Видин () град је на крајњем северозападу Бугарске и главни град истоимене области. Град се налази на јужној обали реке Дунав и важан је гранични прелаз према Румунији (Мост Видин-Калафат), a недалеко од града се налази и граница са Србијом.
У граду постоји индустрија ауто-гума.
Географија Град Видин се налази у крајњем северозападном делу Бугарске. Од престонице Софије град је удаљен око 200 -{km}- северно. Град је погранично место ка Румунији (граница је река Дунав), а граница са Србијом се налази 22 километра западно.
Област Видина налази се у Југозападном ободу Влашке низије. Град се развио на окуци Дунава, у равничарском крају. Надморска висина града је око 40 m.
Клима у граду је континентална, типична за област Влашке низије.
Историја мини|290 п|Пешачка улица у Видину Град Видин је настао као келтско насеље Дунонија, а потом су Римљани на истом месту саградили и утврдили град -{Bononia}-. Град је био важно средиште римске провинције Мезија, која је обухватала подручје данашње северозападне Бугарске и источне Србије. Римска власт је трајала до године 46.
Када су се Словени населили у овој области, назвали су град Бадин или Бдин, одакле потиче савремено име. Главни историјски споменик у Видину, тврђава Баба Вида, је изграђена у периоду од 10. века до 14. века.
Од 1356. до 1365. године, Видин је био средиште града-државе Видинског царства. Град су окупирали мађарски крсташи, али је њихова власт била краткотрајна. Цела Бугарска је до 1393. године пала под турску власт, изузев Видина. Видин је коначно пао под власт султана Бајазита I нешто после пораза антитурске коалиције код Никопоља 1396. године. Аустријанци су током аустријско-турског рата, предвођени Војводом Баденским освојили Видин, 14. октобра 1689. године."Гласник друштва српске словесности", Београд 1872. године
У граду су, осим тврђаве, историјски споменици: цркве из 17. века - Св. Пантелејмона, Св. Петке и Св. великомученика Димитрија (друга по величини црква у Бугарској), затим јеврејска синагога (из 1894), џамија и други споменици из времена турске владавине.
По академику Стојану Новаковићу, Видин је са градовима (који са сада у Бугарској) Трн(ово), Ћустендил, Радомир, Брезник и Цариброд спадао у "српска места". У свом чланку "Град Вишеслав и Видинска област" (1883) он пише: "у видинској-српској области владао је видински кнез Шишман". Српски краљ Милутин је у своје време, 1292. и 1296. године освајао утврђени град Видин, из руку бугарског кнеза Шишмана. Рођен је у Видину, у првој половини 14. века Рајко, потоњи "Ромил Синаит Раванички" српски светац, чије мошти почивају у манастиру Раваници. Када је српски кнез Лазар 1389. године спремао војску за косовски бој, послао је петнаест писама позива "главним јунацима", од којих је једно ишло "У Видин, старцу Владиславу"."Нова искра", Београд 1. јул 1901. године Јован Страцимир је освојио Видин 1397-1398. године."Отаџбина", Београд 1880. године Мошти православне светитељке Св. Петке су после пада бугарске престонице Трнова, пренете у Видин, одакле их је убрзо књегиња Милица измолила од зета султана Бајазита, и пренела у Београд."Нова искра", Београд, 1. јун 1899. године После обнове српске Пећке патријаршије (у време Мехмед паше Соколовића) Видин са околином је још двеста година био као гранична епархијска област под њеном јурисдикцијом. Сима Милутиновић Сарајлија књижевник, за време боравка у Видину 1816. године написао је једно своје дело, које је касније посветио српској сликарки Катарини Ивановић.Симеон Милутиновић: "Тројесестарство или сербске три милине", Лајпциг 1837. године Видин је био важно турско стратешко место са утврђењем, ту се добро трговало на Дунаву, где је било пристаниште. Ту је пролазио важан трговачки друм, а касније и жељезница. Видин је био и важно уточиште избеглицама и емигрантима из Србије. Ту су уточиште налазили богати Турци за време српских устанака, а потом многих српски политичари од Вучић-Перишића, Симића, Гарашанина до Николе Пашића.
Крајем 18. века у Видину је нашао уточиште Осман Пазван-оглу турски одметник са протераним јаничарима. Он се ту супротстављао турској власти преузевши град Видин 1793. године. Јањичари су терорисали место и околину до његове смрти - убијен је у борби са српским устаницима 1807. године. Од тада је у Видину успостављена регуларна турска царска власт. У Видину је било седиште видинских митрополита (1739-1834), који су обично били Грци, док је верујући православни народ био измешан - српски, бугарски и цинцарски. Пазван-оглу је нарочито малтретирао и убијао православне митрополите. Територија Видинске митрополије се простирале до 1834. године и преко Тимока, у пределима који су припадали Кнежевини Србији.
Због стратешки важног положаја на граници и на Дунаву, а налазећи се на путу много пута се овде ратовало. Ту су се Турци грчевито држали вековима, угрожавајући новонастале државе. Велике ратне операције биле су тако 1853. године током рата Русије и Турске, чију је војску водио Омер - паша Латас. Ту су средином 19. века конзуле држале царевине Аустрија и Русија.
Због тешког положаја под Турцима и Грцима (владика), становништво из Видина и околине се 1861. године масовно исељава на територију Русије. Стигло је тада у "Нову Русију" огроман слабо насељен простор 34.000 душа, за које се каже да су највише Бугари."Србски дневник", Нови Сад 1862. године По попису објављеном 1894. године у граду је живело 14.551 становника.
Срби у Видину Када је Србија почела да припрема ослобођење крајева насељених Србима и проширење својих граница, кренула је са широком пропагандом и у западној Бугарској (тада Турској) у тамошњем народу. Донет је 1849. године Устав за политичку пропаганду, по којем је током 1850. године створена организација у свакој покрајини, на челу са "начелником". У Видину и околини српске интересе је заступао агент, извесни Хрисант. Мада је смењен због слабог рада, он је успео да постави за "начелника" раковачког архимандрита Јосифа Јоакимовића, који је наставио деловање у народу тог предела."Гласник Историјског друштва у Новом Саду", Нови Сад 1936.
У Видину је као делу српског народног простора средином 19. века живело много Срба, који су судбину делили са блиским им Цинцарима (или називаним Грцима). Нарочито у време Сан-Стефанског мира, од бројних Срба из Видина, Трна, Брезника, Ћустендила, Дупнице и других места слате су политичарима, бројне документоване петиције. Упућиване су тако Русу, грофу Игњатијеву, српском Кнезу Милану, пруском канцелару Бизмарку, а у којима су: преклињали да се сједине са мајком Србијом, не желећи никако да буду предати туђинцима, са којима их не везује ни прошлост, ни језик. У нову југословенску државу су поред осталих требало да уђу, по окончању Првог светског рата, и "Видинска и Средачка област" данашње западне Бугарске."Велика Србија", Солун 4. јула 1916. године Рус, професор Мајков је изнео 1878. године своје виђење српско-бугарске границе. Он се по њему природно-историјски-национално протезала од Видина, преко Софије до Сера, који би требало да су у српској држави."Застава", Нови Сад 1878. године
Постојале су две православне цркве у Видину, почетком 19. века: Св. Петке и Св. Пантелејмона. Касније, 1872. године јавља се и храм Св. Димитрија."Историјски часопис", Београд 49/2002. године У другој половини 18. века у Видину се формира преписивачки центар где су настајале руком писане српско-словенске, црквено-словенске и грчке књиге. Помиње се 1775. године у једној књизи њен аутор, као преписивач у Видину поп Теодор родом из Враца.Љубомир Стојановић: "Стари српски записи и натписи", трећи део, Београд 1906. године
У родослову архимандрита Јована Рајића, првог српског великог историчара из 18. века, стоји да је: "Отац мој Раја родисја у Видин 1699. године". Рајић се родио у "Дому Радослава Јанковића иначе Раје Видинца". По очевом надимку се Јован доцније прозвао "Рајић"."Стражилово", Нови Сад 1887. године
Много је помена видинских Срба ван Видина. Видински Србин, Недељко Петровић је 1748. године стигао у Будим да учи сабовски занат, код тамошњег мајстора.
Православци видински су помагали светогорске манастире, и то судећи по забелешкама издашнији су према Хиландару (српској светињи у којој је било и Бугара) него према званично бугарском манастиру Зографу. То сведочи о српству православаца, који на делу сведоче - деле припадност са манастиром Св. Саве. Са друге стране и манастир Зограф више помажу Срби из свих крајева, него потенцијални Бугари. Године 1779. три становника Видина (и два из Копрившнице) су трудом и трошком помогли обнављање монашких ћелија у Хиландару. Исте године Хаџи Симеон Фотић из Видина је поклонио манастиру Хиландару четири сребрна свећњака наручена у Бечу. На Хиландарској чесми на улазу је натпис из 1780. године, по којем се види да ју је направио Хаџи кир Тома из Видина."Историјски часопис"...
Књигу Вука Караџића "Писменица српског народа" набавили су 1814. године Срби трговци Видински: браћа Милановићи и Петар Вулко - по три примерка; укупно шест. Вуков српски речник тумачен немачким и латинским речима, купили су 1818. године браћа Милановићи из Видина.Вук Ст. Караџић: "Српски рјечник", Беч 1818. године Словенску граматику објављену у Будиму, набавио је у Београду 1832. године, Тома Хаџи Цановић купац и житељ видински.Георгије Захаридис: "Славенска граматика", Будим 1832. године Књигу београдску је тако купио и претплату за њу 1836. године скупио (од шест читалаца) исти, Тома Хаџи Цановић видински трговац.Милован Видаковић: "Усамљени јуноша - повјест нравоучитељна", Београд 1836. године У друштву са њим су Пантелејмон Стефан Панић учитељ и пет тамошњих трговаца: Недељковић, Нинчић, Еремић, Хаџи Анђеловић и Ставра Е. Шишмановић. Међутим, бугарски утицај све више расте међу Србима староседеоцима, а што се видело из списка купаца бугарске књиге (преведене са руског), штампане у Пешти 1836. године."Кратко начертаније всеопште историје", превед Иван Кајданов, Будим 1836. године У претплатничком пункту у оближњем граду Крајови, међу 22 имена претплатника, половина их носи српско презиме, попут Видинаца: Малића, браће Љубића, Теодоровића, Становића, Богдановића, Јосифовића...Лекар окружни и градски у Крајови Петар Ћеровић је пише "сега" (сада) - доктор Ћеран. Али, српска књига са западне стране је још тражена и пристиже по неки наслов годишње. Следеће 1837. године исти Хаџи Тома или Томићије Цановић је сам прибавио још три књиге, и захваљујући њему Видин је постао редовни претплатнички пункт за књиге из "Србије". Тада је отишло у Видин укупно 34 егземплара те књиге.Георг Захариадис: "Хранилиште или Амајлија за младеж српску", Беч 1837. године У Сарајлијиној књизи се са правом записао јер то и јесте био особити љубитељ Сербског књижества.Симеон Милутиновић: "Историја Сербије", Лајпциг 1837. годинеСимеон Милутиновић Сарајлија: "Историја Сербије од почетка 1813. до конца 1815. године", Лајпциг 1837. године
Српски писац Герасим Георгијевић (1779-1839) родом из Видина, јавља се у књижевности од 1838. године. Он је одрастао и живео у Кнежевини Србији.Тихомир Ђорђевић: "Из Србије кнеза Милоша", Београд 1922. У младости се замонашио у манастиру Студеници, где је 1800. године рукоположен за јеромонаха. Био је активан у оба српска устанка. Извесно време је игуман Благовештења, па епископ Шабачки.