Анри Матис (), је био француски сликар, графичар, вајар и декоратер. Рођен је 31. децембра 1869. у Като Камбрезију , а умро је 3. новембра 1954. у Ници.
Напустио је правну каријеру и са 22 године дошао у Париз да би учио сликарство у атељеу Гистава Мороа у чијој се радионици окупила готово већина тадашњих младих сликара који су после чинили покрет фовизма. Уз Матиса, били су ту Дерен, Вламенк, Брак, Дифи и многи други. Тај нараштај следио је пре свега властити инстинкт. Од импресионистичког луминизма путовало се у подручје чистог колорита. Наступ младих сликара изазвао је негодовање и шире публике и критичара. Дочекивали су их с поругом као што су били дочекивани сви иноватори модерне француске уметности.
Прву самосталну изложбу одржао је 1904. На Јесењем салону на коме су излагали 1905. критичар Луј Восел примећујући и једну донателовску скулптуру сред дивљих колористичких слика, узвикнуо је: „Донатело сред дивљих звери”. У салону независних то име се задржало. Реч фовс односила се посебно на сјајну произвољну боју и на директни рад кичице чиме су Матис и његови пријатељи експериментисали. Фовизам је као покрет трајао само неколико година. Након тога чланови групе су почели следити и друге правце.
Најважнија Матисова слика тог раздобља је композиција „Плес”. Већ у том делу долазе до израза битна својства Матисовог опуса, плошни третман, затворене обојене површине без тонских прелаза те изразит смисао за покрет и кривуљу што се постепено преображава у арабеску. У интимном ентеријеру ликови су приказани с вазама и цветним аранжманима те богатом таписеријом која их уоквирује а за које је Матис инспирацију нашао на путовањима у Мароко као и у егзотичним крајолицима око Тангера.
Светски углед Матис стиче у Немачкој и Америци, а особито у Русији. У каснијим делима све се више усредсређује на мртве природе, аранжирано цвеће и воће... Мајстора су повремено привлачили радови у пластици, литографији и керамици. Матис је наставио традицију великог француског сликарства у новој, савременијој варијанти. И француска сликарска омладина и странци који су хрлили у Париз, у ту сликарску Меку, били су одушевљени његовим мислима. Утицај Матисовог сликарства на Европу и светско сликарство био је већ тих година велик, а тако је остало и до данас.
Биографија Младост
Матис је рођен у градићу Като Камбрези, департман Норд, Француска, као најстарији син успешног трговца житом. Одрастао је у градићу Боен ан Вермандоа, Пикардија. Године 1887. запутио се у Париз на студије права, а након што је завршио студије радио је као судски администратор у градићу Като Камбрези. Почео је да слика 1889. након што му је мајка купила прибор за сликање, док се опорављао од упале слепог црева. Касније је описивао да је тада открио „врсту раја“, UCLA Art Council. pp. 9. и одлучио је да постане уметник, на дубоко разочарање оца.. 6. јула 2007. .
Године 1891, вратио се у Париз на студије уметности на школу -{„Académie Julian“}- и постао ученик Вилијама Бугроа и Гистава Мороа. У почетку је сликао мртву природу и пејзаже на традиционални начин, у чему је достигао одређену вештину. На Матиса су утицали радови ранијих мајстора попут Симеона Шардена, Николе Пусена и Антоана Ватоа, као и савремени уметници попут Едуара Манеа, и јапанска графичка уметност. Највише се дивио Шардену; као ученик насликао је копије четири његове слике из Лувра. Године 1896. и 1897, Матис је посетио аустралског сликара Џона Питера Расела на острву Бел Ил поред обале Бретање. Расел га је упознао са импресионизмом и радовима Ван Гога који је био Раселов пријатељ и до тада потпуно непознат. Матисов стил се у потпуности изменио, и касније је говорио да је Расел био његов учитељ и да му је Расел објаснио теорију боја.
Године 1896. Матис је изложио пет слика у салону -{„Société Nationale des Beaux-Arts“}-, од којих је две купила држава., No 2, sijećanj 1999 Са моделом Каролином Жобло, имао је кћерку, Маргерит, рођену 1894. Године 1898. оженио је Амели Ноелје Парајре; заједно су одгојили Маргерит, те имали два сина Жана (рођеног 1899) и Пјера (рођеног 1900). Маргерит i Амели често су Матису послужили као модели.Marguerite Matisse pristupljeno 13. децембра 2010..
Године 1898. на савјет Камија Писара, отишао је у Лондон да пручава слике Вилијама Тарнера, а након тога на пут на Коризку.Oxford Art Online, "Henri Matisse" Након повратка у Париз у фебруару 1899, радио је уз Албера Маркеа и упознао Андреа Деренаа, Жана Пија, и Жила Фландрина. мини|лево|Анри Матис: Одалиска мини|лево|Анри Матис: Плес Матис се уронио у дела других аутора и задужио се купујући слике уметника које је ценио. Дела које је купио и изложио у властитом дому су била попрсја од гипса које је израдио Родин, слике Гогена, цртежи Ван Гога, и Сезанове Три купачице. У Сезановом осећају за структуру и боју, Матис је нашао своју главну инспирацију.Leymarie, Jean; Read, Herbert; Lieberman, William S. (1966), Henri Matisse, UCLA Art Council. pp. 10.
Многе његове слике настале од 1898. до 1901. користе технике дивизионизма које је прихватио након што је прочитао есеј Пол Сињакa, -{„D'Eugene Delacroix au Néo-impressionisme“}-. Његове слике од 1902. до 1903. у време његових материјалних проблема, су тмурне и откривају преокупацију формом. Окушао се и у скулптури, копирајући Антоан-Луј Барија 1899, а посветио је велики део енергије моделовању у глини, те завршио скулптуру Роба 1903., UCLA Art Council. pp. 19–20.
Фовизам
мини|<center>Музеј Матис (-{Le Cateau-Cambrésis}-)
Фовизам као стил започео је око 1900, те се наставио након 1910. иако је покрет трајао свега неколико година, 1904-1908, и имао три изложбе.John Elderfield, The "Wild Beasts" Fauvism and Its Affinities, 1976, Museum of Modern Art. Водећи уметници били су Матис и Андре Дерен. Матисова прва самостална изложба одржана је 1904, у галерији Амброаза Волара, те није доживела неки успех. Његова наклоност за светле и изражене боје постала је наглашена након што је лето 1904. провео сликајући у Сен Тропеу са неоимпресионистима Сињаком и Анријом Кросом. Те године насликао је и најважније своје дело неоимпресионистичког стила -{„Luxe, Calme et Volupté“}-. Године 1905. поновно је путовао на југ да ради са Андре Дереном у Колијур на југ Француске. Његове слике тога раздобља карактеришу пљоснати облици и контролисане линије, као и пеонтилистички приступ на мање строги начин него у ранијим делима.
Године 1905, Матис и његова група фовиста излагали су заједно у Јесењем салону. Слике су изражавале емоције често са дисонантним бојама без обзира на природне боје субјеката. Матис ја на изложби показао слике „Отворени прозор“ и „Жена са шеширом“. Критичар Луј Восел описао је дела са изразом -{„Donatello parmi les fauves!“}- (Донатело међу дивљим зверима), што се односила на скулптуру која се налазила међу сликама. Његови коментари штампани су 17. новембра 1905. у новинама -{„Gil Blas“}- и задобили популарност. Изложба је добила оштре критика, али и неке похвале. Када су похваљену слику „Дама са шеширом“, купили Гертруда и Лио Стајн, Матисов уметнички морал се значајно опоравио.
Матис је препознат као вођа фовиста заједно са Андреом Дереном, те су њих двоје постали пријатељски супарници, те имали сваки своје следбенике. Остали чланови су били Жорж Брак, Раул Дифи и Морис Вламенк. Симболиста Гистав Моро (1826–1898) био је духовни учитељ покрета, те је као професор на -{„École des Beaux-Arts“}- у Паризу, подстицао студенте да самостално мисле и експериментишу и да следе властите визије.
Године 1907, Аполинер је коментирајући Матиса у чланку објављеном у -{„La Falange“}-, рекао да не присуствујемо екстравагантном или екстремном потхвату; Матисова уметност је еминентно разумна. Али Матисов рад је у то време и доживео жестоке критике, те му је тешко било да се стара о породици. Његова контроверзна слика из 1907. -{„Nu bleu“}- критички је спаљена са мржњом на изложби Ермори шоу у Чикагу 1913. године.
Пад покрета фовиста након 1906. није утицао на Матисов успон. Нека до његових најбољих дела настала су од 1906. до 1917, када је био активан као део велике групе уметника у париској четврти Монпарнас, иако се са својим конзервативним наступом и строгим буржоазијским радним навикама није уклапао. Наставио је да упија нове утицаје; путовао је у Алжир 1906. где је испитивао афричку уметност. Након што је посетио изложбу исламске уметности у Минхену 1910. провео је два месеца у Шпанији проучавајући маварску уметност.
Посетио је Мароко 1912. и 1913, и док је сликао у Тангеру увео је неколико нових техника у своја дела, као што је нпр. кориштење црне као боје. Учинак на његову уметност био је нова одважност у употреби интензивних непромењених боја, као нпр. на слици Црвени атеље (1911).
Матис је имао дугогодишњу успешну сарадњу са руским колекционарем уметничких дела Сергејем Шчукином. Једно од својих важнијих дела Плес насликао је као део дводелне наруџбине за Шчукина.
Гертруда Стајн, академија Матиса и сестре Коне
Отприлике у априлу 1906. упознао је Пикаса који је био дванаест година млађи од Матиса.The Unknown Matisse. pp. 352–553..., ABC Radio National, 8. јуна 2005. Постали су доживотни пријатељи као и супарници те су честу успоређивани; кључна разлика међу њима је била да је Матис цртао и сликао из природе, док је Пикасо нагињао више машти. Обоје су најчешће сликали жене и мртву природу, док Матис своје фигуре ставља у потпуно реализоване ентеријере.
Матис и Пикасо су први пут заједно окупљени у салону Гертруде Стајн и њене пратитељке Алисе Б. Токлас. Током прве деценије 20. века, Американци у Паризу — Гертруда Стајн, њена браћа Лио Стајн, Мајкл Стајн и Мајклова жена Сара Стајн — били су важни сакупљачи Матисових слика. Још двоје пријатељица Гертруде Стајн, Американке из Балтимора, сестре Коне, Кларибел и Етта, постале су важне покровитељи Матисове и Пикасове уметности, скупивши стотине њихових слика. Колекција сестара Коне изложена је у Балтимору у Балтиморшком уметничком музеју., Baltimore Museum of Art. Pristupljeno 29. јула 2007.
Иако су бројни уметници посећивали салон Стајнових, неколицина уметника је имала своја дела изложена на зидовима на адреси -{27 Rue de Fleurus}-. Док су дела Реноара, Сезана, Матиса и Пикаса доминирала у колекцији Лиа и Гертруде Стајн, колекција Саре Стајн наглашавала је Матиса.MoMA, 1970 at 28 Савременици Лиа и Гертруде Стајн, Матис и Пикасо постали су део њиховог друштвеног круга и редовно су присуствовали окупљањима суботом навече на адреси -{27 Rue de Fleurus}-. Гертруда је почетке суботњих дружења приписала Матисu Међу познаницима Пабла Пикаса који су посећивали дружења суботом навече били су Фернанде Оливијер (Пикасова љубавница), Жорж Брак, Андре Дерен, песници Макс Жакоб, Гијом Аполинер, Мари Лоренсен (Аполинерова љубавница и уметница) и Анри Русо.
Његови пријатељи организовали су и финансирали Академију Матис у Паризу, приватну у некомерцијалну школу у којој је Матис учио младе уметнике. Деловала је од 1907. до 1911. Ханс Пурман и Сара Штајн били су једни од ученика. Матис је провео седам месеци у Мароку од 1912. до 1913, када је насликао 24 слике и бројне цртеже. Његови учестале оријенталне теме у каснијим сликама, као што су беле робиње потичу из тог времена.
Након Париза Године 1917. Матис је преселио у Цимиз, предграђе града Нице. Његова дела из тог времена након пресељења показује опуштање и његов блажи приступ. Тај „повратак реду“ је карактеристика уметности након Првог светског рата и упоредива је са неокласицизмом Пикаса и Стравинског, и повратку традиционализму Дерена.
Његове слике оријенталних белих робиња карактеристика су раздобља; иако су биле популарне неки сувремени критичари карактеришу их као плитке и декоративне.