За друга значења погледајте Време (вишезначна одредница). мини|десно|усправно|Проток песка у пешчанику одређује проток времена и представља садашњост између прошлости и будућности.
Време () је трајан, непрекидан редослед постајања и догађаја који се одвијају у очигледно неповратном смеру од прошлости, кроз садашњост ка будућности.*
Време је један од основних појмова у филозофији, науци, религији и уметности. Време се често описује као линеарни континуум, неповратни след који се протеже према назад (у прошлост) и према напред (у будућност). Зависно од теоријског оквира, овај след се схвата као бесконачан или као коначан.
У физици, време је једна од основних физичких величина, која се одређује помоћу кретања небеских тела. У филозофији, време је димензија следа бића једног након другог, бивања ствари у промени њиховог настајања и нестајања, за разлику од простора као димензије која омогућује опстанак бића једнога поред другог.vrijeme, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984. У многим религијама постоји подела на апсолутно (вечно, ванвремено) и релативно (самерљиво, емпиријско, астрономско) време. Ова два времена паралелно теку; понекад се може изаћи из самерљивог и укључити у ванвремено, као током медитативног процеса.
Насупрот модерног схватања времена, неке друге културе време не опажају у бескрајном простирању, или чак не поседују реч за време. Концептуализовање и апстраховање нечега што се назива време није заједничко свим културама, али је људском роду својствено да користи временску димензију како би се оријентисао у оквирима стварности.vreme, Enciklopedija živih religija, Nolit.
Појам простора и појам времена су у филозофији неразлучиви.
Време у миту и религији Као темељно средство оријентације за сва људска бића, време је од суштинског значаја за религијско мишљење. Различита религијска схватања времена имају често облик једноставних геометријских фигура, као што су линија и круг. Обично се архајска и индијска схватања повезују с кругом (циклично време) а јеврејска, хришћанска и конфучијанска с правом линијом (линеарно време).
Уобичајено је, али погрешно, да се линија тумачи као отворена, прогресивна, усмерена ка прошлости тако и будућности, док је круг затворен, репетитиван и негира прошлост и будућност. Но геометријске метафоре заводе на погрешан пут. Ниједно циклично схватање заправо не прописује тачно понављање; увек постоји неки аспект који времену даје усмереност. Слично томе, у схватањима која изгледају праволинијска, обично постоје кружења. На пример, литургијски календари имају изразито репетитиван карактер у својим седмичним и годишњим циклусима.
Архајско схватање Архајско схватање времена се заснива на веровању да је понављање светих догађаја који су се одиграли на почетку времена неопходно за људску оријентацију. Постоји редовно, периодично враћање и понављање тог првог времена. Време се обнавља сваке године, као и све што је створено. Ово обнављање обично се слави и остварује ритуалом нове године који прво доводи космос у стање распада симболизовано преокретањем свих вредности и периодима оргијања. Из тог повратка у стање хаоса пре стварања света, свет се поново уобличава поновним оживљавањем космогонијских чинова.
Према Елијадеовом тумачењу, управо је понављање поступака богова или предака, који су створили свет и успоставили начин живота, оно што времену даје смисао. Он закључује да је време, пошто отеловљује вечно понављање светих чинова, по свом карактеру суштински религијско. Архајско схватање пориче непоновљиви и иреверзибилни аспект времена, па се време, дакле, може обновити преокретањем и враћањем. Елијаде архајском супротставља историјско схватање времена, које одликује западну цивилизацију, где долази до нагомилавања догађаја у историји, односно онога што он назива »терором историје«.
Грчка митологија
У грчкој митологији, време симболизује Хронос. Хрон је у грчко-римским мозаицима приказиван као Еон, персонификована вечност. Он стоји наспрам неба и држи точак на коме су исписани знаци зодијака. Испод њега, Геја (Земља) је обично лежала.
Јеврејско схватање Као што је изложено у јеврејској Библији, Божији чин стварања произвео је космос и успоставио време дајући историји њен почетак. У погледу времена, Бог је истовремено и трансцендентан (творац историје и света) и иманентан (активан учесник историје). По том хебрејском схватању, време не стагнира, јер не само да постоји почетак времена, већ и крај, ка коме је историја усмерена.
Историја није једноставно одвијање Божијег плана који његов народ вољно следи, јер када је Бог начинио слободна бића, он је у историју увео елемент неизвесности. Карактер историје се, сходно томе, пре опажа у тренуцима несклада него хармоније. Прижељкивани крај времена замишља се као парусија, време када ће месија исправити све грешке историје.
Хришћанско схватање Хришћанство схватање времена представља модификацију на Библији заснованог јеврејског схватања. Време се посматра као континуирано низање тренутака у коме догађаји људског живота нагињу будућности како би доспели до свог испуњења. За хришћанску историју, смисао је дат у њеном ишчекивању будућности или њеној потенцијалности. Но најистакнутији аспект хришћанског схватања времена је усредсређеност на Христа, што се осликава у пракси рачунања историје од његовог рођења. То је био врхунски пример Божије интервенције у историји. Догађаји Христовог живота били су управљени ка смрти и васкрсењу, као сврси. Историји, и оном што је претходило и оном што ће доћи, дата је једна осовина, једна тачка на основу које је било могуће одредити смисао и правац. Сва историја пре појаве Христа значајна је у смислу припремања његовог доласка. Сва историја након Христа одмерава се према примеру који је он дао.
Хришћанско схватање времена, као и јеврејско, свој поглед управља на оно што се назива парусија, у овом случају на Христов други долазак. Ово поистовећење краја времена с његовом средишњом тачком најкарактеристичнија је одлика хришћанске историје. То је историја сапета тиме што је у њој Христово царство већ објављено, а ипак није остварило своје крајње испуњење.
Индијска схватања
мини|У лику Шиве се изражава двовалентност времена — она наизменично ствара и уништава, производи светове и реапсорбују их у вечном збивању, које иконографија представља плесним покретом
У ведама је време највиши покретач, отац Прађапатија, бога свих створења, но стварање је ритам: рађању следи умирање. Година се обнавља у смени која нема краја, симболишући трајање свемира, његово надживљавање смрти, окончавање зарад започињања. Тако је у времену откривена двовалентност — пролазност и смрт, али и обнављање и трајање. Ова двовалентност се јавља и у лику Шиве, божанства које ствара и уништава, производи светове и реапсорбују их у вечном збивању, које иконографија представља плесним покретом: Шива у руци држи бубањ којим изазива представу о звуку, симболу стварања. Но у другој руци има пламен, ватру која на крају сваког раздобља уништава свемир.
Време нема почетка, вечно се одвија; нема почетка времена, као што нема ни почетка стварања. Осим у неким космогонијским митовима, свет није настао; његове године се не броје почев од некаквог утемељења. Он је увек био и биће, у низу циклуса и еона, чије трајање измиче могућностима израчунавања.
Често се наводи да поимање времена у индијским религијама, пре свега хиндуизму и будизму, стоји у контрасту према јудео-хришћанским схватањима. Рана индијска књижевност представља време као бескрајну еволуцију и распадање целокупног космоса, као цикличан процес низања раздобља веома дугог трајања (југа). Живот се у индијским културама посматра као непрекидни низ сељења душе од једног до другог животног облика (самсара) којим управља закон карме.
Низ бесконачних временских циклуса и реинкарнација обично је основ негирања света у хиндуизму и будизму. Пошто животни циклуси у индијским религијама увек теже самоукидању, не постоји никаква нада за испуњењем у оквирима времена. Стога се сви сотериолошки системи у Индији заснивају на отрежњењу од космичке илузије, да су догађаји који се одигравају у времену стварни. Било која ствар или догађај, постављени према позадини учења о космичким циклусима, постају безначајни. Стога је једина могућност избављење из времена. У Индији се религијски циљеви често исказују у терминима временских категорија које су превазиђене. Буда је, на пример, описао себе као онога ко је трансцендирао еоне, као човека који није од времена.
Упркос суштинској нестварности космоса и времена, битна је људска делатност у овом свету. Све велике индијске религије, ђаинизам, хиндуизам и будизам, подстичу људе да делају морално, користећи време као средство за постизање избављења.
Кинеска схватања Посвећеност историји је била дубоко укорењена у кинеској цивилизацији много раније него у западним цивилизацијама. Сведочанство о томе иде од брижљивог датирања објеката и натписа до непрекидног писања историја династија од династије Чоу (1111—249. п. н. е.) надаље. Развој астрономског и механичког мерења времена у Кини вековима је претходио сличном развоју на Западу.
Таоизам је, међутим, још од древних времена показивао наклоност према цикличним менама, поготово када су илустроване аналогијама са животним циклусима природе. Кинески будизам је задржао учење о космичким циклусима, иако је школа тиентаи тврди да се свет изнова ствара у сваком тренутку.
Конфуцијанизам се постојано држао стварности историје, а Конфуције је веровао да се будућност може предсказати на основу познавања прошлости. Изражена окренутост породици и друштву поткрепљивала је схватање да историја представља арену смисленог људског делања и пут који води испуњењу. Обожавање предака и оданост родитељима не само да су имали религијски значај већ су служили процесу владања и друштву.
Време у филозофији Појам времена филозофски системи преузимају од мита и покушавају да га појме на различите начине.
Античка Хераклит је одредио време као чисто мењање тако да оно, у својој суштини, и јесте и није.Бранко Павловић, Филозофски речник (одредница време), Плато, Београд, 1997.
Аристотел је поимао време као дељиви континуум који се не може свести на збир невремених тренутака, као услов промене и кретања који се не може свести на промену и кретање и као број који се броји — садашњост је за време исто што и јединица за бројни низ. Аристотел дефинише време као „број кретања према ономе што је било раније и што ће бити касније”. Овај појам времена остаје меродаван вековима све до Њутнове теорије »апсолутног времена«.
Спекулације о суштини времена јавиле су се у персијској филозофији, под утицајем Грка. У маздаизму се време сматрало извором свег појављивања и постојања, укључујући Бога и Ђавола (Ахура Мазду и Ангра Маињу). Време је непокретни покретач, будући да се само не креће, а ипак управља свиме.Kembridžova ilustrovana istorija religije (pp. 216—219) У Ирану су таква умовања довела до појаве зурванистичких школа, које претпостављају постојање бескрајног времена као првог и највишег творца.
Неке школе индијске филозофије такође су поставиле време изнад свега. Обзиром да се све промене одигравају у њему, време је сматрано управитељем свемира: ствари се рађају, мењају и умиру под дејством времена, које је врховни принцип космичког бивања. Овакви мислиоци су познати као калавадин, следбеници »теорије времена«. Калавада представља индијску паралелу зурванизма.
Будистичка филозофија тврди да време није супстанца, већ само низ: континуитет је илузија. Време је конструкција нашег мишљења, баш као и простор. Ова два појма зависе један од другог, јер се временски след подудара с развијањем неког просторног низа. Време је само мењање и след; у будизму нема места никаквој продуженој садашњости. Самим тим што је тренутна, садашњост је већ прошлост у часу када о њој размишљамо. Чулни органи могу да ступе у контакт само с појединим моментима, па зато и опажање може да буде само тренутно, одмах пролази, те је представа о континуитету чисто имагинарна.
Средњовековна