи део завале Конга, постала је приватно власништво Леополда -{II}-. Године 1908. тај ентитет постао је белгијска колонија, Белгијски Конго, а 1960. постигао је независност као држава Конго.

Економски значај Пошто је регион централне Африке слабо проходан већина саобраћаја и трговине одвија се реком Конго.See, for instance, Thierry Michel's film Тргује се бакром, палминим уљем, шећером, кафом, и памуком. Река је такође веома значајна због великог хидроенергетског потенцијала.

Хидроелектрична снага

Река Конго је најмоћнија река у Африци. Током кишне сезоне преко воде у секунди утече у Атлантски океан. Могућности за реку Конго и њене притоке да генеришу хидроенергију су стога енормне. Научници су прорачунали да целокупни Конго слив чини 13 процената глобалног хидроенергетског потенцијала. То би пружило довољно енергије да се задовоље енергетске потребе целокупне подсахарске Африке.. Weetlogs.scilogs.be . Приступљено 2011-11-29.

Тренутно постоји око четрдесет хидроелектрана у сливу Конга. Највећа је брана Инга водопада, која се налази око југозападно од Киншасе. Пројекат је започео током раних 1970-их, кад је прва брана завршена. Оригинални план је обухватао конструкцију пет брана које би имале тотални капацитет генерисане енергије од 34.500 мегавата. До данас су само две бране изграђене, то су Inga -{I}- и Инга -{II}-, са укупно четрнаест турбина.

У фебруару 2005. године, Јужноафричка електрична компанија, Еском (-{Eskom}-), објавила је понуду да значајно повећа капацитет Инга хидроелектране изградњом нове хидроелектричне бране. Пројекат би донео максималну снагу од 40 GW што је дупло више од Кинеске Бране Три Кањона.

Природна историја мини|250п|Почетак Ливингстонових водопада у близини Киншасе

Садашњи ток реке Конго је формиран пре 1,5–2 милиона година током плеистоцена.

Формирање Конга је вероватно довело до алопатричког раздвајања врста бонобо и обичне шимпанзе од њиховог најближег древног заједничког претка. Бонобо је ендеман за влажне шуме у том региону, као што је и них других иконских врста попут аленског мочварног мајмуна, драјас мајмуна, водене цивете, окапија и конгоанског пауна.