Косово и Метохија — скраћено КиМ (), званично Аутономна Покрајина Косово и Метохија — АПКиМ (), понекад кратко Косово (), или Космет (од Косово и Метохија), је аутономна покрајина у саставу Србије. Налази се у средишту Балканског полуострва, а чине је области Косово и Метохија. Граничи се на југоистоку са Северном Македонијом, на југозападу са Албанијом и на западу са Црном Гором. Према попису из 2024. било је 1.586.659 становника. Административни центар је Приштина. Службени језици су српски и албански.
Од завршетка рата на Косову и Метохији (1998—1999) и НАТО бомбардовања Југославије (1999), Косово и Метохија се у складу са Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН налазе под привременом управом Уједињених нација (УНМИК). Група људи на челу са Албанцима, под називом „Демократски одабране вође наших људи”, донела је 17. фебруара 2008. Декларацију о независности Косова. Независност Републике Косово је признало од свеукупно 193 државе чланице Уједињених нација.
Етимологија Назив Косово потиче од словенске, српске речи кос — црна птица, а појам Косово означава, на српском језику, област насељену тим птицама. Име Метохија долази од грчке речи метох, којом су била називана црквена имања, пошто су значајни земљишни поседи са селима у тој области били не само у власништву Пећке патријаршије, него су повељама српских владара, многи њихови поседи у Метохији, укључив и читава села додељивани појединим српским манастирима, пре свега владарским задужбинама, попут Високих Дечана или Светих Архангела. Део владарских поседа у Метохији био је често уступан на трајно коришћење манастиру Хиландару на Светој гори.
Географија
мини|лево|Две географске регије које чине Косово и Метохију Косово и Метохија заузима 10.910 и 1999. године је према проценама имало готово два милиона становника. Налази се источно од Црне Горе, југоисточно од Рашке области, северозападно од Северне Македоније и северно од Албаније. Највећи градови су Приштина и Призрен. Покрајина се састоје из две области, Косова на истоку и Метохије на западу.
Метохија на најширем делу има 23 ширине, а дуга је око 60, на просечној надморској висини од 550. Главна река је Бели Дрим. Метохију окружују планине Мокра Гора на северу и северозападу, Проклетије на западу, Паштрик на југозападу, Шар-планина на југу и југоистоку и Дреница, која је одваја од остатка Косова, на истоку и североистоку.
Покрајина је углавном брдовита. Најпопуларнији туристички центар је Брезовица на Шар-планини, која се налази на југу и југоистоку на граници са Македонијом. Највећи врх је Ђеравица (2.656), на Проклетијама, на граници Албаније и Црне Горе. Део планине Копаоник се налази на северу ове покрајине. Од река, највеће су Бели Дрим, Биначка Морава, Ситница, Ибар.
Клима на Косову и Метохији је континентална, са топлим летима и хладним зимама.
Историја
Историја Косова и Метохије је уско повезана са историјом средњовековне српске државе. Многобројни манастири и цркве као и остали споменици културе сведоче о присуству многих народа још из античког доба.
Карактеристика данашњег Косова и Метохије је разноликост становништва. Ова миграциона кретања су почела још у доба Илира, и настављала се кроз период Римског царства, насељавања Словена на Балканско полуострво, османских освајања, угарско-турских ратова 1448, Аустријско-турских ратова 1683—1699, 1716—1718. и 1737—1739, српско-турских ратова 1876—1877. и 1877—1878, балканских ратова 1912—1913, Првог светског рата и Другог светског рата. Даље промене су условљене исељавањем неалбанског становништва од 1945. до 1999. и НАТО бомбардовањем Југославије 1999, која доводи до даљег исељавања и прогона Срба и другог неалбанског становништва.
Античко доба мини|лево|Богиња на трону, фигурина од неолитске ситне пластике винчанске културе У античко доба простор данашњег Косова и Метохије се називао Дарданија. Дарданци су насељавали и простор данашње југозападне Србије и део Северне Македоније.Археолошко благо Косова и Метохије од неолита до раног средњег века (Зборник радова), II (Каталог), ed. Н. Тасић, Београд–Приштина
У 3. и 2. веку пре нове ере, овим регионом су владали дардански краљеви: Лонгарус, Бато и Монуниус, као и Етута, Монуниусова ћерка. Косово и Метохија затим долазе под власт Македонаца.
Римљани освајају територију Косова и Метохије 75. године, у току Илирских ратова.Čerškov, Emil. 1969. Rimljani na Kosovu i Metohiji. Beograd: Arheološko društvo Jugoslavije Територија улази у састав римске провинције Горње Мезије (). Од цара Диоклецијана чини засебну провинцију Дарданију ().
Средњи век мини|Византијске покрајине, 6. век Од поделе Римског царства 395. године до краја 12. века подручје је наизменично под контролом Византије, Бугарског царства и Самуиловог царства. Јужни Словени долазе на Балканско полуострво у 7. веку. Током 12. века Срби из Рашке почињу да продиру на подручје Косова и Метохије које је такође настањено Србима, али је под византијском влашћу. Долази до сукоба између Византије и владара српских држава, Дукље и Рашке. До првог сукоба дукљанског владара Константина Бодина са византијском војском долази 1073. године код утврде Пауни на Косову. Бодин је изгубио битку и пао у заробљеништво.
Рашки велики жупан Вукан је успео да одржи Звечан 1091. године. Из њега је вршио походе даље и спалио Липљан. Даље победе против Византије је извојевао 1096, али 1106. доживљава пораз. Крајем 12. века жупан Стефан Немања долази до Липљана. Године 1170. код села Пантина на левој обали Ситнице односи победу над византијском војском.
мини|лево|Српско царство, 14. век Од пада Цариграда 1204. па до пада Србије под османску власт 1459. осам деценија после Косовске битке, подручје Косова и Метохије израста у средиште средњовековне Србије, као културни, духовни и политички центар, премрежен стотинама цркава, владарских и властеоских задужбина, већег броја утврда и двораца, често привремених престоница (Пауни, Сврчин, Неродимље, Призрен). Читаво подручје било је важно раскршће путева којима су пролазили каравани. Неко време је град Призрен, најчешће у традицији, помињан као престоница српских владара Душана и Уроша. У непосредној близини града Пећи било је најпре седиште Архиепископије пећке, од средине 13. века, а затим и средиште Пећке патријаршије (1346—1457. и поново 1557—1766). Пре доласка Османлија, подручје се привредно убрзано развијало.
У привредном погледу, територија Косова и Метохије је чинила економски недељиву целину и централно привредно подручје српске средњовековне државе. То је била област са сточарским, ратарским и виноградарским насељима, окружених на ободу зонама рударске производње, насељима занатског типа и трговима, на којима су се окупљали домаћи трговци Срби и они из приморских градова.
мини|Тврђава Ново Брдо, средњовековно српско рударско и трговачко средиште Средњовековни рудници на Косову (Трепча, Ново Брдо, Јањево), активирани су за необично дуге и успешне владавине краља Милутина (1282—1321). Рудник Трепча се спомиње од 1303. као значајно налазиште олова и сребра. Ново Брдо је један од најважнијих рудника Србије тога доба и један од највећих на Балкану. Из рудника у Новом Брду вађени су и сребро и олово. Сребро у том руднику је било помешано са златом (глама), а српски владари су имали добре приходе од рада рудника, што је било значајан извор прихода за јачање и опремање војске, као и за изградњу владарских задужбина, монументалних манастира, попут Грачанице у близини Приштине, Светог Стефана у Бањској, Богородице Љевишке у Призрену (све Милутинових задужбина), а затим и Високих Дечана, гробне цркве Стефана Дечанског, Светог Архангела, задужбине цара Душана, Манастир Светог Уроша у Неродимљу, затим у Мушутишту, Зочишту, граду Призрену, Средској жупи и многих других цркава и манастира широм ових двеју области, како мањих владарских тако и властеоских задужбина.
Косово и Метохија је дали две значајне српске династије: Лазаревиће, пореклом из Прилепца код Новог Брда, и Бранковиће, родом из Дренице, који су после слома Српског царства (1346—1371), Србијом владали у тешком раздобљу скоро девет деценија између 1371. и 1459. године.
Косовска битка и последице
мини|лево|Област Вука Бранковића, 14. век На Косову пољу, у близини Приштине 1389. године одиграла се знаменита Косовска битка, у којој су Срби, предвођени кнезом Лазаром, а уз подршку одреда Срба из Краљевине Босне под вођством војводе Влатка Вуковића, уз велике жртве, ипак одолели силовитим налетима бројно надмоћније војске Османског царства под султаном Муратом. У бици, у којој се убиством турског владара истакао српски витез Милош Обилић, учествовало је највероватније око 30.000 војника. Премда је битка остала без победника, јер су у њој погинула оба владара, а Турци се под новим султаном Бајазидом повукли у Брусу, Србија је, ослабљена, годину дана после битке била приморана да прими вазално однос према Турцима. Тиме се Турцима отварао пут за даље освајање Балканског полуострва. Између 1371. и 1398. године, осим кнеза Лазара који је држао север Косова, највећим делом централног Косова с Метохијом најдуже је владао зет кнеза Лазара, Вук Бранковић, родом из Дренице, који је тек више година после Косовске битке године постао турски вазал. У периоду од 1371. до 1378. године деловима Метохије (простором од Пећи до Призрена) владао је зетски владар, Ђурађ -{I}- Балшић.
мини|Меморијални комплекс Газиместан После Косовског боја, одиграла се Грачаничка битка у којој је деспот Стефан Лазаревић, син и наследник кнеза Лазара, однео је победу 1402. против сестрића Ђурђа Бранковића, који је уз турску помоћ покушао да преотме земље које су раније припадале његовом оцу, Вуку Бранковићу. Током Друге косовске битке 1448. заповедник угарских војске Јанош Хуњади (познат у народу као Сибињанин Јанко) преко Крушевца долази на Косово поље са око 24.000 војника, али без подршке деспота Ђурђа Бранковића, турскога вазала. У дводневној бици угарских и крсташких витезова из суседних земаља против бројније војске турског султана Мурата -{II}-, Јанко Хуњади упркос великом јунаштву бива поражен на бојном пољу. Косово остаје под влашћу Српске деспотовине до јуна 1455, када је војска султана Мехмеда -{II}- Освајача после дугих опсада заузела Ново Брдо и Призрен, док је преостали део Деспотовине дошао под турску власт после пада Смедерева 1459. године.
Косово и Метохија у саставу Османског царства Између 1455. и 1912. године, Косово и Метохија су били у саставу Османског царства. У време турске владавине, на територији Косова и Метохије су образовани Вучитрнски и Призренски санџак, да би касније био формиран Призренски вилајет, а 1877. године и Косовски вилајет, првобитно са седиштем у Приштини, а потом у Скопљу. Када се на северу Србије издвојила Кнежевина Србија 1830, преостали делови Србије који су остали под османском влашћу, названи су, збирно, Стара Србија.
|мини|лево|Територија Косова и Метохије као део Србије на италијанској мапи из 1689.
Продорима Османлија од краја 14. века, долази до померања српског и дела албанског становништва (Клименти) на запад и север Балканског полуострва. Турци тероришу, пљачкају и одводе народ у ропство. Због неподношљиве ситуације, долази до српских устанака, подстакнутих насиљима, док се током османско-хабзбуршких ратова Срби хришћани придружују, као посебна милиција, хабзбуршким трупама. После аустријских пораза, због турских одмазди долазило до масовних пресељења Срба на хабзбуршке територије Велике сеобе Срба).
мини|Пећка патријаршија (16—17. век)