мини|десно|upright=1.0|Пољубац 1907–08, уље на платну, Аустријска галерија Белведере, Беч Бечка сецесија (нем. Wiener Secession, позната и као "Синдикат аустријских уметника" или Vereinigung Bildender Künstler Österreichs) био је покрет који је 1897. године формирала група аустријских уметника који су дали оставку из "Удружења аустријских уметника" (Gesellschaft bildender Künstler Österreichs), смештеног у бечком Кунстлерхаусу (Künstlerhaus Wien). У овај покрет укључени су сликари, вајари и архитекти. Њихов званични магазин назван је Ver Sacrum (Свето пролеће) у којем су представљени високо декоративни радови из тог периода. Бечка сецесија је локална варијација покрета деветнаестог века међународно званог галицизмом ар нуво (локалне варијације имају своја имена), а у Србији познатог под именом сецесија за шта је заслужна управо Бечка сецесија.Политика, Сецесија на београдским фасадама:27.05.2008. Једна од главних карактеристика стила Бечке сецесије и сецесије уопште је идеја тоталне уметности (Gesamtkunstwerk).

Историја лево|мини|upright=0.9|Групна слика, око 1902 мини|Постер за прву изложбу Бечке сецесије, Густав Климт

Бечку сецесију су 3. априла 1897. године основали уметници Густав Климт (Gustav Klimt), Коломан Мозер (Koloman Moser), Јозеф Хофман (Josef Hoffmann), Јозеф Марија Олбрих (Joseph Maria Olbrich), Макс Курцвајл (Max Kurzweil) и други. Први председник Сецесије био је Густав Климт, а почасни председник Рудолф фон Алт (Rudolf von Alt). Иако је Ото Вагнер (Otto Wagner) препознат као важан члан Бечке сецесије, он није био оснивач. Сецесијски уметници су се успротивили превладавајућем конзерватизму бечког Кунстлерхауса са својом традиционалном оријентацијом према историцизму. Бечка сецесија имала је своје претече у Минхенској и Берлинској сецесији.

Формирање Бечке сецесије 1897. године означило је формални почетак модерне уметности у Аустрији. То је било сједињавање првог покрета уметника и дизајнера који су били посвећени међународном виђењу света уметности (значајнији утицаји били су британски Покрет уметности и занатства, византијска уметност и јапонизам) и свеобухватној интеграцији жанрова и поља.Art in Vienna 1898 1918 by Peter Vergo Херман Бар (Hermann Bahr) је написао важан принцип Сецесије: "Ми желимо уметност која није роб страних утицаја, али у исто време није ни уплашена ни мрска од њих."The Viennese Secession, by Victoria Charles and Klaus Carl Још један важан цитат који илуструје њихове идеје и идеале је исписан на улазу у сецесионистичку зграду: "Сваком добу његова уметност, уметности њена слобода." (DER ZEIT IHRE KUNST, DER KUNST IHRE FREIHEIT.)

Године 1903. Хофман и Мозер основали су Бечку радионицу (нем. Wiener Werkstätte) уз финансијску подршку индустријалца Фриц Верндорфера (Fritz Wärndorfer), као друштво ликовних уметности са циљем да реформишу примењену уметност.Wiener Werkstätte, 1903-1932: The Luxury of Beauty

14 Јуна 1905. група уметника се одвојила од Сецесије због разлика у мишљењима око уметничких концепата. Спор је био око жеље природњака да се фокусирају на фину уметност, док су стилисти хтели да се фокусирају на примењену уметност и траже ближе везе са том индустријом. Разлика се показала непомирљивом, стилисти окупљени око Климта су одлучили да напусте Сецесију и формирају Климтову групу (Klimtgruppe).The Memory Factory: The Forgotten Women Artists of Vienna 1900, by Julie M. JohnsonBoubnova, Iaroslava. Vienna Secession: 1898-1998 Иако су се формално раздвојили, и даље су остали пријатељи и сарадници на бројним пројектима који су уследили. Рад Бечке радионице и окупљених уметника сматра се делом сецесијског стила.Interior Design: 1903-1932: Wiener Werkstätte & 1907-1914: Cubism. 12 September 2013

Стил који такође има корене у Бечу, имао је снажан утицај на Бечку сецесију и на Бечку радионицу, а тај стил је бидермајер. Савремен и модеран у своје време, његова склоност кa сведеном класицизму нашла је симпатије код лидера Бечке сецесије и Бечке радионице. Они су прихватили бидермајер као преседан за њихов слабо орнаментисан или неорнаментисан дизајн, као и његову неокласичну инспирацију.New York Times, Biedermier: Crisp, Clean and Modern, Before Its Time. 1 December 2006

Историјски контекст и реакција јавности Реакција је варирала од јаке критике, похвале и одушевљења па све до потпуне равнодушности. Уметничка критика у Бечу била је обележена хумором и шалама, који су произашли из бечке књижевне традиције полемике и фељтонског писања. Карикатуре о уметности биле су важна традиција из 19. века која је показала колико је уметност важна у визуелној култури. Лајош Хевеси (Lajos Hevesi) и Херман Бар, угледни критичари наклоњени Сецесији, скупљали су и промовисали вицеве који наглашавају јаз између огорчене публике и уметника, представљајући их у бунтовном и авангардном светлу. Било је лако наћи супротстављање модерној уметности у бечкој новинској култури, где су превладавали критичари, стручњаци и сатиричари.Athena Goes to the Prater: Parodying Ancients and Moderns at the Vienna Secession. by Julie M. Johnson

У јавности, међутим, Сецесија није виђена као веома радикална, осим можда провокативних Климтових слика. Беч, као немачки говорни свет био је упознат са југендштилом, а сецесијски стил у почетку није био велики одмак од њега. Није прошло дуго и већ полако постајао опште прихваћен, о чему сведоче имитатори који су покушали да уновче све већу популарност стила. Детаљан дводневни фестивал који је одржан у Пратеру 1899. године, заборављена пародија Сецесије, показује колико је она била сатиризована и лако кооптирана. Такође, 1899. године, Мозеров студент је објавио пародију “Quer Sacrum. Organ der Vere­ini­gung bildender Künstler Irrlands”, што се преводи као “Криво пролеће. Часопис Удружења ликовних уметника луде земље“. Усвојио је квадратни формат Вер Сакрум-а, као и типографију, декорацију, па чак и језик са тенденцијом ка метафорама природе. "Зашто је овај часопис објављен, нико заиста не зна", наводи се у пародији, "али поздравља корисне прилоге читалаца". Можда је та оштра критика подстакла Сецесионисте да се окрену ка оригиналнијем стилу, оним због којег су познати.Shirnmag, Zeitschrift Ver Sacrum Wiener Secession Kunst Fuer AlleAthena Goes to the Prater: Parodying Ancients and Moderns at the Vienna Secession, by Julie M. Johnson

Атина мини|Сове на фасади зграде Сецесиониста, Коломан Мозер Инспирација за сецесионисте долази и из антике. Грчка митологија је приказана у бројним радовима, али се истиче Атина и понављање симбола везаних за њу. Идентификација са Атином може проистећи из чињенице да је она заштитница уметности и рукотворина, али чињеница да је већ била у облику мозаика на Музеју примењених уметности у БечуBarr, Sheldon. Venetian Glass Mosaics: 1860-1917. као и на фонтани, која се градила испред зграде Аустријског парламента од 1898. до 1902. године, у време Сецесије, иако су планови постојали од 1870. године. можда је допринела њеној перцепцији као бечког симбола. Атина, као богиња ратовања, такође може бити сјајна алегоријска репрезентација Сецесије у њиховој борби против тадашњих ауторитета у свету уметности. Климт ју је представио у бројним радовима, укључујући и плакат за прву сецесијску изложбу. Сове, симбол Атине, такође се налазе на фасади званичне сецесијске зграде, као и горгоне на улазу у зграду. Горгоне се зову Стено, Еуријала и Медуза..

Архитектура Било је неколико истакнутих архитеката који су били асоцирани са Сецесијом. Три главна архитекте овог покрета били су Јозеф Хофман, Јосиф Марија Олбрих и Ото Вагнер. Током тог периода, архитекте су се фокусирале на увођење геометријских облика у своје дизајне. Иако су имали свој тип дизајна, инспирација је била из неокласичне архитектуре, са додатком лишћа и природних мотива. Сецесионисти су често украшавали површину својих зграда линеарним украсима у облику који се обично назива стил јегуље, али су Вагнерове зграде склоније ка већој једноставности и он се сматра пиониром модерног дизајна. Бидермајер, са својим неокласичним коренима је такође утицао на неке архитекте Сецесије. Виле Хофмана у Хое Варте, периферији Беча, сматрају се сјајним примером модерне архитектуре која успешно утеловљује бидермајерске вредности.

Године 1898. изграђена је изложбена кућа групе у близини Карловог трга (Karlsplatz). Дизајнирана од стране Олбриха, зграда је убрзо постала позната као "Сецесија" (die Sezession) и постала је икона покрета.Leopold Museum, Art Nouveau and Secession

Вагнерова "Кућа мајолика" изграђена 1898. године је значајан пример сецесионистичке архитектуре због пропорције, изражавању карактера линије и наглашавању симетрије. Остала значајнија дела Ото Вагнера укључују станицу на Карловом тргу (1900), Аустријску поштанску штедионицу (1906) као и црква у Штајнхофу (1907).

Ото Вагнер је често говорио против националистичких трендова у архитектури, наглашавајући модерност и космополитизам. Он је ипак одрастао у Бечу, центру мултикултуралног царства. Био критикован због тога што није ставио приоритет на национално јединство кроз архитектуру, него је фаворизовао естетику и стављао фокус на "стварне потребе живота". Критичари су га нападали као: "готово искључиво везаног за техничка достигнућа новијег доба, за модерност, за све веће побољшање транспорта и космополитанског начина живота". Занимљиво је приметити сличности између његовог рада и архитектуре "очинске фигуре" мађарског националног стила, Еден Лехнера (Ödön Lechner). У време када је Мађарска била део Аустро-Угарске Монархије и тамо се, као и широм царства осећала бечка Сецесија. Лехнер је био четири године млађи од Вагнера, обојица су били студенти на Академији архитектуре у Берлину, и били су лични пријатељи. Лехнер је стао у одбрану керамичких плочица као медија који може да изрази савремени национални идентитет:

мини|upright=0.7|Београд, (1901) Вагнерова Кућа мајолика, Плечникова (Jože Plečnik) Вила Лангер, Фабијанијева (Max Fabiani) Народна дворана у Трсту, Лехнерове фасаде и фасаде дизајниране од стране Вагнерових ученика су под утицајем Оријента уопштено, и Дуждове палате (Palazzo Ducale) у Венецији посебно, која је такође оријентална у овом контексту, са својом тканом фасадом, која има ефекат обешеног тепиха. Овај тип фасада Адолф Лос (Adolf Loos) је неповољно описао као "тетовиране фасаде". Вагнерови ученици су били на путовањима по блиском Оријенту и били су под јаким утицајем медитеранских и балканских сељачких вила са прецизно изрезаним коцкама и равним крововима.Josef Hoffmann, "Architektonisches aus der osterreichischen Riviera," Der Architekt i (1895) "Медитеранска кућа", са својим јасним, пластичним, стереометријским волуменима и равним кровом, постала је једна од најважнијих тема Вагнерове школе (Wagnerschule) након 1900.Otto Wagner, Reflections on the Raiment of modernity, by Harry Francis Mallgrave