Вајарство

Већина скулптура има чисто естетски тј. уметнички циљ. Када тродимензионални објекат – скулптура, поред уметничког поседује и употребни аспект, можемо је назвати скулптуром само уколико је уметнички аспект предоминантан, а када су употребни и уметнички аспект балансирани, назива се функционалном скулптуром, а како уметнички аспект препушта више места употребном, вајарство постаје дизајн.

Велики број вајара сматра да су само линија, површина и волумен, и када се томе придода симетрија, пропорција и ритам, довољни да се изрази мисао и да се преточи у скулптуру. Такве скулптуре припадају нефигуративном – апстрактном вајарству.

Појам

Вајарство није више фиксан појам који би се за стално применио на одређену категорију предмета или скупа активности, већ се ради о имену једне уметности која се непрекидно развија, мења, и шири своје активности; непрестано уврштавајући нове врсте предмета у свој оквир. Ширина појма у другој половини двадесетог века је већ била далеко већа него што се то могло замислити неколико десетљећа раније, а у флуидном стању уметности на почетку 21. века нико не може са сигурношћу предвидети шта се све може уврстити у вајарско дело у ближој или даљој будућности.

Одређене карактеристике које су у претходним вековима сматране суштинским за уметност вајарства, највећим делом нису више присутне у модерном вајарству, те тако више не могу припадати његовој дефиницији. Једна од најбитнијих је она која се тиче представљања природе. Пре двадесетог века, вајарство је сматрано предметном уметношћу, оном која имитира облике природе, најчешће људски лик, али такође и неживе предмете, игре, различите типове прибора и књиге, обично у пратњи вајане или клесане људске фигуре. Почетком двадесетог века, међутим, у вајарству се такође појављују непредметне, апстрактне форме. За функционалне предмете и објекте као што су намјештај, вазе, и грађевине, је и раније сматрано да могу бити експресивни и лепи иако нису огледало природе, али се тек у двадесетом веку јављају нефункционална, непредметна (апстрактна) тродимензионална уметничка дела.

Пре 20. века, вајарство је првенствено сматрано уметношћу чврсте форме, или масе. Истина, и раније су постојали негативни елементи вајарства, односно рупе и шупљине у маси чврсте форме, и они су били саставни део дизајна, али је њихова улога била секундарна. Међутим, у модерном вајарству највећи број дела је сасвим обрнуо овакво схватање, усмеравајући пажњу посматрача на просторне аспекте вајарског дела који су сада постали доминантни. Просторно вајарство је данас генерално прихваћено као грана вајарства.

У прошлости је такође сматрано да су вајарско дело и компоненте које га чине непромењивог облика и величине, као и да су лишене могућности кретања. Развојем кинетичког вајарства и ова схватање је доведено у питање, будући да се непокретност и постојаност више не могу сматрати суштинским за уметност вајарства.

Типови скулптуре Сваку скулптуру која стоји у простору називамо пуна пластика, а од пуне пластике се разликује рељеф. Рељеф су испупчења и удубљења изведена на равној површини која служи као подлога, тако да се рељеф може посматрати само са предње стране.

Скулптура се може, по типу поделити на: Бисте - Минијатурне фигуре - Статуе Биста је скулпторско дело које приказује тродимензионални горњи део човека, од појаса нагоре, а то подразумева, груди, рамена и главу. Овај тип скулптуре се најчешће ради у природној величини, а материјали су: мермер, камен, дрво, бронза... Минијатурна фигура - фигурина, статуета је скулпторско дело (Бисте и Статуе) мањег формата које приказује људе, божанства, предмете или животиње. Овај тип скулптуре је и најстарији облик скулпторског дела - Вилендорфска Венера, а материјали од којих се раде су: теракота, керамика, метал, стакло, порцелан, дрво, камен, пластика... Статуа је скулпторско дело које приказује тродимензионални приказ једне целине, било да су у питању људи, божанства, предмети или животиње. Статуе се могу бити саставни део неког ентеријера или да се налазе у слободном простору - споменици, фонтане, спомен обележја...

Скулптура која приказује само тродимензионални лик човека се може поделити на: Статуа, Кип, Фигура - Тродимензионални приказ целокупна човекова фигура Портрет - Тродимензионални приказ главе Биста или Попрсје - Тродимензионални приказ од појаса нагоре Коњаник - Тродимензионални приказ људске фигуре на коњу

Скулпторски елементи у архитектури - фасада, фриз, стуб, - се називају фасадна пластика и то се као елементи могу наћи: фигура рељеф биста орнаментарна пластика

Вајарски појмови и концепти Амбијентална скулптура - Акт - Арматура - Асамблаж - Бронза - Биста - Нађени предмет - Инсталација - Клесана скулптура - Кинетичка скулптура - Ленд-арт - Мермер - Мобилије - Одлевак - Рељеф - Теракота

Маса скулптуре је материја која заузима одређени део простора. Простор као елемент скулптуре се јавља на три основна начина: материјалне компоненте скулптуре се шире и простиру у и кроз простор; материја затвара или омеђује неки простор — стварајући шупљине и празнине у скулптури; и материјалне компоненте скулптуре се повезују у и преко простора у једну вајарску, односно уметничку целину.

Важност која се придаје маси или простору приликом стварања скулптуре значајно варира. У египатским скулптурама, али и у већини скулптура, на пример модерног вајара Константина Бранкузија, маса је од велике, или готово апсолутне важности, и већина идеја египатских уметника и Бранкузија су уско повезане тражењем одређених, јасно дефинисаних облика форме масе материјала. С друге стране, у делима неких других модерних вајара као што су Антоан Певзнер или Наум Габо, маса је сведена на минимум, и чине је транспарентне пластичне плоче или танки метални штапови. Чврста форма самих компоненти је овде од мање важности, пошто је њихов главни задатак да створе утисак кретања кроз простор, или да затворе, или омеђе одређени простор. У делима вајара као што су Хенри Мур и Барбара Хепворт, елементи као што су простор и маса су третирани као више или мање равноправни партнери.

Немогуће је одједном, и у потпуности сагледати тродимензионални облик једне скулптуре. Посматрач једино може сагледати целину, ако обиђе око ње, или се окрене око себе, у случају да се налази у унутрашњости неког од монументалних модерних вајарских дела. Због овога, понекад се погрешно подразумева да скулптуру треба конструисати с циљем представљања серије задовољавајућих пројекција (погледа), као и да ти вишеструки погледи представљају главну разлику између вајарства и сликарства. Такав приступ игнорише чињеницу да је могуће схватити чврсте форме као заобљене волумене, конципирајући идеју заобљења из било које пројекције или угла посматрања. Велики део скулптура је стваран са идејом да буде схваћен првенствено као волумен.

Волумен је фундаментална јединка тродимензионалне чврсте форме коју је могуће конципирати. Неке скулптуре се састоје од само једног волумена, друге чини више њих. Људску фигуру вајари обично схватају као композицију више волумена, сваки од којих одговара неком од већих делова тела, као што су глава, врат, труп и екстремитети.

Шупљине и удубљења у скулптури, а које су пажљиво дефинисане као и чврсте форме, су од једнаке важности за целину, и понекад их се назива негативним волуменом.

Површине скулптуре су у суштини, оно што је видљиво. Преко промена форме површина долазимо до закључака о унутрашњој структури скулптуре. Стога, површина има два аспекта: обухвата и дефинише унутрашњу структуру маса скулптуре и уједно је део скулптуре који је повезује с простором.

Експресивни карактер различитих врста површина је од највеће важности за скулптуру. Конвексне површине сугеришу пуноћу, уздржаност, затварање, спољашњи притисак унутрашњих сила. У индијском вајарству такве површине имају посебно метафизичко значење. Представљањем „инвазије” простора у масу скулптуре, конкавне површине сугеришу деловање спољашњих сила које су индикатор колапса и ерозије. Равне површине имају тенденцију да дају утисак тврдоће и укочености материјала. Равне површине су стриктне и нефлексибилне, и не одају утисак унутрашњих и спољашњих притисака. Површине које су конвексне у једној кривини, а конкавне у другој, могу сугерисати утицај унутрашњих сила и притисака, али су у исто време рецептивне за спољашње силе и притиске. Асоцирају на раст форме, односно ширење волумена у простору.

За разлику од сликара који ствара светлосне ефекте у свом делу, вајар обликовањем форми скулптуре индиректно манипулише светлошћу. Дистрибуција светлости и сене преко форми скулптуре зависи од правца и интензитета светлости из спољашњих извора. Тако да, до одређене границе вајар може одредити врсту утицаја коју ће та спољашња светлост имати на његову скулптуру. Уколико му је познато место где ће његово дело бити изложено, он може прилагодити форме своје скулптуре врсти светлости којој ће бити изложена. На пример, прозрачна сунчева светлост Египта и Индије, захтева другачији третман од слабе светлости ентеријера једне средњовековне катедрале на северу Европе. Могуће је створити ефекте светло-сена (или кјароскура), усецањем или моделирањем дубље у материју, где усечене форме стварају утисак дубоке сене, а избочења примају светлост. Многи вајари готике су у својим делима користили светло и сену као упечатљив експресивни елеменат, потенцирајући мистериозну тамноћу са формама које се ломе преко сене која долази из тамне позадине. Грчки, индијски и многи вајари италијанске ренесансе, моделовали су форме својих скулптура тако да приме светлост на начин на који ће волумен и маса скулптуре да оставе утисак прозрачне светлосне јасноће.

Боја скулптуре може бити природна, или настала вештачким путем, односно бојењем материјала који чине скулптуру. У блиској прошлости, прецизније са почецима модерне скулптуре, вајари су више него икада раније у историји постали свесни лепоте многих материјала који се користе у вајарству, покушавајући да искористе њихове природне особине, нарочито боју и текстуру. У савремено доба, постоји тенденција коришћења чистих вештачких боја и индустријски већ обојених материјала, као битног елемента скулптуре.

Вајарске технике Разлика између техника моделирања, клесања и изливања је од фундаменталне важности за вајарство, које уједно кроз историју представљају три основне технике вајарства. Конструисање склапањем истих или различитих материјала, као и склапање варењем делова метала, такође припадају основним техникама, али су оне настале у 20. веку. Моделирање је техника у коју се одлично уклапају глина и восак, пошто се ради о материјалима које је због њихових природних карактеристика, могуће лако обликовати, додавањем, или скидањем материје.

Клесање је вајарска техника која се користи са материјалима, које због њихове тврдоће није могуће обликовати без употребе алата и вајарског оруђа. Материјали који се најчешће обликују овом методом су: камен, дрво, слоновача и мермер.

Излевање је вајарска техника у којој завршене скулптуре настају преко калупа који се праве на основу претходно урађених модела, обично у глини.

Вајарство

Źródło i licencja