Грета Гарбо (; Стокхолм, 18. септембар 1905 — Њујорк, 15. април 1990) била је америчка глумица шведског порекла и једна од највећих филмских звезда тридесетих година 20. века. Већ са својим трећим филмом — Пут и ђаво из 1926. године, Гарбо је постала толико популарна да је њен први звучни филм, Ана Кристи, рекламиран под слоганом Гарбо говори!. Овај филм јој је донео прву номинацију за Оскара за најбољу главну глумицу и статус међународне звезде. Други познати филмови у којима је играла су Романса, Гранд хотел, Ана Карењина, Дама с камелијама и Ниночка. После неуспеха филма Жена са два лица, двадесетседмог у њеној каријери, Грета се повукла са филма. На крају филмске каријере имала је четири номинације за Оскара. Амерички филмски институт је уврстио међу пет најбољих глумица 20. века.
Грета се није удавала и није имала деце и живела је сама. Љубавне афере које је имала са бројним глумицама биле су јавна тајна. Гарбо је вешто избегавала интервјуе и појављивања у јавности, те је од 1941. године када се повукла, па до смрти 1990. године створила својеврстан мит о себи као једној од најмистериознијих јавних личности. Била је тајанствена и некомуникативна, те није ни чудо што је дала један од најкраћих интервјуа у историји. Када је новинар почео разговор реченицом: Знате, питам се... Гарбо је одсечно одговорила: А зашто се питате? и отишла.
Детињство у Шведској Грета Гарбо је рођена у Стокхолму (Шведска), од мајке Ане Ловисе, која је радила у фабрици за производњу џемова, и оца Карла Алфреда Густафсона, који је обављао више физичких послова — чистио улице, разносио намирнице, радио у фабрикама. Била је њихово треће и најмлађе дете. Ана и Карл су се венчали у Стокхолму, где су се и упознали. Обоје су били из провинцијских градова, и у престоници су тражили посао. Грета и њени сестра и брат су од малих ногу били навикнути на скроман и тежак живот. Живели су у малом стану који није имао топлу воду. Гарбо се присећала: Атмосфера у кући постала је још тежа када се Карл озбиљно разболео 1919. године. Био је један од многих који су те зиме добили шпански грип. Најпре је све ређе одлазио на посао да би после био готово везан за кревет. Грета га је неговала и једном недељно водила на терапију, али он је умро већ следеће године — када је она имала четрнаест година. Одмах потом, њена сестра Алва, која је ишла на часове стенографије, запослила се у агенцији за осигурање како би издржавала породицу.
Грета је као дете била сањар, а једна од њених жеља била је да постане глумица. Мрзела је да иде у школу, где би се увек играла сама. Била је веома маштовита, те би се у друштву увек наметнула као вођа. Једино за шта је показивала интересовање било је позориште. Као и сва друга деца из радничке класе, Грета није наставила школовање. Касније је признала да је због тога одувек имала комплекс ниже вредности.
Каријера 1920—1925: Прве улоге Грета је прво радила као продавачица и дизајнер шешира, да би је исти послодавац, уочивши њену привлачност, унапредио у манекенку. Убрзо је добила понуду да глуми у реклами за женску одећу. На филму се први пут појавила 1922. године, у комедији Луталица Питер, али као статиста. Схвативши у ком правцу жели да иде њена каријера, Гарбо је исте године уписала глуму на Краљевској школи драмских уметности у Стокхолму. Редитељ Мориц Стилер понудио јој је улогу у романтичној драми Сага о Гести Берлингу, адаптацији истоименог романа Селме Лагерлеф, коју је она радо прихватила. Године 1925. добила је своју прву главну улогу у филму Улица без радости, немачког режисера Георга Вилхелма Пабста. После овог филма Гарбо је отишла у Америку, где је уз помоћ веза Морица Стилера добила ангажман у кући Метро-Голдвин-Мејер (МГМ). У Холивуду јој ускоро везе нису ни биле потребне, јер је директор МГМ-а, Луј Мејер, био очаран њеном појавом.
1926—1930: „Гарбо говори!“ Грета Гарбо је у Холивуд стигла прве недеље јула 1925, где је очекивала да ће радити на неком филму Морица Стилера. Међутим, добила је улогу Леоноре у филму Бујица, поред Рикарда Кортеза. Филм је остварио успех на благајнама, а Гретина глума је добила похвале. Након успеха овог филма, Ирвин Талберг је изабрао Гарбо за главну глумицу у својој драми Заводница иако је, кад ју је први пут видео, рекао за њу да је потпуно бескорисна. Глумица није била задовољна сценаријем, јер јој је изгледало да ће је само тражити за улоге жена сумњивог морала, међутим још увек није смела тек тако да одбије улогу. Касније је рекла да је за тај филм и његово снимање везују само ружне успомене. За време снимања телеграмом јој је јављено да је њена сестра Алва умрла, у двадесет трећој години. Када је тражила дозволу да оде на сахрану, уплашени за цео пројекат, продуценти су одбили захтев и наложили јој да се врати на снимање. Стилер, који је слабо разумео енглески, није се слагао са осталим члановима тима. На крају, трошкови снимања постали су превисоки, и целокупна зарада од филма утрошена је на њихово покриће. Грета, која је поново добила одличне критике, привлачила је све већу пажњу Холивуда. Гарбо је снимила још осам немих филмова који су постали популарни широм света и претворили је у једну од најтраженијих глумица. У већини њих глумила је поред Џона Гилберта, са којим је била у сентименталној вези која је, као и његови покушаји да се ожени њоме, привлачила велику пажњу јавности у Америци. Упркос великој популарности, продуценти су оклевали да јој дају улогу у звучном филму због шведског нагласка. Ипак, после дугог одлагања, доделили су јој улогу лучке проститутке у филму Ана Кристи — написаном по истоименом комаду Јуџина О'Нила. Како би били сигурнији у успех пројекта, рекламирали су га под слоганом Гарбо говори!. Грета је за ову изведбу први пут била номинована за Оскара за најбољу главну глумицу, а Ана Кристи је био комерцијално најуспешнији филм 1930. године. Био је толико популаран да је следеће године снимљена немачка верзија — опет са Гретом као Аном Кристи. Већ са следећим филмом — Романса, Гарбо је опет била номинована за Оскара.
1931—1935: Пробој у Холивуду мини|200п|лево|Гарбо у филму Ана Карењина. После два филма која су добила похвале од критике, утицај Грете Гарбо у Холивуду је порастао. Године 1931. добила је улогу популарне шпијунке Мате Хари у истоименом филму, као и руске балерине у филму Гранд хотел из 1932. Оба филма су постала блокбастери, са великом зарадом у биоскопима широм света. Грета је била на врхунцу популарности, а продуценти су велико интересовање за њене филмове и приватан живот звали гарбоманијом. Када јој је истекао уговор са МГМ 1932, Грета га је обновила али са условом да има слободу у бирању филмова и партнера.
Године 1933. Гарбо је снимала Краљицу Кристину — биографску драму о Кристини од Шведске, и том приликом је показала велику племенитост супротставивши се продуцентима по питању партнера за тај филм. Гарбо је инсистирала да јој партнер буде Џон Гилберт, међутим, сам Луис Мајер се јако успротивио њеној жељи пошто је Гилбертовој каријери одавно дошао крај, и тражио Лоренса Оливијеа, тада звезду у успону, али Грета је остала упорна, тако да је на крају ипак Гилберт био њен партнер.
Дејвид Селзник јој је 1935. понудио улогу у својој драми Победа над тамом, али је Гарбо имала друге планове — био је у припреми филм Ана Карењина, у ком је Грета била главна протагонисткиња — па је улогу на крају добила Бети Дејвис.
1936—1941: „Дама са камелијама“ Гарбо је 1936. одиграла улогу Маргерите Готје у филму Дама са камелијама. Овај филм јој је донео трећу номинацију за Оскара, док је улога француске куртизане постала њен заштитни знак. За време снимања филма Марија Велевска 1937. била је објављена листа пет најтраженијих глумица на којој се и она нашла — Кетрин Хепберн, Бети Дејвис, Марлен Дитрих, Џоун Крафорд и Грета Гарбо, што јој је добродошло да јој подигне морал, с обзиром да је Марија Велевска била критички и финансијски промашај. Године 1939. играла је у првој комедији у својој каријери и за њу била је номинована за четврти Оскар. Био је то филм Ниночка, а чињеница да Грета глуми у комедији била је толико невероватна да је филм рекламиран под слоганом Гарбо се смеје! — алузија на слоган под којим се рекламирао филм Ана Кристи (Гарбо говори!). Последњи филм који је снимила била је комедија Жена са два лица, редитеља Џорџа Кјукора. Иако је солидно прошао на благајнама, био је ово још један критички промашај. Грета је тај филм назвала својим гробом и одлучила да је дошло време да се повуче. Жена са два лица је био њен двадесетседми дугометражни филм, а филмска каријера јој је трајала једва нешто више од двадесет година.
Покушаји повратка и смрт Грета Гарбо је два пута покушала да се врати филму. Први пут је то било 1948. године, када је потписала уговор вредан 200.000 долара за главну улогу у филму Војвоткиња од Ланжеа, по Балзаковом роману. Присуствовала је пробним снимањима, научила сценарио и запутила се у Рим где је требало да се снима филм, али када је стигла, сазнала је да је пројекат пропао због скромних новчаних средстава. Веровало се да су и ти мали снимци које је Грета урадила пре снимања заувек изгубљени, међутим крајем осамдесетих су пронађени у нечијој гаражи и 2005. искоришћени за снимање документарца Гарбо. Још једном је покушала да се врати 1969. на молбу италијанског редитеља Лукина Висконтија. Висконти је наиме припремао раскошни пројекат У потрази за изгубљеним временом, по истоименом колосалном делу Марсела Пруста. Иако је ангажовао две велике звезде — Алена Делона и Лоренса Оливијеа, каже да је Грета била невероватан ауторитет. Пошто је филм требало да траје четири сата, трошкови су постали астрономски и никада није завршен.
Иако Гарбо није живела у апсолутној самоћи како се то веровало (често је са пријатељима путовала Европом), била је невероватно меланхолична и анксиозна. Није давала интервјуе, нити одговарала на писма обожавалаца, којих би у току недеље било и по неколико хиљада. Једини хоби јој је био скупљање уметничких предмета. Међу сликама које су се налазиле у њеном стану, биле су и две слике Огиста Реноара и две Пјера Бонара. Године 1951. добила је америчко држављанство и купила је седмособни стан на Менхетну. Тридесет година касније успешно се излечила од рака дојке. Умрла је 15. априла 1990. од упале плућа и срчаних проблема.
Грета је била штедљива и мудра када је новац био у питању. Богатство које је остало иза ње, процењено на 32.000.000 долара, тестаментом је завештала својој нећаки Греј Рајсфилд.
Љубавни живот Грета Гарбо је водила неконвенционалан љубавни живот. Познато је да је њена највећа љубав био мушкарац, али не могу се занемарити ни бројне сентименталне везе са женама.