Тринити () је био кодни назив за прву детонацију нуклеарног оружја. Тест је спровела Војска Сједињених Држава у 5:29 ујутру по планинском ратном времену (11:29:21 GMT) 16. јула 1945, као део пројекта Менхетн. Тестирана је имплозиона плутонијумска бомба, или "геџет"истог дизајна као бомба Дебељко која је касније бачена на Нагасаки, у Јапану, 9. августа 1945. Забринутост око тога да ли ће сложени дизајн Дебељка функционисати довела је до одлуке да се спроведе први нуклеарни тест. Кодно име "Тринити" доделио је Роберт Опенхајмер, директор лабораторија у Лос Аламосу, могуће инспирисан поезијом Џона Дона.

Тест, који је планирао и водио Кенет Бејнбриџ, спроведен је у пустињи Хорнада дел Муерто око југоисточно од Сокора, Нови Мексико, на тадашњем полигону за бомбардовање и гађање Аламогордо (преименованом у полигон Вајт Сендс непосредно пре теста). Једине структуре у непосредној близини биле су ранч Мекдоналд и његове помоћне зграде, које су научници користили као лабораторију за тестирање компоненти бомбе. Страх од неуспеха подстакао је изградњу "Џамба", челичног контејнера за задржавање који би могао да садржи плутонијум, омогућавајући његово поновно добијање; међутим, Џамбо на крају није коришћен у тесту. Дана 7. маја 1945. године, изведена је проба током које је детонирано високог експлозива са радиоактивним изотопима.

Око 425 људи било је присутно током викенда теста Тринити. Поред Бејнбриџа и Опенхајмера, посматрачи су били Ваневар Буш, Џејмс Чедвик, Џејмс Б. Конант, Томас Фарел, Енрико Ферми, Ханс Бете, Ричард Фајнман, Исидор Ајзак Раби, Лезли Гроувс, Френк Опенхајмер, Џефри Тејлор, Ричард Толман, Едвард Телер и Џон фон Нојман. Бомба Тринити ослободила је експлозивну енергију од ± и велики облак радиоактивних падавина. Хиљаде људи живело је ближе тесту него што би било дозвољено према смерницама усвојеним за наредне тестове, али нико ко је живео у близини теста није био евакуисан ни пре ни после.

Место теста проглашено је Националним историјским обележјем 1965. године и уписано у Национални регистар историјских места следеће године.

Позадина

Стварање нуклеарног оружја проистекло је из научних и политичких дешавања 1930-их. Током те деценије дошло је до многих нових открића о природи атома, укључујући постојање нуклеарне фисије. Истовремени успон фашистичких влада у Европи довео је до страха од немачког пројекта нуклеарног наоружања, посебно међу научницима који су били избеглице из нацистичке Немачке и других фашистичких земаља. Када су њихови прорачуни показали да су нуклеарна оружја теоретски изводљива, британска и америчка влада подржале су свеобухватан напор да се она направе. Ови напори су пренети под надлежност Војске САД у јуну 1942. и постали су Пројекат Менхетн. Бригадни генерал Лезли Гроувс именован је за његовог директора у септембру. Део пројекта који се бавио развојем оружја налазио се у лабораторија у Лос Аламосу у северном Новом Мексику, под руководством физичара Џ. Роберта Опенхајмера. Универзитет у Чикагу, Универзитет Колумбија и Радијациона лабораторија на Универзитету Калифорније, Беркли, спроводили су друге развојне послове.

Научници пројекта Менхетн идентификовали су два фисилна изотопа за потенцијалну употребу у бомбама: уранијум-235 и плутонијум-239. Уранијум-235 постао је основа дизајна бомбе Малишан, која је први пут употребљена (без претходног тестирања) у бомбардовање Хирошиме; дизајн коришћен у тесту Тринити, и на крају у бомбардовање Нагасакија (Дебељко), био је заснован на плутонијуму. Првобитни дизајн разматран за оружје засновано на плутонијуму-239 био је Танки човек, у којем би (као у бомби Малишан) две субкритичне масе фисилног материјала биле брзо спојене да формирају једну критичну масу. Плутонијум је синтетички елемент са компликованим својствима о којима се у почетку мало знало, јер је до 1944. био произведен само у циклотронима у веома чистим микрограмским количинама, док би за оружје били потребни килограми произведени у реактору. У априлу 1944, физичар из Лос Аламоса Емилио Сегре открио је да плутонијум произведен у реактору X-10 у Клинтон инжењерским радовима садржи плутонијум-240 као нечистоћу. Плутонијум-240 пролази кроз спонтану фисију хиљадама пута брже од плутонијума-239, а додатни неутрони који се притом ослобађају учинили су вероватним да би плутонијум у оружју топовског типа детонирао прерано након формирања критичне масе, производећи "физл"—нуклеарна експлозија много пута мања од пуне експлозије. Дизајн Танког човека стога не би функционисао.

Научници пројекта су се тада окренули технички тежем дизајну имплозије. У септембру 1943, математичар Џон фон Нојман предложио је да се фисилно "језгро" окружи са два различита висока експлозива који производе ударне таласе различитих брзина. Наизменично постављање брже и спорије горећих експлозива у пажљиво прорачунатој конфигурацији произвело би компресивни талас приликом њихове симултане детонације. Ово "експлозивно сочиво" фокусирало би ударне таласе унутра са довољном силом да брзо компримује чврсто плутонијумско језгро на неколико пута већу густину од првобитне. Повећање густине учинило би да језгропретходно субкритичнопостане суперкритично. Истовремено, ударни талас би активирао мали неутронски извор у центру језгра, чиме би се осигурало да ће ланчана реакција започети одмах у тренутку компресије. Такав компликован дизајн захтевао је значајна истраживања и експериментисање у инжењерству и хидродинамици, а у августу 1944. цела лабораторија у Лос Аламосу је реорганизована да се фокусира на овај рад.

Припрема Одлука thumb|upright=1.6|right|Мапа Места Тринити Идеја о тестирању имплозионог уређаја појавила се у дискусијама у Лос Аламосу у јануару 1944. и привукла довољно подршке да Опенхајмер приступи Гроувсу. Гроувс је дао одобрење, али је имао забринутости. Пројекат Менхетн је потрошио много новца и труда да произведе плутонијум, и желео је да зна да ли ће постојати начин да се он поврати. Управни одбор лабораторије је тада наложио Норман Ремзи да истражи како би се то могло урадити. У фебруару 1944, Ремзи је предложио тест мањег обима у којем би експлозија била ограничена смањењем броја генерација ланчаних реакција, и да се то одржи унутар запечаћеног контејнера из којег би се плутонијум могао повратити. Средства за генерисање такве контролисане реакције била су неизвесна, а добијени подаци не би били толико корисни као они из експлозије у пуном обиму. Опенхајмер је тврдио да бомба "<!--имплозиони геџет -->мора бити тестирана у опсегу где је ослобађање енергије упоредиво са оним предвиђеним за коначну употребу." У марту 1944, добио је Гроувсово привремено одобрење за тестирање експлозије у пуном обиму унутар контејнера, иако је Гроувс и даље био забринут како ће објаснити губитак "милијарду долара вредног" плутонијума у случају да тест не успе.

Кодно име Порекло кодног имена "Тринити" за тест је непознато, али се често приписује Опенхајмеру као референца на поезију Џона Дона, која се заузврат односи на хришћанско веровање у Тројство. Године 1962, Гроувс је писао Опенхајмеру о пореклу имена, питајући да ли га је изабрао зато што је то уобичајено име за реке и врхове на Западу и не би привлачило пажњу, и добио овај одговор:

Организација У марту 1944, планирање теста додељено је Кенету Бејнбриџу, професору физике на Универзитету Харвард, који је радио под стручњаком за експлозиве Џорџом Кистијаковским. Бејнбриџова група била је позната као Група Е-9 (Развој експлозива). Стенли Кершо, бивши члан Националног савета за безбедност, био је одговоран за безбедност. Капетан Самјуел П. Давалос, помоћник инжењера у Лос Аламосу, био је задужен за изградњу. Први поручник Харолд Ц. Буш постао је командант базног кампа у Тринитију. Научници Вилијам Пени, Виктор Вајскопф и Филип Мун били су консултанти. На крају је формирано седам подгрупа: ТР-1 (Услуге) под Џоном Х. Вилијамсом ТР-2 (Удар и експлозија) под Џоном Х. Менлијем ТР-3 (Мерења) под Робертом Р. Вилсоном ТР-4 (Метеорологија) под Џ. М. Хабардом ТР-5 (Спектрографска и фотографска) под Џулијаном Е. Меком ТР-6 (Мерења из ваздуха) под Бернардом Валдманом ТР-7 (Медицинска) под Луисом Х. Хемпелманом

Група Е-9 је преименована у Групу Х-2 (Развој, инжењеринг и тестови) у реорганизацији у августу 1944. Место теста thumb|right|Место Тринити (црвена стрелица) у близини Каризозо Малпаис Безбедност и сигурност захтевале су удаљено, изоловано и ненасељено подручје. Научници су такође желели равну површину да би се минимизирали секундарни ефекти експлозије, и са мало ветра како би се спречило ширење радиоактивних падавина. Разматрано је осам кандидатских локација: долина Тулароса; долина Хорнада дел Муерто; подручје југозападно од Кубе, Нови Мексико, и северно од Тороа; и лавичне равнице Националног споменика Ел Малпаис, све у Новом Мексику; долина Сан Луис у близини Националног споменика Велике пешчане дине у Колораду; Пустињски центар за обуку и острво Сан Николас у јужној Калифорнији; и пешчане обале острва Падре, Тексас. Локације су прегледали аутомобилом и из ваздуха Бејнбриџ, Р. В. Хендерсон, мајор В. А. Стивенс и мајор Пир де Силва. Коначно изабрана локација, након консултација са генерал-мајором Узалом Ентом, командантом Друге ваздухопловне снаге 7. септембра 1944, налазила се на северном крају полигона за бомбардовање Аламогордо, у округу Сокоро близу градова Каризозо и Сан Антонио (). Полигон за бомбардовање Аламогордо преименован је у полигон Вајт Сендс 9. јула 1945, недељу дана пре теста. Упркос критеријуму да локација буде изолована, скоро пола милиона људи живело је у кругу од од места теста; убрзо након теста Тринити, главни медицински официр пројекта Менхетн, пуковник Стафорд Л. Ворен, препоручио је да се будући тестови спроводе најмање 150 миља од насељених подручја.

Једине структуре у близини биле су ранч Мекдоналд и његове помоћне зграде, око југоисточно. Као и остатак полигона Аламогордо, влада га је откупила 1942. године. Патентирано земљиште је експроприсано и право на испашу је суспендовано. Научници су ово користили као лабораторију за тестирање компоненти бомбе. Бејнбриџ и Давалос су направили планове за базни камп са смештајем и објектима за 160 људи, заједно са техничком инфраструктуром за подршку тесту. Грађевинска фирма из Лабока, Тексас, изградила је бараке, официрске просторије, мензу и друге основне објекте. Захтеви су се проширили и до јула 1945. на месту теста Тринити радило је 250 људи. Током викенда теста, било их је присутно 425. thumb|left|Базни камп теста Тринити Бушова дванаесточлана јединица војне полиције стигла је на локацију из Лос Аламоса 30. децембра 1944. Ова јединица је успоставила почетне контролне пунктове и коњичке патроле. Удаљености око локације показале су се превеликим за коње, па су они пренамењени за играње пола, а војна полиција је користила џипове и камионе за транспорт. Одржавање морала међу људима који су радили дуге сате у тешким условима, уз опасне гмизавце и инсекте, био је изазов. Буш се трудио да побољша храну и смештај и да обезбеди организоване игре и ноћне филмове.

Током 1945, друго особље је стизало на Место Тринити да помогне у припреми за тест бомбе. Покушали су да користе воду из бунара на ранчу, али су открили да је вода толико алкална да није за пиће. Били су приморани да користе морнарички сапун за слану воду и допремали су пијаћу воду из ватрогасне станице у Сокору. Бензин и дизел куповани су у фабрици Standard Oil тамо. Свежа вода је допремана камионима, по товари, са удаљености од . Војно и цивилно грађевинско особље изградило је складишта, радионице, магацин и продавницу. Индустријски колосек у Поупу, Нови Мексико, унапређен је додавањем платформе за истовар. Путеви су изграђени, а постављено је телефонског кабла. Струју су обезбеђивали преносиви генератори. Склониште за заштиту посматрача теста било је најскупље за изградњу.