Ђурађ Кастриот (; Сина, 6. мај 1405 — Љеш, 17. јануар 1468), познатији као Скендербег ( од. ), био је борац против османских освајача и исламизације. Рођен је у породици српског порекла. Њега су Албанци (крајем 19. века) прогласили за свог националног хероја.
Према Гибону, Ђурђева породица Кастриот(ић)а води порекло од старог српског братства Бранил(овић)а из Зете. Скендербегов деда, Павле Кастриотић, доселио се у Јањину у Епиру као српски кефалија. Скендербегов отац, Иван Кастриотић, био је кнез Епира, који је држао Мат, Кроју, Мирдиту и Дибер, и за разлику од свог оца, брзо је научио албански језик. Његова мајка, Војислава, била је принцеза такође српског порекла, ћерка Гргура Бранковића и унука чувеног српског витеза Вука Бранковића. Неке мање поуздане анализе стављају је у породицу Трибалда, пореклом из Старе Србије. Иван Кастриотић је био међу првима који се супротставио упадима Бајазита I, међутим, његов отпор није имао никакав значајан ефекат. Султан га је натерао да плаћа данак, а да би осигурао верност племића тих крајева, Турци су одвели Ђурђа заједно са његовом браћом као таоце.
Скендербег је у Љешу 1444. године сазвао племенске главаре Арбаније и Црне Горе, како би се заклели да ће заједнички ратовати против Турске. Постао је вођа тада формиране Љешке лиге. Због борбе против Османлија прво га је глорификовала Католичка црква (иако је током свог живота био и муслиман и православан), а убрзо и словенски народи са Балкана, који су га сматрали својим националним херојем. Крајем 19. века албански националисти су, у недостатку албанске средњовековне државе и њених хероја из тог времена, почели са албанизацијом Скендербега и његове побуне. Скендербегова борба против Османлија, међутим, није била општи устанак становника Албаније против Османског царства. Становништво великих градова у Албанији, који су на југу припадали Османлијама, а на северу Венецији, није га подржавало док су његови борци припадали различитим етничким групама попут Срба (Словена), Албанаца, Грка и Цинцара (Влаха). Османски војници против којих су се борили нису били Турци из Анадолије, већ локално, већином албанско становништво које је било вољно да се бори против мањинског дела припадника свог народа у редовима Скендербегових снага.
Почев од 15. века (са делима Константина Михаиловића и Мартина Сегона) Скендербег је био предмет бројних књижевних и уметничких радова. Скендербегове војне вештине су Османлијама представљале велику препреку и у многим западноевропским земљама сматран је примером борбе хришћанства против османских муслимана.
Име
Ђурђево име је 1463. године записано на латинском језику као „”. Његово име на латинском би се на српски језик могло превести као Ђурађ или Ђорђе.
Најранији материјални доказ његовог имена Ђурађ је са фресака из 1426. године, када су Иван и његова четири сина скупили данак из два села у данашњој Македонији (данас Маврово и Ростуша) и донирали манастиру Хиландар. Касније, између 1426. и 1431. године, Иван и његови синови, осим Станише, купили су четири аделфата (права да бораве на монашкој територији и да примају субвенције из манастирских ресурса) и доделили манастиру Светог Ђорђа, како пише у хиландарским изворима.
Првобитно латинско презиме, „” (исто као „” 1408. године), у савремену албанску историографију је донето као „”. „” је савремени албански еквивалент српског имена Ђурађ. Неки историчари га зову „” у својим научним радовима. Презиме је изведено од латинске речи „” и од грчке речи „” (). Према неким историчарима његово презиме је топоним од Кастриот у савременој североисточној Албанији.
Османлије су му дали надимак Искендер Беј , што значи „Господар Александар” или „Вођа Александар” , по узору на чувеног античког војсковођу Александра Македонског, који је био један од Скендербегових главних узора. У Скендербеговом писму Дубровчанима из 1450. године, које је написано на српском језику и на ћирилици, он је потписан као "-{Скедерь бегь}-", и у 1459. години као "-{Скендьрь бегь}-".
Младост
Постоји много теорија о Ђурђевом месту рођења, које је највероватније било село Сина, једно од неколико села које је поседовао његов деда Павле Кастриотић. Ђурађ је син Ивана Кастриотића, племића из породице Кастриотићи, који је владао територијом од Љеша, па све до Призрена, у коју су улазиле области реке Маће, Мирдите и Дибера у данашњој средњој и северној Албанији, и мајке Војиславе, из лозе познате српске династије Бранковића. Ђурађ је имао три старија брата, Станишу, Репоша и Костадина и пет сестара, Мару, Јелену, Анђелију, Влајку и Мамицу.
У то време, Иван је своју вероисповест мењао у односу на политичке околности. У периодима савезништва са Млетачком републиком био је католик, док је у периодима савезништва са Србијом био православац. Иван је касније постао османски вазал крајем 14. века и османском султану је исплаћивао данак и слао помоћне војне одреде. Његови одреди нашли су се, заједно са одредима његовог таста Гргура Бранковића, на султановој страни у бици код Анкаре 1402. године. Његов син Станиша је 1409. године постао османски талац. Скендербег је, заједно са својом браћом Репошом и Константином, касније послат на османски двор као данак у крви. Данак у крви је био систем који је хришћанску децу претварао у муслимане, да би они касније постајали османски официри. Станиша је још као дечак одведен у Турску, међутим Ђурађ је тек са 18. година послат као талац Османлијама од стране свог оца. У то време је било уобичајено да месни племић, кога је османска војска поразила, пошаље свога сина на османски двор као таоца на неодређено време. На тај начин би султан имао контролу над облашћу где влада његов отац. Третман таоца није био тако лош. Напротив, они би се школовали у најбољим војним школама и били би обучавани да постану будући војни команданти.
Порекло О српском пореклу Скендербега сведоче многи историчари. Његов прадеда, према историјским изворима, потиче са територије западног Косова. "Skanderbeg (meaning 'Lord Alexander'; Alb.: Skenderbeu) was the Turkish name given to an Albanian nobleman, Gjergj Kastriot, whose family, originally from Western Kosovo, controlled extensive lands in north-central Albania.". . Приступљено 18 December 2011.Akadémia, Magyar Tudományos . Magyar Tudományos Akadémia. Приступљено 18 December 2011., које је било предоминантно српско у том историјском периодуMilica Grković Zbornik Matice srpske za književnost i jezik. . Archived 26 August 2011 at the Wayback Machine., Institute of Linguistics (Novi Sad), а вероватно је био из познатог српског братства Браниловића из Црне Горе. Део о Скендербегу. Поједини историчари трасирали су порекло Скендербега и његове породице до Босне и Херцеговине, најчешће Ливна. 60-их година 20. века, немачки историчар Франц Бабингер, тврдио је да је кефалија Бранило Кастриот(ић), Скендербегов прадеда и његов најранији познати предак био Србин. "Branilo Kastriota UrGroßvater Skander-Beg's ist der älteste, uns wenigstens dem Namen nach be kannte Vorfahre des Volkshelden und, wie sich die Forscher einig zu sein scheinen serbischer Herkunft... " Средњевековни албански историчар и великаш Ђон Музака, такође је у својим летописима карактеризовао Ђурђа Кастриота Скендербега као "српске природе".Ch. Hopf, "Chroniques greco-romanes ...", Berlin, Weidmann : "Scanderbeg huome valente e per nature Serviano, ...", in Schmitt Oliver Jens, "Skanderbeg et les sultans", Turcica, 43 . Његов ујак Константин, такође је носио и презиме Мазарек (Месерић), које многи историчари идентификују као старо српско.
Служба у османској војсци
Скендербег је први пут као талац послат у двор код Једрена (Адријанопољ) 1415. године, а затим поново, по други пут 1423. године. Тада је сигурно остао 3 године на двору, где је у чувеној школи за јаничаре - Ендеруну, тренирао, и био међу најуспешнијим ученицима.
мини|десно|200п|Скендербег и други студенти у току тренинга у Ендерену. Када је завршио школу Ендерун, султан му је обећао власт над поседима којима је владао његов отац. Чувши то, Иван се забринуо да султан не пошаље Скендербега да заузме његов посед, па је у априлу 1428. године обавестио Млетачку републику, у нади да ће од њих добити помоћ. Том приликом Иван је био приморан да тражи опроштај од Млетачке, будући да је његов син Скендербег претходно ратовао са хришћанима. Ивана је 1430. године ипак поразио војвода Скопља, Исак-бег, који је успео да заузме неке делове Иванових територија, али не све.
Касније исте године, Скендербег је ратовао на страни Османлија против хришћана, због чега добија титулу спахије. Према неким историчарима, Скендербег је добио посед у Никопољу, данашњој Бугарској, како је уписано у једном документу из 1430. године. Иако је Скендербег позван да помогне своме рођаку Ђорђу Аријаниту Комнину и Андрију Топију и осталим обласним владарима на територији између Валоне и Скадра у устанку против Османлија (1432—1436), он је то ипак одбио, јер је био веома одан султану.
Скендербег је 1437. сменио дотадашњег османског намесника града Кроје Хизир-бега, владавши као османски намесник у Кроји до новембра 1438. године када је Хизир-бег поново постављен на тај положај. Док је био у области данашње Албаније као османски намесник, одржавао је добре односа са својим људима и са племићима, попут свог оца. Након тога, до маја 1438. године, Скендербег је владао великим вилајетом у области око Маће и Љеша, одакле је успео да освоји девет села која су претходно припадала његовом оцу Ивану, па је по њему назвао ту област „Иванов посед”. Због вештина које је показао у борбама, Скендербег је од султана добио титулу валије. У то време, Скендербег је командовао војном јединицом од 5.000 људи.
Након смрти његове браће Репоша 25. јула 1431. године и Константина 1437. године, као и његовог оца Ивана 1437. године, Станиша и Скендербег наставили су политику свог оца према Млетачкој републици и Дубровнику. Године 1438/9. имали су непрекидне привилегије у тим државама, које су наследили од оца.
Током 1438. и 1443. године је ратовао против хришћанских земаља, најчешће са трупама које је предводио Јанош Хуњади. Године 1440, је постављен на положај владара Дебарског санџака.
Борба против Османског царства Почетак
мини|Скендербегове трупе у борби против османске војске.
Када је Јанош Хуњади поразио војску Османског царства код Ниша 1443. године, Скендербег је отказао верност османском султану и напустио његову војску. Према другим изворима, Скендербег је, заједно са још 300 ратника напустио султанову војску у периоду Куновичке битке 2. јануара 1444. године. Након овога, вратио се у свој завичај и поново примио православну веру. На превару је преузео контролу над Кројом, која је постала центар његових операција против Османског царства, Млетачке републике и непријатеља свог савезника Напуљског краља наредних 25 година.
Када је дошао у Кроју 28. новембра, послао је молбу султану да му препусти власт над Кројом, што је овај и урадио. Да би проширио своју област и утицај, прогласио је себе за легалног наследника зетског престола. Након тога, заузео је тврђаве Петрела, Презе, Гури и Барде, Светиград (Коџаџик), Модрич и друге, завладавши територијом већом од територије његовог оца. Тада је поставио у Кроји своју заставу са црним двоглавим орлом (данас национални симбол Албаније), по узору на грб династије Немањића, од које је по мајчиној линији потицао. Будући да је напустио ислам и поново постао православац, наредио је и свим својим људима да учине исто - онај ко би одбио морао је да плати главом. Од тада је, међу муслиманима, добио назив издајнички Искендер.