Бејби-бумери (енгл. ), често скраћено бумери (енгл. ), демографска су кохорта којој претходи тиха генерација, а следи је Генерација икс. Ова генерација се често дефинише као људи рођени од 1946. до 1964. године током бејби-бума средином 20. века који је уследио након краја Другог светског рата. Датуми, демографски контекст и културни идентификатори могу варирати од земље до земље. Већина бумера су родитељи генерације икс и миленијалаца.

У западном свету, детињство бумера током 1950-их и 1960-их година обележиле су значајне реформе у образовању, како као део идеолошке конфронтације током Хладног рата, тако и као наставак међуратног периода. Њихово време било је време економског просперитета и брзог технолошког напретка, а многи су одрасли очекујући да ће се свет временом побољшати.

Како је овај релативно велики број младих људи улазио у тинејџерске године и младо одрасло доба, они и људи око њих створили су врло специфичну реторику око своје кохорте, као и друштвене покрете изазване њиховом бројношћу. То је утицало на перцепцију друштва о бумерима и додатно популаризовало генерацијско размишљање, које је у то време било релативно нов феномен. У многим земљама, овај период је био период дубоке политичке нестабилности услед послератног пораста броја младих. У Европи и Северној Америци, старији бумери су постали пунолетни током контракултуре од средине 1960-их до раних 1970-их и реакције на њу. У САД, млађи бумери (или Генерација Џоунс) сазревали су током година „малаксалости” од средине 1970-их до раних 1980-их (период рецесије). У Кини, бумери су живели кроз културну револуцију и као одрасли били подвргнути политици једног детета.

Почетком 21. века, бејби-бумери у неким развијеним земљама представљају највећу појединачну кохорту у својим друштвима због фертилитета испод нивоа замене и старења становништва. Популационе пирамиде и . У Сједињеним Државама, упркос њиховом поодмаклом добу, остају друга највећа старосна демографска група након миленијалаца.

Етимологија Термин бејби-бум (енгл. ) односи се на приметан пораст стопе наталитета. Пораст становништва након Другог светског рата описали су као „бум” различити новински извештачи, укључујући Силвију Ф. Портер у колумни у издању листа Њујорк пост од 4. маја 1951. године, на основу повећања од 2.357.000 становника у САД од 1940. до 1950. године.Reader's Digest. August 1951, pg. 5.

Прва забележена употреба израза „бејби-бумер” је у чланку Леслија Џ. Нејсона у листу Дејли прес из јануара 1963. године, који описује огроман пораст уписа на факултете како су најстарији бумери постајали пунолетни. Оксфордски речник енглеског језика датира модерно значење појма у чланак листа The Washington Post од 23. јануара 1970. године.

Временски оквир и дефиниције

Постоји значајан степен консензуса око временског оквира кохорте бејби-бумера, при чему се генерација сматра онима рођеним од 1946. до 1964. године према организацијама укључујући Меријам-Вебстер онлајн речник, Истраживачки центар Пју, Биро за статистику рада САД, Одбор федералних резерви, Аустралијски биро за статистику, Галуп, YouGov, аустралијски Центар за друштвена истраживања, и Биро за попис становништва САД, као и Ландон Џоунс у својој књизи из 1980. године Great Expectations: America and the Baby Boom Generation.

Међу онима који су другачије ограничили период бејби-бума, аутори Вилијам Штраус и Нил Хау, у својој књизи Generations из 1991. године, дефинишу генерацију као оне рођене од 1943. до 1960. године, који су били превише млади да би имали лично сећање на Други светски рат, али довољно стари да памте послератни амерички врхунац пре атентата на Џона Ф. Кенедија.

Дејвид Фут, аутор књиге Boom, Bust and Echo: Profiting from the Demographic Shift in the 21st Century (1997), дефинисао је канадског бумера као некога рођеног од 1947. до 1966. године, годинама у којима је рођено више од 400.000 беба. Он, међутим, признаје да је ово демографска дефиниција и да културолошки можда није тако јасно дефинисана. Даг Оурам тврди да се канадски бум догодио од 1946. до 1962. године, али да су културолошки бумери свуда рођени између касних ратних година и око 1955. или 1956. године. Они рођени 1960-их могли би се осећати неповезаним са културним идентификаторима ранијих бумера.

Француска политичарка Мишел Деланеј у својој књизи Le Fabuleux Destin des Baby-Boomers (2019) смешта бејби-бум генерацију у Француској између 1946. и 1973. године, а у Шпанији између 1958. и 1975. године. Још један француски академик, Жан-Франсоа Сиринели, у ранијој студији Les Baby-Boomers: Une génération 1945-1969 (2007) означава распон генерације између 1945. и 1969. године.

thumb|За старије бумере, рат у Вијетнаму био је значајан догађај. У Сједињеним Државама, отприлике 1 од 10 мушкараца бејби-бумера служио је у војсци, а неки од њих су били распоређени у Вијетнам. Канцеларија за националну статистику описала је Уједињено Краљевство као земљу која је имала два бејби-бума средином 20. века, један у годинама непосредно након Другог светског рата и један око 1960-их са приметно нижом стопом наталитета (али и даље значајно вишом од оне виђене 1930-их или касније 70-их) током дела 1950-их. Бернард Салт смешта аустралијски бејби-бум између 1946. и 1961. године.

thumb|left|upright|Американац на бензинској пумпи током нафтне кризе 1970-их. Овај догађај је био значајан за млађе бумере (Генерација Џоунс). У САД, генерација се може поделити на две широко дефинисане кохорте: „предводници бума” (или „рани бумери”) су појединци рођени између 1946. и 1955. године, они који су постали пунолетни током ере Вијетнамског рата и грађанских права. Ова група представља нешто више од половине генерације, или отприлике 38.002.000 људи. Друга половина генерације, која се обично назива „Генерација Џоунс” (такође „касни бумери”), рођена је између 1956. и 1964. године, а постала је пунолетна током афере Вотергејт и економских потешкоћа 1970-их. Ова друга кохорта обухвата око 37.818.000 људи. Други користе термин Генерација Џоунс за означавање кусп генерације, која укључује оне рођене у другој половини бејби-бумера до раних година генерације икс, са типичним распоном од 1954. до 1965. године.

Демографија Азија

Током времена Великог скока напред, Комунистичка партија Кине (КПК) подстицала је парове да имају што више деце јер је веровала да је растућа радна снага потребна за национални развој на социјалистичким линијама. Кинеска бејби-бум кохорта је највећа на свету. Према новинару и фотографу Хауарду Френчу, који је провео много година у Кини, многа кинеска насеља су до средине 2010-их била несразмерно попуњена старијима, које су сами Кинези називали „изгубљеном генерацијом”, а који су одрасли током Културне револуције, када је високо образовање било обесхрабрено, а велики број људи послат на село из политичких разлога. Како кинески бејби-бумери одлазе у пензију крајем 2010-их и касније, људи који их замењују у радној снази чине много мању кохорту због политике једног детета. Сходно томе, кинеска централна влада суочава се са оштрим економским компромисом између „штапа и путера” — колико потрошити на програме социјалне заштите као што су државне пензије за подршку старијима, а колико потрошити на војску ради постизања геополитичких циљева нације.

Према Националном савету за развој Тајвана, популација нације могла би почети да се смањује до 2022. године, а број радно способних људи могао би пасти за 10% до 2027. године. Око половина Тајванаца биће старија од 50 година до 2034. године. По тренутној стопи, Тајван је спреман да пређе из старог у супер-старо друштво, где је 21% становништва старије од 65 година, за осам година, у поређењу са седам година за Сингапур, осам година за Јужну Кореју, 11 година за Јапан, 14 за Сједињене Државе, 29 за Француску и 51 за Уједињено Краљевство.

Јапан тренутно има једну од најстаријих популација на свету и упорно суб-заменски фертилитет, тренутно 1,4 по жени. Популација Јапана достигла је врхунац 2017. године. Прогнозе сугеришу да ће старији чинити 35% популације Јапана до 2040. године. Од 2018. године, Јапан је већ био супер-старо друштво, са 27% људи старијих од 65 година. Према владиним подацима, укупна стопа фертилитета у Јапану била је 1,43 у 2017. години. Према Институту за метрику и евалуацију здравља Универзитета у Вашингтону, Јапан има једну од најстаријих популација на свету, са медијаном старости од 47 година у 2017. години.

Бејби-бум се догодио након Корејског рата, а влада је касније подстицала људе да немају више од двоје деце по пару. Иако је јужнокорејски фертилитет остао изнад нивоа замене све до 1970-их, њен фертилитет од тада опада због пада економских изгледа за младе људе и ослобођења жена. У новије време, јужнокорејска влада је уложила много напора да повећа националну стопу фертилитета кроз субвенције; међутим, ови напори су пропали, а Јужна Кореја задржава једну од најнижих стопа фертилитета на свету, са укупном стопом фертилитета од мање од 1 детета по жени.

Европа

Од око 1750. до 1950. године, Западна Европа је прешла са високих стопа наталитета и морталитета на ниске стопе наталитета и морталитета. До касних 1960-их или 1970-их, просечна жена је имала мање од двоје деце, и иако су демографи у почетку очекивали „корекцију”, до таквог опоравка никада није дошло. Упркос скоку у укупним стопама фертилитета у неким европским земљама крајем 20. века (1980-их и 1990-их), посебно у Француској и Скандинавији, оне се никада нису вратиле на ниво замене; скок је углавном био последица тога што су старије жене остваривале своје снове о мајчинству. Државе чланице Европске економске заједнице забележиле су сталан пораст не само развода и ванбрачних рођења између 1960. и 1985. године, већ и пад стопа фертилитета. Године 1981, истраживање земаља широм индустријализованог света открило је да, док је више од половине људи старијих од 65 година сматрало да су жени потребна деца да би била испуњена, само 35% оних између 15 и 24 године (млађи бејби-бумери и старији припадници генерације икс) се сложило. Пад фертилитета био је последица урбанизације и смањења стопе смртности новорођенчади, што је умањило користи и повећало трошкове подизања деце. Другим речима, улагање више у мање деце постало је економски разумније, како је тврдио економиста Гери Бекер. (Ово је прва демографска транзиција.) До 1960-их, људи су почели да се крећу од традиционалних и заједничких вредности ка изражајнијим и индивидуалистичким погледима због приступа и тежње ка високом образовању, као и због ширења вредности животног стила које је некада практиковала само мала мањина културних елита. (Ово је друга демографска транзиција.)

Почетком 21. века, Европа има старо становништво. Овај проблем је посебно акутан у источној Европи, док је у западној Европи ублажен међународном имиграцијом. Истраживања демографа и политиколога Ерика Кауфмана, Роџера Итвела и Метјуа Гудвина сугеришу да је таква етно-демографска промена изазвана имиграцијом један од кључних разлога за реакцију јавности у облику националног популизма широм богатих либералних демократија, чији је пример Референдум о чланству Уједињеног Краљевства у Европској унији 2016. (Брегзит).

Године 2018, 19,70% становништва Европске уније (ЕУ) имало је 65 или више година. Медијана старости била је 43 године у 2019, а била је око 29 година 1950-их. Европа је имала значајан раст становништва крајем 20. века. Међутим, предвиђа се да ће се раст Европе зауставити до раних 2020-их због пада стопа фертилитета и старења становништва. Године 2015, жена која живи у ЕУ имала је у просеку 1,5 деце, што је пад са 2,6 у 1960. години. Иако ЕУ наставља да бележи нето прилив имиграната, то није довољно да се надокнаде ниске стопе фертилитета. Године 2017, медијана старости била је 53,1 годину у Монаку, 45 у Немачкој и Италији, и 43 у Грчкој, Бугарској и Португалији, што их чини неким од најстаријих земаља на свету поред Јапана и Бермуда. Следе их Аустрија, Хрватска, Летонија, Литванија, Словенија и Шпанија, чија је медијана старости била 43 године.

Северна Америка