Срби су јужнословенска етничка група, која претежно живи на Балканском полуострву и у Панонској низији. Срби деле јединствено порекло, културу, историју и језик. Углавном живе у Србији, Републици Српској и Црној Гори, а такође их има и у Хрватској, Словенији, Северној Македонији, Мађарској, Румунији, Немачкој и Аустрији, као и у разним земљама српске дијаспоре.
Срби су већином православне вероисповести и своју веру предоминантно исповедају у оквиру националне осмовековне Српске православне цркве. Говоре српским језиком који припада групи индоевропских словенских језика, конкретно њеној јужнословенској подгрупи.
Име
Народно име Срба означава све припаднике српског народа, независно од државне, обласне, верске или било које друге уже припадности. Поводом питања о етимологији, односно пореклу и изворном значењу етнонима Срби у науци постоје различита мишљења и претпоставке, које су изношене и разматране у стручним лингвистичким и ширим славистичким, односно србистичким круговима. Према мишљењу многих слависта, народно име Срба је прасловенског порекла, а поједини стручњаци сматрају да је реч о древном словенском појму који је изворно означавао породично сродство, односно припадност истом роду. Насупрот ставу о словенском пореклу, у стручним круговима су изношене и другачије претпоставке, према којима би порекло етнонима Срби требало тражити изван словенског корпуса. Сва та комплексна питања предмет су компаративних ономастичких истраживања.
Најстарија историјска сведочанства која бележе употребу етнонима Срби потичу из раног средњовековног периода, а настала су на страним језицима, првенствено грчком и латинском, док су најранија сведочанства на словенским језицима настала нешто касније, након појаве словенске писмености, о чему сведоче и бројни српски средњовековни извори.
У раним изворима, народно име Срба се помиње како у контексту српског досељавања у југоисточну Европу, тако и поводом северних, односно полапских Срба, те тако франачка Псеудо-Фредегарова хроника из седине 7. века бележи да је кнез Дерван био "војвода народа Срба, који су од рода Словена" (), што представља први потпуно поуздани и несумњиви помен народног имена словенских Срба, у том случају северних, односно полапских, који се потом помињу и у каснијим изворима франачког порекла. Један од таквих раних помена односи се и на балканске Србе, а забележен је у Аналима франачког краљевства () где је под 822. годином назначено да су Срби народ који држи велики део Далмације (). Исте вести су потом унете и у позније Фулданске анале, где је под 823. годином поновљено да су Срби народ који држи велики део Далмације ().
Настарији историјски извори који указују на име балканских Срба потичу са краја 7. века, а односе се на српске скупине које су од стране визанстијских државних власти пресељене са простора југоисточне Европе у византијску Малу Азију. На народно име тих српских пресељеника указује назив града Гордосервон () који се налазио у византијској Битинији, а помен тог града и тамошњег епископа Исидора забележен је у актима Трулског сабора из 691/692. године.
Средином 10. века, византијски цар и писац Константин VII Порфирогенит (945-959) је у свом знаменитом историографском делу под насловом De administrando imperio описао и Србе, односно тадашња српска племена и српске земље, употребљавајући облике са словом "л" (Σέρβλοι, Σέρβλια) што је сведочило о тадашњем, данас архаичном облику Србљи, а у истом делу је на поједностављен начин покушао да објасни и порекло српског имена, доводећи грчки облик Σέρβλοι у везу са латинским обликом Servi (лат. servi / слуге, робови).
Поред изворних (ендонимских) назива, средњовековни писци страног порекла су за Србе неретко користили и разне симболичне називе, што је било последица тадашњег реторског, односно књижевног обичаја да се савременим народима дају имена древних, односно познатих античких народа. Тако су Срби у делима византијских историчара често означавани као Далмати (Δαλμάται), или Трибали (Τριβαλλοι), а понекад и као Дачани (Δάκαι) или Мези. Такви архаизирајући називи били су сасвим уобичајени за Србе у Византији све до позног средњег века.
Током средњовековног и раног нововековног раздобља, у изворима страног, претежно западног порекла појављују се и неки специфични егзоними као називи за Србе. У том смислу, за Србе се често користио назив Рашани (), а као колоквијални назив за Србе је веома често употребљаван и назив Власи (), поготово на просторима Хабзбуршке монархије.
Током 18. века, хабзбуршке државне власти су ради службеног именовања Срба почеле да употребљавају и класични појам Илири (), што се потом одразило и на именовање одговарајућих државних тела која су била надлежна за решавање српских питања, а која су у називу добила управо илирску одредницу (Илирска дворска депутација). Међутим, ови покушаји вештачког преименовања нису успели да унесу забуну међу Србе, који су остали привржени свом изворном народном имену.
Срби се често међу собом као и од стране суседа називају по областима у којима су настањени или из којих воде порекло: Војвођани, Црногорци, Босанци, Херцеговци, Далматинци, Бокељи, Личани, Банијци, Крајишници, Славонци, Сремци, Бачвани, Банаћани, Србијанци, Шумадинци, Старосрбијанци, Македонци или Маћедонци.
Идентитет
десно|мини|200п|Српски орао на Згради Патријаршије у Београду Српски народни идентитет се током историје развијао у специфичним и комплексним околностима, које су биле оличене у преплитању разноврсних политичких, регионалних и културних, односно обичајних и верских утицаја, што је временом довело до развоја свести о неопходности очувања народног заједништва, без подлегања регионалним, верским или другим поделама, а та свест је потом нашла одраз и у знаменитој српској народној пословици која гласи: "Брат је мио, које вере био", а коју је почетком 19. века забележио Вук Стефановић Караџић, док је исту пословицу као свој слоган затим усвојило и Друштво Светог Саве, које је основано 1886. године у Београду.
Пошто највећи део српског народа припада православној вери, посебан значај за развој српског народног идентитета имало је богато историјско наслеђе православних Срба, тако да оданост православној вери, односно Српској православној цркви, представља окосницу етно-религијског идентитета велике већине Срба, а посебан значај за очување и развој националне свести имају традиције косовског предања, сећање на светородну династију Немањића, празновање крсне славе и неговање традиција српских устанака и ослободилачких ратова.Милорад Екмечић: „Дуго кретање између орања и клања”, Београд 2017.
Додатни изазови на пољу развоја српског националног идентиета и очувања народног јединства проистицали су из специфичног положаја у којем су се током старије и новије историје налазили Срби римокатолици и Срби муслимани, а који су били изложени процесима хрватизације и бошњакизације. Упркос томе, део Срба-римокатолика и Срба-муслимана успео је да очува свој српски национални идентитет, а управо из тих огранака потичу и неки од најзнаменитијих припадника српског народа, као што су велики везир Мехмед Соколовић, нобеловац Иво Андрић, знаменити књижевник Меша Селимовић и други.
Верношћу традицијама средњег века, које су у доба османске владавине биле оснажене косовским предањем — моралним ставом библијског надахнућа о немирењу с ропством — сачувано је, упркос честим сеобама, расељавањима и прогонима, језгро српског народа. На тим темељима, положеним у доба Немањића, а допуњеним у доба туђинске власти, настао је модерни српски идентитет који је, у последња два века, из протонационалног прерастао у национални идентитет. Стара баштина била је, у том раздобљу, допуњеним вредностима заједничким модерној европској цивилизацији: демократске установе, права и слободе човека и грађанина, као и тежња за слободом као обједињујућим националним и политичким идеалом. Резултат тих укрштених стремљења у 19. веку било је стварање две српске државе, једне у Приморју — у Црној Гори, друге у Поморављу — у Србији.
Генетика
мини|Статистички приказ учешћа хаплогрупа у генетици Срба На основу генетских истраживања, показало се да код Срба доминирају две хаплогрупе, I2a и R1a које се везују за популације које су учествовале у етногенези Словена, а које су везане са долазак Срба на Балкан. Код Срба је I2a заступљенија од R1a, што је појава и код осталих Јужних Словена изузев Словенаца. Иако је дуже времена била актуелна хипотеза да је популација са гранама I2a хаплогрупе била старобалканског порекла, на основу нових истраживања је установљено да је она дошла са Словенима, односно учествовала у етногенези Словена захваљујући томе што су њене најстарије гране локализоване на Карпатима и у западној Украјини те што су њене гране заступљене код свих словенских народа више него код других.
Према подацима са Српског ДНК пројекта, рачунајући ту и резултате подухвата чији је циљ био генетско тестирање Срба из Источне Херцеговине, на основу тренутног узорка од 2.226 тестираних, утврђено је да хаплогрупи I2a припада 38% Срба, док их 16% припада хаплогрупи R1a. I2a, R1a и N1а су хаплогрупе својствене за словенско генетско наслеђе. Што се тиче хаплогрупа потеклих од предсловенске популације са Балкана, познати као стари Власи, односно Илиро-романи, Трачани и остале популације, су са око 17% код Срба из Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине и Хрватске заступљене гране хаплогрупе E1b, док гране хаплогрупа J2b и R1b појединачно чине испод 10% од укупног удела. Ово иде у прилог историјским подацима који су указали да се предсловенско становништво током средњег века измешало и утопило у новопридошло словенско, прихватило српски идентитет и постало део српског народа. Према генетици, популације са гранама хаплогрупе Е1б уопште нису блиске, односно многима је заједнички предак живео пре више од 4.000 година. Заступљене су код многих балканских народа, укључујући Албанце, Бугаре и Грке. Што се тиче осталих хаплогрупа, оне су слабије заступљене код Срба.
Према неколико студија, људи у Србији су међу највишима на свету, са просечном висином код мушкараца од 182 cm.
Географија
|мини|десно|Геополитички простор Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине, подручје на којем је данас настањена већина Срба
Традиционални српски етнички простори су данас политички подељени између неколико новоформираних држава, у којима се положај српског народа разликује. Матична држава српског народа је Србија. Поред тога, Срби су признати као један од три конститутивна народа Босне и Херцеговине. У самопроглашеној Републици Косово, коју Србија не признаје и коју сматра делом своје територије, положај Срба је регулисан у смислу да су албански и српски равноправни службени језици ове самопроглашене државе. Црна Гора је дефинисана као грађанска држава. У њој статус Срба није посебно дефинисан, али се Срби у овој држави не сматрају ни националном мањином. У осталим државама које покривају традиционалне српске етничке просторе, Срби имају статус националне мањине.
У самој Србији, Срби чине већину становништва у Војводини (67%), Београду (91%), Шумадији и западној Србији (89%) и Јужној и источној Србији (89%). На Косову и Метохији Срба има 8% и други су народ по бројности, после Албанаца. У току је процес формирања Заједнице српских општина, која би требало да укључи општине на Косову и Метохији са српском већином.
У Републици Српској, једном од два ентитета Босне и Херцеговине, Срби су већински народ (88%), а чине и релативну већину становништва (43%) у Брчко Дистрикту. У другом ентитету БиХ, Федерацији Босне и Херцеговине, Срби чине највећи део становништва у 4 општине Босанске Крајине.
У Црној Гори, Срби чине доминантно становништво у једном броју општина на северу Црне Горе и Боки которској.