Драгутин Т. Димитријевић — Апис (Београд, 18. август 1876 — Солун, 26. јун 1917) био је ђенералштабни официр и обавештајац у Краљевини Србији.

Био је један од главних организатора завере официра која је извршила Мајски преврат 1903. године, којим је свргнут и убијен краљ Александар Обреновић са супругом краљицом Драгом, а доведен на престо краљ Петар I Карађорђевић. Био је члан Врховне централне управе тајне војне организације „Уједињење или смрт", познатије под именом Црна рука, чији се поједини припадници доводе у везу са члановима Младе Босне који су извели Сарајевски атентат. Од 1904. године, био је члан Главног одбора четничке акције. У току Првог светског рата је био руководилац обавештајне службе Главног генералштаба, начелник штаба Ужичке војске, начелник штаба Тимочке војске и помоћник начелника штаба Треће армије на Солунском фронту.

На Солунском процесу, под оптужбом да је био налогодавац неуспелог атентата на престолонаследника регента Александра Карађорђевића, осуђен је на смрт стрељањем заједно са Радетом Малобабићем и Љубомиром Вуловићем. Стрељани су у само свитање 26. јуна 1917. године. Иако су преживели другови у више наврата, након Првог светског рата, тражили обнову процеса до тога није дошло све до 1953. године, у време ФНРЈ. Тада је процес обновљен, a осуђени су постхумно рехабилитовани. На обновљеном процесу је доказано да се атентат није ни догодио и да је Солунски процес био изрежиран. Као могући разлози који су довели до тога наводе се преговори о сепаратном миру које је Аустроугарска водила са Француском и политички обрачун у врху српске државе.Милан Ж. Живановић, Пуковник Апис, Солунски процес, хиљаду деветсто седамнаесте, Београд: Српска академија наука, 1955.

Године 2012. Апис је рехабилитован и по други пут, од стране српског судства.

Биографија Детињство и одрастање Рођен је у Београду, у малој кући од непечене цигле у Цетињској улици, на чијем је месту касније подигнута фабрика. Након његовог крштења, породица се преселила у Крагујевац где се отац Тодор запослио у фабрици оружја. Након пораза Србије у рату 1876. године Димитријевићи су се вратили у Београд. Убрзо се, због сиромаштва породице, најстарија ћерка Јелена преселила у Краљево, где је постала учитељица у тамошњој школи. Када је Драгутину било 5 година, његов отац Тодор је изненада преминуо, па је сестра Јелена преузела бригу о целој породици (мајци, сестри и брату).

Драгутин је у Краљеву започео основну школу, а завршио ју је у Нишу, пошто је његова сестра тамо била премештена. Нишки гарнизон је тада био један од највећих у Србији, а сам град је био пун војске и војне музике, којом је деветогодишњи Драгутин био одушевљен. Тешко је поднео српски пораз код Сливнице па је, док је његова сестра неговала рањенике, пратио групе војника који су пристизали.

Уписао је класичну гимназију у Нишу, а убрзо се његова сестра Јелена верила за Живана Живановића, њеног колегу, историчара и политичара. Након њиховог венчања породица се преселила у Београд и од 1890. године живела у улици Св. Саве на Славији. Драгутин је наставио школовање у Првој београдској гимназији, а онда је у последњем разреду гимназије, на пречац, одлучио да упише Војну академију.„Драгутин Димитријевић Апис”, Д. Макензи,

По природи је био дружељубив и у сваком друштву се лако издвајао као вођа. Увек је био у друштву својих другова и готово никада се није могао срести сам. Волео је друштво жена, али се никада није оженио, јер за то, како је говорио својој породици, није имао времена због државних обавеза. Живео је у породици своје сестре и зета, у њиховој кући, а за себе није стекао никакво материјално богатство. Све што је својим тестаментом имао да подели били су два коња, џепни сат и нешто конзерви и дувана.Последња воља Д. Димитријевића Аписа цитирана у: Милан Ж. Живановић, , Београд: Српска академија наука,

Војна каријера

Образовање и напредовање Нижу школу Војне академије је завршио 1896. године као шести у класи. Био је на служби у 7 пешадијском пуку у Београду где је произведен у чин потпоручника. Септембра 1898. године, уписао је вишу школу Војне академије коју је завршио као пети у рангу. У чин пешадијског поручника произведен августа 1899. године, a 1902. постао је капетан II класе. Године 1905. положио је испит за Генералштаб и постао капетан I класе у генералштабној струци. Након тога је отпутовао на војне студије у Берлин. Усавршавање у иностранству је, према тадашњем програму образовања, било обавезно за генералштабне официре. Потом је 1908. године постао мајор, 1913. потпуковник и октобра 1915. године пуковник.

Говорио је и служио се немачким, француским и руским језиком и поседовао је богату библиотеку војних књига на тим језицима, која је уништена током окупације Београда, 1915. године.

Служба По повратку у земљу, додељен је генералштабном одељењу Министарства Војног и служио је у њему од септембра 1906. до марта 1907. године. Од 1910. до 1914. године, предавао је Стратегију на Војној академији и на Генералштабној припреми. Био је помоћник начелника штаба Дунавске дивизије у Београду 1905. године, начелник штаба Дринске дивизијске области у Ваљеву 1908. године, а потом командант батаљона у Крагујевцу. Од 1910. до 1912. године, био је начелник штаба Коњичке дивизије у Београду, а у периоду 1913 — 1914. године начелник штаба Обавештајног одељења Главног генералштаба. У току Првог светског рата био је руководилац обавештајне службе Главног генералштаба, начелник штаба Ужичке војске, начелник штаба Тимочке војске и помоћник начелника штаба Треће армије на Солунском фронту.Милан Ж. Живановић, , Београд: Српска академија наука, скраћена биографија,

Био је у Македонији краће време када се прикључио Четничком удружењу са седиштем у Скопљу и Куманову, а са циљем ослобођења Старе Србије и Македоније од Турака. Учествовао је у раду Главног одбора четничке акције у Београду, чији је члан био и његов зет Живан. Мајски преврат

Мотиви Након 4 државна удара, промене 3 устава и 12 влада, женидбе са дворском дамом своје мајке, њене лажне трудноће и скандалозног понашања њене браће, погоршања односа са аустријским двором и неприхватања од стране руског двора, уз финансијске проблеме у којима се држава у међувремену нашла, краљ Александар Обреновић више није имао подршку великог дела јавног мњења у земљи.

Међутим, политичке странке, односно њихови представници, нису се упуштали у покретање народних маса на отпор. Иако је била позната по својој борбености за уставност и иако је иза ње стајала већина народа, Народна радикална странка је након преког суда, поводом Ивандањског атентата на краља Милана, водила помирљиву политику. Она је учествовала у владама које је формирао краљ Александар, улазећи у фузије са некадашњим противницима, режимском, Напредном странком. Народну радикалну странку напустили су неки виђенији чланови и 1902. године формирали Самосталну радикалну странку. Она је, поред Либералне странке, остала у опозицији. Њихова опозициона борба водила се преко страначких новина и говора, али организованог отпора, у виду демонстрација, није било.Милан Ж. Живановић, , Београд: Српска академија наука,

Сматрајући да су главни кривци за лоше стање у земљи краљ Александар и краљица Драга и да се то стање неће моћи променити политичком борбом, с обзиром на подељеност и опортунизам политичких странака, као и да продужење таквог стања води пропасти отаџбине, група официра је дошла на идеју да краљевски пар, насилним путем, склони са власти. Ова идеја је била подстакнута: осећајем да је краљева женидба осрамотила и Србију и српску војску; бахатим понашањем краљичине браће, такође официра, за које се шушкало да ће можда наследити престо; прекоредним напредовањем официра, краљичиних миљеника, у служби; и све лошијим материјалним положајем српске војске. Изгледа да је првобитни план био да се краљица, а са њом и краљ, само протерају из земље, али почетком јесени 1901. године прешло се на планирање убиства.

Прву заклетву да ће: „...убити краља и на престо српски довести Петра Карађорђевића “, под условом да политичари који су упознати са завером обезбеде да: „...неће услед самога догађаја, никакве опасности споља наступити и нашем народу положај отежати“, завереници су потписали октобра 1902. године, у стану поручника Антонија Антића. Ту заклетву потписало је око 10 официра и она је убрзо уништена због опасности да завера буде откривена. Нешто касније, састављена је нова заклетва коју је издиктирао Апис и коју је потписало око 120 официра. Та заклетва је гласила: „Увиђајући сигурну пропаст отаџбине ако се данашње стање продужи за најкраће време, и оглашавајући као најглавније виновнике за све краља Александра и његову милосницу Драгу Машин, заклињемо се и потписима својим обавезујемо да ћемо их побити. На престо српски, опран крвљу ових бесчасника, довешћемо Петра Карађорђевића, унука Вождовог и сина законитог кнеза покојног Александра Карађорђевића.“Милан Ж. Живановић, Пуковник Апис, Солунски процес, хиљаду деветсто седамнаесте, Београд: Српска академија наука, 1955

Пуковник Апис се у својој завршној речи на суђењу у Солуну, кратко осврнуо и на мајски преврат и том приликом као један од главних узрока навео занемаривање националних циљева: „Поред врло значајних узрока унутрашњег карактера за ту револуцију било је исто тако врло значајних узрока, за ту промену, карактера општесрпског. Српска мисао и српски аманет били су до тог времена по све напуштени. Несрећна тајна конвенција са Аустријом и слепа предаја Србије у наручје Аустрији била је најсрамнија издаја Српске заветне мисли".Милан Ж. Живановић, , Београд: Српска академија наука,

Мартовске демонстрације 1903. године Годину дана након првих студентских демонстрација (март 1902. године) које су сурово угушене од стране полиције, 23. марта/5. априла 1903. године, студенти предвођени Димитријем Туцовићем, Љубом Јовановићем Чупом и Тришом Кацлеровићем су се придружили заказаном збору трговачких помоћника на Теразијама. Поново су организовали демонстрације против режима краља Александра при чему су им се придружили многи суграђани.

Тачан број демонстраната остао је непознат. Према полицијским подацима било је око 5.000 студената и ђака. У сукобима са жандарима погинуло је пет, рањено 7 демонстраната (и 18 жандара), а ухапшено њих 123..http://sokoudruzenje.blogspot.com/2015/03/1903.html Према неким сећањима присутних: „То је био највећи покрет у историји Београда, који је обухватио скоро половину од његових 100.000 становника“. Уплашен да демонстранти не стигну до двора, краљ Александар је наредио да се на улице изведе војска која се, без обзира на наређење, држала по страни. Маса јој је клицала: „Живела војска!“. Полиција је отворила ватру па су демонстранти били одбијени до Калемегдана, где је: „...један пуковник разоружао полицајца који се спремао да пуца на гомилу“.„Драгутин Димитријевић Апис”, Д. Макензи, Како је полиција и даље пуцала, остављајући у калемегданском парку „много мртвих и рањених“, један од завереника, Војислав Танкосић, је неколико десетина студената сакрио у једну од пећина на Калемегдану. Када се ситуација мало смирила, Танкосић је помогао организаторима демонстрација да се пребаце у Земун.Славиша Павловић, Ратници црне руке - бесмртна претходница, Нови Сад 2017,

Без обзира на тачан број учесника и број погинулих или рањених, мартовске демонстрације су бројно ојачале заверу и утицале на неке више официре и политичаре да јој се прикључе.

Ноћ преврата