мини|десно|Енсо, симбол зен будизма. Зен (јапански: зен, кинески: ч'ан, санскрит: дхјана – мотрење, медитација) је школа махајана будизма и дисциплина чији је циљ пробуђење.
Зен је својеврсна традиција махајана будизма настала спајањем индијске дхјана традиције, ранобудистичке школе празнине и кинеске таоистичке филозофије, доведена до највишег уметничког израза у култури Јапана.зен, Енциклопедија живих религија, Нолит.
Суштина зена је непосредан доживљај пробуђења (сатори), па су теоретско знање и проучавање религијских текстова у другом плану. Међутим, зен није против филозофског разумевања, проучавања сутри или развоја литургије, али их жестоко одбацује ако постоји опасност да постану предмет жеље и препрека за досезање једине битности.
Зен традиција тврди да наставља директно, од-ума-до-ума, преношење будности почев од Буде.zen, Kembridžova ilustrovana istorija religije . Stylos. Зен сматра да човек може да досегне пробуђење кроз сопствене напоре, али се поједине школе разликују у методама. Док ринзаи фаворизује шок-третмане као што је парадоксално изражавање (коан) често праћено неочекиваним ударцима, сото фаворизује седећу медитацију (зазен).
У зен предаји постоји мноштво примера да су ученици као одговор на своја питања добијали ударац штапом. Зен будизам је посебно утицао на културу и дисциплину јапанских самураја.
Етимологија
мини|десно|Цвет лотосa, један од симбола зена.
Од индо-европског корена "dheia" (гледати) је изведен санскритски појам dhyāna, који значи загледање, контемплацијуRada Iveković, Rana budistička misao, Biblioteka Logos, IP Veselin Masleša, Sarajevo. 1977. pp. 131-152, односно задубљеност која се постиже интензивном концентрацијом на одређени духовни или телесни предмет.dhyāna, Филозофијски речник, Матица хрватска, Загреб 1984.
Кинески израз ч'ан скраћено је од ч'ан-на, што је кинеско фонетско прилагођење санскртског израза дхјана. Ово је касније у јапанском постало зен, одакле је ушло у западне језике. Иако је зен најпознатији назив за ову школу будизма на западу, такође је позната као чан у Кини, сон у Кореји, тјен у Вијетнаму и дхјана у Индији.
Реч зен се често употребљава у значењу пробуђења, коначне истине или праве природе, па тако означава име школе, њену сврху и умеће како то постићи.
Историја
Дхјана у Индији
Од времена упанишада, индијски учитељи наглашавају медитативну праксу дхјане, мотрења, која је постала једна од најважнијих техника у будизму. Будистички учитељи ђхане одлазили су у Кину где су их пријатељски примили Кинези, привучени таоистичком медитативном праксом. Ђхана (чан-на) будизам постао је наследник овог правца развоја.
О развоју будистичког система ђхана у Индији се зна врло мало. Према легенди, дхјана школа настала је тако што је Буда, поред забележених говора преносио и езотерично учење независно од списа. Но, сам Буда се противио било каквом езотеричном учењу. Према зен легенди, Буда је држећи беседу пред окупљеним ученицима подигао руку држећи у њој лотосов цвет. Само је Махакашјапа схватио поруку и насмешио се. Буда је потом рекао: "Имам ову ризницу непогрешивих учења, диван дух нирване, коју предајем Махакашјапи", чиме је он наводно постао први патријарх ђхане у Индији. Учење се даље преносило на тај начин док није дошло до Бодидарме, за кога се сматра да је био двадесет осми патријарх дхјане у Индији, и први патријарх у кинеској ч'ан традицији.
Ч'ан у Кини
Развој ч'ана у Кини
мини|185п|Бодидарма, насликао Сешу Тојо, 15. век.
Индијски учитељи Кумарађива и Будабадра делали су у Кини почетком 5. века и заједно са својим ученицима у великој мери утрли пут чану. Међу Кумарађивиним ученицима, који су су створили подлогу за ч'ан у Кини, најистакнутији су Сенг-чао, који је повезао текстове школе празнине и таоизма, и Тао-шенг, који је заступао доктрину изненадног просветљења. У ствари, неки сматрају да је Тао-шенг »прави оснивач зена«.
Према предању, које научници не узимају нарочито озбиљно, долазак ч'ан будизма се везује за индијског монаха Бодидарму. Он је између 520. и 526. године из Индије дошао у Кину где је постао први тсу (патријарх, дословно предак) чан школе. Учење је убрзо успоставило изванредан утицај.
Бодидарма је предао учење Хуејкеју (486—593), другом кинеском патријарху. Хуејкеја је наследио Сенг-цан, ком се приписује чувени спис Печат верујуће душе. Тао-хсин, четврти патријарх, основао је прилично велику монашку заједницу. Чан је у Кини преношен с учитеља на ученика све до времена петог патријарха, Хунг-ђена (601—674).
Велики раскол
Након петог патријарха Хунг-ђена (601—674) је дошло до великог раскола, који су проузроковала његова два главна ученика. Један од њих, Шен-хсију (605—706), постао је оснивач Северне школе; други, Хуи-ненг (638—713) основао је Јужну школу. Разлика између Северне и Јужне школе представљала је ранију разлику између школе свести (Hsing tsung) и школе празнине (K'ung tsung). Такође, Северна школа је указивали на потребу постепеног уклањања погрешног размишљања и досезања будности, а Јужна је заступала постизање наглог пробуђења (види: сатори).
Јужна школа је убрзо популарношћу надмашила Северну. Према предању, стари патријарх Хунг-џен објавио је да ће наследник бити онај који напише најлепши коан, у чему је Хуј-ненг победио, те га је именовао наследником. У ствари, учитељи из династије Танг (618—906) су донели одлуку у корист Хуи-ненга, и он је признат за шестог патријарха.
Тако је рођен револуционарни ч'ан који је проповедао »изненадно просветљење«, радикалну иконокластију која је одбацивала проучавање сутри, ритуале и поштовање кипова. Све потоње школе чана произашле су из овог огранка.
Убрзо по Хуи-ненговој смрти (око 713.) у кинеским манастирима је почела да се користи дворана за медитације. Истовремено, будистичке световњаке оба пола подстицали су на бављење ч'аном у својим домовима.
Пет кућа чана
Хуи-ненг је био шести и последњи патријарх зена. Након њега, долази до настанка »пет кућа чана«. Најуспешније су биле су линчи и цаодонг, које су постепено инкорпорисале све остале, и цветају до данас као ринзаи (линчи) и сото (цаодонг) секте у Јапану.
Од 8. века надаље учење се проширило по читавој Кини одакле је пренесено у Вијетнам, у Кореју и напослетку у Јапан.
У Кини је чан наставио да се развија. Учитељ Паи-чанг (умро 814) је увео нов пропис за монахе: »дан без рада — дан без јела«, pа су заједнице све више почивале на раду и медитацији. Ч'ан је имао дубок утицај и на неоконфуцијански покрет династије Сунг (960–1127).zen, Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.
Зен у Јапану
мини|десно|Цртеж Бодидарме, нацртао Хакуин (1685—1768)
Од 7. века, неке школе у Јапану укључивале су чан праксу, али је ч'ан (под називом зен) уведен у Јапан крајем 12. века, захваљујући настојањима јапанских монаха Еисаја и Догена.zen, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984. Еисаи (умро 1215) путовао је у Кину, где су га обучавали учитељи линчи школе, и 1191. године донео је линчи (ринзаи) школу у Јапан, мада је његова пракса укључивала елементе школа тендаи и шингон. Под Еисаијевим утицајем, шогуни су благонаклоно примили зен и тако је започео његов дуговечни савез са самурајима и патриотским интересима. Доген (умро 1253), који се сматра оснивачем сото школе (кин: цаодонг), подигао је 1236. први зен храм у Јапану.
Зен је досегао врхунац развоја од 16—18. века у интелектуалним круговима војног племства (самураја), и постао једна од најутицајнијих будистичких школа. Међутим, грађански ратови праћени строгом владином контролом религије довели су до слабљења жара и дисциплине у зен манастирима. У 18. веку, Хакуин Екаку, ринзаи учитељ, познат као »оживљавач зена«, је реорганизовао дисциплину и обучавање засновао на строгом течају коан вежби.
Ринзаи, »зен самопосматрачког коана«, наглашава медитацију као средство за вежбање коана, што има за последицу почетак увида (кеншо). Сото, »зен тихе озарености« коан користи ретко а зазен изједначава с просветљењем. Трећу зен школу, обаку, донео је из Кине у Јапан калуђер Инген 1654. Понекад се зове »денибуцу-зен« јер сједињује зен и праксу чисте земље. Данас су једине две школе зена код којих је традиција преноса учења непрекинута сото и ринзаи, које спадају међу најутицајније будистичке школе у Јапану, са два и по, односно седам милиона следбеника.
Зен је извршио дубок утицај на јапанску културу, посебно на хаику поезију, чајну церемонију, сликарство, калиграфију, обликовање цветних аранжмана, пејзажну архитектуру итд. Његова начела примењена су и у борилачким вештинама као што су џудо и кендо (мачевање) и стреличарство.
Ширење на Запад
Утицај зена на Западу, посебно у САД, преставља значајан вид данашњег зена. Појава зен учитеља Сојена Шакуа на Светској скупштини религија у Чикагу 1893. године, неколико деценија рада Д. Т. Сузукија и утицај зен центара на Хавајима и у Калифорнији, значајно су допринели ширењу зена. Угледни ученици, јапански и амерички рошији, манастири и институти све су запаженији и активнији.
У Европи, академско проучавање будистичких текстова бацало је у засенак занимање за зен праксу, иако су Рудолф Ото и Еуген Херигел у Немачкој, и Крисмас Хамфриз у Енглеској, допринели популаризовању медитативне зен праксе. На Западу, зен су посебно пријатељски прихватили психотерапеути, песници и сликари.
Главни савремени представник и популаризатор зена у западној филозофији 20. века био је професор Д. Т. Сузуки из Кјота, чији је рад довео до живог занимања које је исходило многим важним проучавањима.
Савремени период
Након кинеске револуције, од 1950. до 1952. године, спроведена је земљишна реформа, када је дошло до одузимања манастирских поседа, укључујући и одећу од монаха. Ова политика је ослабила током 1972, када је влада почела да истиче будизам као кинеско културно наслеђе.zen, Enciklopedija živih religija, Nolit. Иако већина кинеских манастира припада ч'ан баштини, ч'ан, чиста земља и други облици будизма дубоко су испреплетени и сви су осетили последице промене. После смрти Мао Цедунга, 1976. године, јављају се знаци обнове будизма.
У Вијетнаму, многи тјен манастири делују као духовни центри за обучавање локалних вођа. Покрет за уједињење будизма и активан будистички мировни покрет током Вијетнамског рата имали су подршку од вијетнамског тјена.
Током рата у Кореји (1950—1953), многи манастири су спаљени, али је у Јужној Кореји дошло до обнове, са програмима зен медитације у центрима као што је манастир Хаеин. »Вон-будизам«, нова народна религија, негује медитацију преко службе зване »зен без времена или простора«.
Током Другог светског рата, дошло је до извесног гушења јапанског зена, али се од друге половине 20. века уочава значајно оживљавање. Последње деценије обележене су све већом популарношћу зена код јапанске омладине, импресиониране позитивним пријемом зена на Западу.
Наука
Зен учење је с једне стране укорењено у махајани, нарочито учењу о будинској природи, а с друге стране је то повратак самој сржи будистичког учења и искуству будности. Под кинеским утицајем, зен је изједначио дхјану (медитацију) с прађном (мудрошћу) и сматрао је да им је обема место у свакодневним пословима. У овом духу, световњак П'анг изјављује: »Моја натприродна моћ и чудесна дела су довлачење воде и ношење дрва за ватру.«
Циљ зена се описује као мудрост, будност, нирвана, сатори, итд.
Будина природа
Зен подучава да је Будина свест једина стварност, односно да је природа ума природа Буде. Њу није могуће подучавати, пренети путем списа или учитеља. Основни начин увиђања ове изворне природе је мотрење ума.
Празнина
На зен је веома утицала школа празнине, чији је основни појам шуњата. Према речима зен учитеља Дешимаруа, празнина је стање духа у коме можемо да удомимо читав свемир:
Одбацивање ауторитета мини|"Ако сретнете Буду, убијте Буду. Ако сретнете патријархе, убијте патријархе. Тад можете постићи ослобођење." (Линчи, кинески чан учитељ из 9. века)