Смрт Јосипа Броза Тита (1892—1980), доживотног председника СФР Југославије и Савеза комуниста Југославије, наступила је 4. маја 1980. у Љубљани, након 122 дана дуге борбе са болешћу, изазване зачепљењем крвних артерија у левој нози. Први проблеми у циркулацији леве ноге јавили су се крајем децембра 1979, а након његовог одбијања хируршке интервенције, лекарски конзилијум је покушао да лековима успостави нормалну циркулацију. Како примењена терапија није дала резултат, он је 12. јануара 1980. подвргнут хируршкој интервенцији, којом му је извршен артеријски бајпас. Ова операција је каснила, услед његовог одбијања, као и примене терапије лековима, па је стога била неуспешна. Како се Титово стање након операције погоршало, 21. јануара је извршена ампутација леве ноге.
Након ампутације, дошло је до привременог побољшања здравственог стања, али је оно нагло почело да слаби, јер је оболела нога пре ампутације знатно ослабила отпорност организма. Најпре су се јавили проблеми са бубрезима, а потом и упала плућа, због чега се Тито од 26. фебруара налазио у вештачкој коми прикључен на апарате за дисање. У веома тешком стању, отказивали су његови витални органи, па је на крају услед кардиоциркулаторне нестабилности дошло до отказивања рада срца услед чега је 4. маја 1980. у 15.05 часова Јосип Броз Тито преминуо у својој 88 години. Његова смрт представљала је важан друштвено-политички моменат у историји Социјалистичке Федеративне Републике Југославије јер је тада дошло до смене власти са једног човека на колективно руководство – Председништво СФРЈ, а многи историчари су овај догађај означили као почетак распада Југославије.
Сахрана Јосипа Броза Тита одржана је 8. маја 1980. у Београду, где је по сопственој жељи сахрањен у зимској башти своје резиденције на Дедињу, која је након тога названа „Кућа цвећа“. Поред великог броја грађана Југославије, сахрани је присуствовало 209 делегација из 128 земаља света, због чега је званично проглашена за најпосећенију сахрану неког државника у историји. Сахрани је претходио пренос његових посмртних остатака Плавим возом из Љубљане, преко Загреба у Београд, где су три наредна дана били изложен у централној сали зграде Скупштине СФРЈ. Овде су му грађани, домаће и стране делегације, у мимоходу одавале последњу почаст. Титова сахрана је директно преношена преко телевизије у Југославији и још 16 земаља света, а у неколико земаља је накнадно емитован цео снимак или важнији делови сахране. Титов гроб се налази у саставу Музеја Југославије и од сахране до данас га је посетило преко 18 милиона људи.
Последњи дани: децембар 1979. лево|мини|Председник СФРЈ Јосип Броз Тито, септембра 1979. Дан након прославе Дана републике, 30. новембра 1979, Јосип Броз Тито је напустио Београд и отпутовао у војну установу Карађорђево, код Бачке Паланке, где се у оквиру ловно-шумарског пољопривредног добра налазила његова резиденција за одмор. После Бриона, ово је била његова омиљена резиденција, где се одмарао и рекреирао у нади да ће тако ублажити реуматске тегобе. По доласку у Карађорђево, најпре се сусрео са покрајинским руководством САП Војводине, а потом је у наредним данима имао сусрете са – директором Института за савремену историју Пером Дамјановићем, председавајућим Председништва ЦК СКЈ Стеваном Дороњским, савезним секретаром за народну одбрану генералом армије Николом Љубичићем, савезним секретаром за иностране послове Јосипом Врховцем и председником Већа Савеза синдиката Југославије Миком Шпиљком. У суботу 8. децембра у Карађорђеву је организован дипломатски лов за амбасадора Панаме Виргила Хамита, коме су присуствовали чланови највишег државног и партијског врха СФРЈ. У данима након лова Тито се сусрео са унуком Златицом Броз и савезним секретаром за унутрашње послове Фрањом Херљевићем. У уторак 18. децембра у Карађорђеву је одржана седница Савета за народну одбрану, а наредног дана Тито се сусрео са потпредседником Председништва СФРЈ Лазаром Колишевским и председником Савезног извршног већа Веселином Ђурановићем.
Поводом Дана армије, у Карађорђеву је 21. децембра 1979. одржан пријем и свечани ручак за делегацију Југословенске народне армије, коју су предводили савезни секретар за народну одбрану генерал армије Никола Љубичић и начелник Генералштаба адмирал Бранко Мамула, у пратњи 19 генерала и адмирала. Истог дана увече, одржана је свечана вечера са културно-уметничким програмом, а сутрадан на Дан армије Тито је примио делегацију Гарде и Морнарице. Наредних дана, сусрео се са председником Савезног одбора СУБНОР-а Југославије Костом Нађем и председником Савезног одбора Удружења резервних војних старешина Богданом Пецотићем, као и са делегацијом Социјалистичке Републике Словеније, коју је примио у друштву Стевана Дороњског, председавајућег Председништва СКЈ. Дана 25. децембра примио је Родољуба Чолаковића председника Редакционог одбора за издавање дела Маркса и Енгелса, а сутрадан је са екипом Телевизије Сарајево снимио новогодишњу поруку за Нову 1980. године.
Дочек Нове године организован је према Титовој жељи у Карађорђеву у ужем кругу, а поред чланова породице – синова Жарка и Мише Броза и унуке Златице, присуствовали су му и највиши руководиоци СФР Југославије и САП Војводине – Владимир Бакарић, Стеван Дороњски, Радован Влајковић, Душан Алимпић, Никола Љубичић, Јосип Врховец, Вилмош Молнар, Душан Поповић, Берислав Бадурина, Тихомир Виловић и др. Сутрадан 1. јануара 1980. приређен је ручак за чланове породице и сараднике, који су остали у Карађорђеву након дочека Нове године. На овом ручку Тито је присутнима упутио новогодишњу здравицу:
Почетак болести и лечење Од половине 1970-их о здрављу Јосипа Броза Тита, који се тада налазио у деветој деценији живота, бринуло је шесторо личних лекара, који су у две екипе са по три лекара (кардиолог, ендокринолог и анестезиолог) непрекидно дежурали у његовом окружењу. Тито је дуги низ година имао проблема са дијабетесом и свакодневно је примао инсулин. Такође, имао је срчане тегобе и проблеме са реуматизмом. Током боравка у Карађорђеву, са њим је дежурао доктор Миломир Станковић, који је 25. децембра 1979. приликом прегледа запазио да је стопало његове леве ноге бледо, хладно и да се на њему налази модрица. Станковић је одмах утврдио да се ради о оклузивној ангиопатији, односно да је запушен велики крвни суд на бутној артерији који му храни ногу. Пошто није могао ништа да предузме без састанка лекарског конзилијума, предложио је Титу да организује преглед лекарског конзилијума како би се благовремено реаговало, с обзиром да је био дугогодишњи дијабетичар и да је на обе потколенице већ имао дијабетичну ангиопатију. Иако је испрва одбијао преглед конзилијума, након јаког бола у нози, који је наступио већ сутрадан, Тито је пристао да се састане лекарски конзилијум. У четвртак 27. децембра одржан је у Карађорђеву састанак лекарског конзилијума који га је прегледао и утврдио да је запушена велика бутна артерија на левој нози. Након састанка конзилијума, професор Богдан Брецељ га је упознао са здравственим стањем и предложио му лечење. Схватајући озбиљност ситуације, Тито је рекао да прихвата лечење и упозорио да неће пристати на било какво резање ноге. Генерал-мајор проф. др Миољуб Кичић, желећи да удовољи Титу да се лечи лековима, предложио је терапију Бергмановим раствором у интравенској инфузију, пошто је он на овај начин лечио дијабетичаре са оштећеном циркулацијом. Овај предлог је прихваћен с обзиром да пацијент још није имао болове у нози током мировања нити ранице на стопалу.
Примена предложене терапије отпочела је сутрадан 28. децембра 1979. у присуству чланова конзилијума Миољуба Кичића и Мире Кошака, као и личних лекара Дамира Храниловића и Миломира Станковића. Почетак терапије дао је Титу одређени оптимизам иако су болови били све чешћи што га је чинило нервозним током дана, а ноћу га је мучила несаница. У оваквом стању је дочекао Нову годину, а за време дочека је све време седео у фотељи, где је седећи примао новогодишње честитке. Његово стање потиснуло је радост и весеље, као и новогодишњу атмосферу на дочеку. Нова терапија није давала никакав резултат, јер у питању није било само оштећење циркулације, које је Тито годинама уназад имао на обе потколенице, а посебно у потколеници леве ноге, већ се радило о запушењу бутне артерије, високо изнад ранијих подношљивих оштећења циркулације, што је захтевало брзу хируршку интервенцију.
Шест дана након примене нове терапије, Тито је све чешће осећао болове у нози, док је нога непрекидно била бледа, хладна и без пулса, па је 2. јануара 1980. у Карађорђеву сазван нови састанак лекарског конзилијума на коме је др Миро Кошак изнео предлог хируршке интервенције, с тим да пре ње треба извршити хитну артериографију, односно снимање артерија ноге. Др Миољуб Кичић је предлагао да се и даље настави са досадашњом терапијом, па је лекарски конзилијум одлучио да се на основу налаза артериографије донесе одлука о даљој терапији. Тито се сложио са прегледом, али је и даље одбијао хируршку интервенцију или ампутацију ноге. У четвртак 3. јануара 1980. напустио је Карађорђево и са војног аеродрома у Батајници је пребачен у Љубљану, где је примљен у Клинички центар. Истог дана извршено је испитивање крвних судова ногу и утврђено место на коме је запушена бутна артерија, али и место где је запушена потколена артерија леве ноге, што је значило да је циркулација ноге била запушена на два места.
Извршени прегледи показали су да је нога угрожена, јер након прекида циркулације крвоток брзо пропада и мора да се хитно успостави. Предлагана хируршка васкуларна интервенција, којом би бајпасом поново била успостављена циркулација, била је ризична јер је током ње бајпас могао да се запуши, након чега би нога обавезно морала да се ампутира. Пошто је Тито био упоран у одбијању хируршке интервенције, лекарски конзилијум је прихватио предлог др Кичића да се настави са дотадашњом, али појачаном терапијом, а у лекарски тим је укључен др Чедомир Крстић, хематолог са Војномедицинске академије. Након одлуке конзилијума, Тито је 5. јануара отпуштен из болнице, након чега је отишао у резиденцију на Брду код Крања, где га је дочекала група државних и партијских функционера — Сергеј Крајгер, Душан Драгосавац, Стане Доланц, Виктор Абвељ и Иван Мачек.
Проф. др Кошак није одустао од хируршке интервенције, па је успео да убеди Тита да лекарски конзилијум на консултације позове светске стручњаке за васкуларну хирургију – проф. др Мајкла Дебејкија из Хјустона (САД) и проф. др Марата Књазева из Москве (СССР). Они су заједно са члановима лекарског конзилијума, 6. јануара на Брду код Крања посетили и прегледали Тита. Доктор Књазев је након прегледа изнео став да је терапија коју је Тито примао добра и да је треба наставити, с тим да се нога чешће контролише. Дебејки није изнео примедбе на терапију, с обзиром да Тито није желео хируршки захтев, а проф. др Кошаку је оставио пластичну дакронску цевчицу (бајпас) да са њом покуша интервенцију премошћења циркулације ноге, као једино решење, уколико пацијент пристане на интервенцију. Након прегледа Тито је лекаре, у присуству секретара Председништва ЦК СКЈ Душана Драгосавца, задржао на ручку. Током боравка у резиденцији на Брду код Крања, примио је 11. јануара потпредседника Председништва СФРЈ Лазара Колишевског и председавајућег Председништва ЦК СКЈ Стевана Дороњског, као и савезног секретара за иностране послове Јосипа Врховца.
Одлазак у болницу и операције