Историја филозофије (од ) скуп је система, доктрина, теорија и школа филозофске мисли. Оквир филозофије као дисциплине, је да се она од самог почетка дефинише као рационална и критичка студија основних принципа. Обично се дијели на четири основне области: метафизику (студија структуре реалности), епистемологију (студија коријена, исправности и крајњих граница сазнања), етику (студија природе морала и моралних судова), и естетику (студија о љепоти и умјетничким активностима). Два основна типа филозофског истраживања су: аналитички (логичка студија концепата и концепција), и синтетички (сврставање концепата и концепција у један уједињени систем).

Делокруг Филозофија подразумијева све области спекулативне мисли и укључује размишљања о умјетности, науци и религији. Развојем метода и принципа за истраживање и анализу различитих области (са)знања, свака од њих је добила свој властити филозофски профил, одакле настају филозофија умјетности (естетика), науке и религије. Појам филозофија се користи и на популаран начин, односећи се на скуп намјера и базичних вриједности у односу на живот, природу и друштво (одакле и израз „животна филозофија”). Пошто су границе које раздвајају различите области сазнања флексибилне и подложне промјенама, конкретнија дефиниција филозофије је и даље предмет различитих контраверзи.

Скоро да је немогуће пронаћи двојицу филозофа који би дефинисали филозофију на исти начин. Кроз њену дугу и богату историју, филозофија је имала мноштво различитих значења. У античкој Грчкој, појам филозофија је у првом моменту означавао самоистраживање сазнања. Касније значење добија на сложености и третира се као покушај схватања универзума као цјелине; испитивање моралних одговорности и друштвених обавеза човјечанства; покушај разоткривања божанских намјера и мјеста људских бића у односу на божанства у многобожној Грчкој или у односу на једног Бога у ери апсолутне доминације хришћанства у европском средњовјековном феудалном друштву и ислама у арапским земљама; покушај обухватања природних наука и конституисања политичке мисли у ренесанси; ригурозна испитивања корјена и исправности људских идеја; испитивање мјеста свијести у универзуму; испитивање вриједности истине, доброте и љепоте; и напор стварања правила процеса људских учења с циљем промовисања рационалног и прочишћеног размишљања. Све ове дефиниције укупно не могу истрошити сва значења која су повезивана са филозофијом, али нам дају идеју о њеној крајњој сложености и свеобухватности.

Није лако пронаћи било какав заједнички елемент у овој различитости, нити мјесто било каквог централног значења које би могло послужити као универзална и свеобухватна дефиниција. Први покушај у том правцу би могао бити дефинисање филозофије као „размишљање о многобројним људским искуствима” или као „рационална, методолошка и систематска испитивања ствари које се тичу човјека”. Иако су ове дефиниције недоречене и непрецизне, сугеришу двије битне чињенице о филозофирању:

да је филозофија рефлексивна или медитативна активност и да не посједује експлицитно властити субјект или тематику, него да се ради о методи или врсти менталне операције (као наука или историја), која се може усмјерити на било коју област или врсту искуства као објекту студије.

Дијелом оно што чини тешко изводљивим консензус око дефиниције филозофије међу филозофима, је због тога што сами филозофи често долазе у филозофију из различитих области, са различитим интересовањима и схватањима, али и чињеница да имају различита искуства која утичу на њихове погледе о значају одређених ствари. Тома Аквински (1224-75), доминикански фратар, Џорџ Беркли (1685—1753) бискуп ирске цркве, Серен Кјеркегор (1813-55), дански теолог, итд. Сваки од поменутих је видио филозофију, као потрагу за истинама у религији и тежњу за отклањањем материјалистичких и рационалистичких грешки, које су по њима, узрок њихове пропасти. Питагора (580-500. п. н. е.) у јужној Италији, Рене Декарт (1596—1650) у Француској и Бертран Расел (1872—1970) у Енглеској, били су прије свега математичари, чији погледи на свијет и људско сазнање пада под утицај концепта броја и дедуктивног размишљања. Други филозофи, као што су Платон (428-348. п. н. е.), Томас Хобс (1588—1679) и Џон Стјуарт Мил (1806-73), су заокупљени политичким проблемима и друштвом, тако да све што су урадили у филозофији долази преко подстицаја за схватањем и на крају, тежњом за промјеном друштвеног и политичког понашања људи. Трећи, као што су Милећани (Талес, Анаксимандар и Анаксимен, први грчки филозофи из стародревног града Милета у Анадолији), Френсис Бекон (1561—1621), елизабетански филозоф и Алфред Норт Вајтхед (1861—1947) енглески метафизичар, почињу са интересовањем за физички састав природе, тако да су њихове филозофије много ближе уопштавањима у физици него онима у религији и социологији.

Историја филозофије разоткрива у детаљу концентрисану активност мноштва озбиљних и способних мислилаца, који се постављају према, размишљају о, или детаљно испитују природу својих искустава. Али у сваком дијелићу те различитости одређене карактеристичне супротности се константно јављају, као што су оне између монизма, дуализма и плурализма у метафизици; између материјализма и идеализма у космолошкој теорији; између номинализма и реализма у теорији значења; између рациоанализма и емпиризма у епистемологији; између утилитаризма и деонтолошке етике у теорији морала и између присталица логике и присталица емоција у потрази за одговорним водичем мудрости живота.

Ако постоји једна једина централна супротност кроз цијелу историју филозофије, на скоро сваком степену и скоро у свакој њеној области, то је она која се тиче критичких и спекулативних импулса филозофа. Ове двије дивергентне мотивације имају тенденцију да се изразе кроз двије опет дивергентне методе, а то су респективно, анализа и синтеза. Платонова Држава је очигледан примјер друге, док је Принципија етика (1903), Џ. Е. Мура (1873—1958), једног од оснивача аналитичке филозофије, очигледан примјер прве. Полазећи са једноставним питањем о правди, у Платоновј Држави се прогресивно развија дискурс који се тиче више различитих области: у почетку етике, затим политике, те едукационе теорије, епистемологије и на крају метафизике. Од једног специфичног питања, Платон успијева да прошири своју дискусију на један комплетан свијет. Мурова Принципија етика је потпуно супротан случај. Полазећи од једног општег питања као „Шта се подразумијева под добром?”, Мур прогресивно растапа ово питање у читав низ других потпитања, детаљно анализирајући значење сваког од њих.

Античка филозофија

Филозофија грчко-римског свијета од 6. вијека прије нове ере до 6. вијека нове ере поставила је темеље за сву каснију западну филозофију. Њене најистакнутије личности су Сократ (пети вијек прије нове ере) и Платон и Аристотел (четврти вијек прије нове ере). Разноврстан спектар важних мислилаца који су обогатили овај период не може заобићи Пресократовце и софисте из шестог и петог вијека прије нове ере; стоике, Епикурејце и скептике из доба Хеленизма; и многе Аристотеловце и (нарочито) Платоновце који су писали у вријеме Римског царства, укључујући истакнутог новоплатоновца Плотина. Античку филозофију је на крају помрачило хришћанство у 6. вијеку нове ере, али на такав начин да је, кроз хришћанство, доминирала средњовјековном и ренесансном филозофијом. Ова коначна симбиоза између античке филозофије и хришћанске вјере може одражавати чињеницу да су филозофска увјерења у касној антици испуњавала скоро исту улогу као и вјерски покрети, са којима су дијелили многе своје циљеве и праксе.

Само мали дио старих филозофских списа доспјео је нетакнут до нашег времена. Остатак су реконструкције, у већој или мањој мери успјешне, настале спајањем фрагментарних доказа из извора који се на њих позивају.

Главне одлике

„Античка” филозофија је прије свега филозофија класичне Грчке, која не само да је засновала цјелокупну европску филозофску традицију, већ је извршила неупоредив утицај на њен садржај и стил. Обично се сматра да почиње са Талесом средином 6. вијека прије нове ере, иако су сами стари Грци често постављали Хомера (око 700. п. н. е.) за њеног правог зачетника. Традиционално се сматра да античка филозофија завршава 529. године нове ере, када се вјерује да је хришћански цар Јустинијан забранио учење „паганске” филозофије у Атини. Међутим, ово није био нагли прекид; дјелатност платоновских филозофа је настављена неко вријеме у самонаметнутом егзилу.

Све до Платона (у првој половини 4. вијека прије нове ере), филозофија није развила значајну сопствену техничку терминологију — за разлику од савремених дисциплина као што су математика и медицина. Платонов ученик Аристотел, а послије њега и стоици, дали су одлучујући допринос филозофском рјечнику античког свијета.

Античка филозофија је прије свега била производ Грчке и дијелова Средоземља у којима се говори грчки језик, који су укључивали јужну Италију, Сицилију, западну Азију и велике дијелове сјеверне Африке, посебно Египат. Од 1. вијека прије нове ере, извијестан број Римљана се активно ангажовао у једном или другом грчком филозофском систему, а неки од њих су писали своја дјела на латинском (Лукреције, Цицерон). Али грчки је био и остао лингуа франка филозофије. Иако велики дио модерне филозофске терминологије потиче од латинизованих верзија грчких техничких концепата, већина њих је из латинског рјечника средњовјековног аристотелизма, а не непосредно од античких римских филозофских дјела и њихових писаца.

6. и 5. вијек прије нове ере

Прва фаза, која заузима већи дио 6. и 5. вијека прије нове ере, опште је позната као пресократсовска филозофија. Најранији практичари „мудрости” (Талес; Анаксимандар; Анаксимен) долазе из Милета, на западној обали Мале Азије. Пресократовски мислиоци су заокупљени тражењем објашњења за поријекло и правилности природе имјеста човјека у свијету (питагоровци, Хераклит, Емпедокле, Демокрит), иако је тај период произвео и такве „одметнике” као што су елејски филозофи (Парменид; Зенон из Елеје), чији је радикални монизам настојао да поткопа саму основу космологије ослањајући се на мишљење а приори.

Ознака „пресократовци” долази од традиционалног гледишта да је Сократ (469 – 399 прије н. е.) био први филозоф који је помјерио жижу филозофије са природног свијета на човјека и његове вриједности. Међутим, ова промјена се у великој мјери поклапа са дјелањем његових савременика, софиста, који су већ тврдили да подучавају основе политичког, друштвеног и моралног дјеловања. Али Сократова личност је толико моћна икона за испитивање моралности да се на крају његово име користи да означи ову прекретницу у историји филозофије. У наредном вијеку, многе школе су се освртале управо на Сократа као на живо оличење филозофије и тражиле принципе његовог живота и мишљења у својој филозофској теорији.

4. вијек прије нове ере

Сократ и софисти су помогли да Атина постане филозофски центар грчког свијета, и ту су, у 4. вијеку, живјела и учила два највећа филозофа антике, Платон и Аристотел. Платон, Сократов ученик, основао је своју школу Академију у Атини. Платонови објављени дијалози су филозофски класици и књижевна ремеке-дјела, и развијају, иако несистематски, глобалну филозофију која обухвата етику, политику, физику, метафизику и епистемологију.

Најистакнутији ученик Академије био је Аристотел, чија је сопствена школа Лицеј неко вријеме конкурисала значају Академије као филозофском центру. Аристотелове високо техничке, али такође често привремене истраживачке „школске” расправе можда нису биле намјењене за објављивање; у сваком случају, нису биле значајно ширене и о њима се није посебно расправљало све до краја 1. вијека прије нове ере. Главне филозофске расправе (остављајући по страни његова важна дјела из зоологије) укључују темељне студије у свим областима које покрива Платон, плус логику, грану филозофије чији је Аристотел родоначелник. Оне су, као и Платонови дијалози, међу водећим класицима западне филозофије.